Mnogi su se dogadaji u pertskoj parohiji Srpske pravoslavne crkve „Sveti Sava“ dešavali na cudesan nacin. Jedan od takvih je i izgradnja prvog srpskog penzionerskog naselja u Australiji koje vec duži niz godina postoji uz crkveni posed i predstavlja novi dom za desetak porodica naših najstarijih sugradana.
Idejni tvorac ovog prelepog kompleksa stanova koji se nalazi u Sterling ulici je protojerej stavrofor Petar Radoš, koji je u projekat uložio veliki trud i napor i uspeo da ga realizuje licnom snalažljivošcu. Danas su u njemu stari ljudi vecinom srpskog porekla koji, pored uslova za stanovanje imaju i svoje male bašte gde gaje cvece i povrce. Poseduju i malu prijemnu salu za goste i razonodu.
Brojne prepreke
Sam plan i tok izgradnje naselja mnogima su izgledali neostvarljivi, a pojedinci, cak i iz samog Crkvenog odbora, bili su sumnjicavi prema projektu. Ipak, prota Radoš nije odustajao i pored mnogobrojnih prepreka na koje je nailazio. „Prepreke su me još više ohrabrivale da treba da istrajem, a nezmernom Božjom pomocu sve je savladano i staracki dom je izgraden na ponos celokupne srpske zajednice“, kaže on danas.
– Moja je želja bila od samog pocetka, kad sam primio ovu parohiju, da je podignem za naš narod – kaže prota Radoš. – U to vreme nije postojala ni crkva, ni crkvište ni ognjište, niti je icega drugog bilo, a našem je narodu jednako bilo – biti na parastosu, na sahrani ili vencanju, jer grcki razumeo nije. Grk mu je naplacivao koliko je hteo da naplati, dok nisam ja 13. decembra 1952. godine rukopoložen i preuzeo ovu našu najvecu eparhiju. Tada sam sebi stavio u zadatak da cu nastojati svim svojim silama da obezbedim parohiji prihode van crkve i da se odužimo našim najstarijim ljudima.
Finansijska sigurnost
Smatra se da je pertska parohija najbogatija u Australiji (na crkvenom imanju podignuta su još dva kompleksa stanova). Protojerej Radoš to ovako objašnjava:
– Crkva nema subvencija od države te iskljucivo zavisi od dobre volje i materijalnog stanja svojih parohijana. Izgradnjom stanova, mi smo se zadužili, ali cemo njihovim izdavanjem i vratiti kredite za pet godina i obezbediti finansijsku sigurnost crkve. Ona ce imati prihod, a imanje vrednost. Tako ce naša parohija biti u stanju da u svako doba dovede sveštenika i da ga izdržava, a to iziskuje minimum od 50.000 dolara.
Šetajuci Sterling ulicom, prota Radoš je uocio dve napuštene, oronule kuce koje su predstavljale gradsko ruglo.
– Tog dana kao da sam dobio neku zapovest i ozarenje, te se istog trenutka rodila misao u meni da bismo mi mogli ovaj divan komad zemlje da iskoristimo tako što cemo odati priznanje našim starim clanovima koji su zapoceli osnivanje naše parohinje.
Iz istih stopa, otišao je kod tadašnjeg ministra za urbanizam i izložio mu plan po kome ce najstariji parohijani u ovom naselju ostati i blizu crkve i biti sigurni da ih mladi nisu zaboravili.
Nije, medutim, pri tim prvim pokušajima, naišao na razumevanje kod gradskih celnika. Ipak, nije odustajao, kucao je na mnoga vrata, a kod mnogih ministara je morao da ceka i po nekoliko meseci da bi ga primili.
Nakon nekog vremena, ministar je ipak odobrio plan, a o tome prota Radoš kaže:
– To je bio novi podstrek, kao što je apostol Pavle dobio naredenje da krene u Damask, a tek mu je na polovini puta receno kuda ide, tako sam i ja dobio ohrabrenje kad sam najpre odbijen, a moja ideja prihvacena naknadno.
Otac traži dolar
Usledili su novi problemi – plac gde je prota Radoš hteo da gradi i kuce na njemu pripadale su državnoj stambenoj komisiji (Housing Commission) koja nije htela da ih se odrekne jer su bile u samom centru grada.
– Onda sam ja shvatio da mi je domaci zadatak da saznam koliko je država platila za imanje, pa sam to saznao i ponudio im znatno više. I tada je krenulo.
Lako je reci – krenulo, jer je tek trebalo da se obezbedi novac za gradnju.
I tada se prota odlucio na izjavu koja ce kasnije, kad je rec o odnosu države i srpske zajednice ovde, biti tretirana kao – istorijska.
Povod mu je bilo postavljanje prvog crkvenog mozaika sa likovima Svetog Save i Simeona Mirotocivog. Za tu priliku, pozvani su i gosti, medu njima i predstavnici australijskih medija. Na pitanje novinara – kako australijska Vlada pomaže srpsku zajednicu, prota Radoš je, bez dlake na jeziku, odgovorio da – srpska zajednica nije ni prebijene pare dobila od federalne vlade, te da bi srpska zajednica bila više srecna ako bi iz Kanbere mogli da im upute makar simbolicni jedan dolar pomoci.
Bez dlake na jeziku
Prota Radoš je 1980. godine, odmah nakon Titove smrti, za australijske medije prokomentarisao vest: „Umro je najveci neprijatelj srpskog naroda“. Odmah potom, mnogobrojne tadašnje Titove pristalice iz Perta organizovale su proteste ispred hrama, a u noci 6. maja jedna grupa nasilno je provalila u kancelariju prote Radoša, odnevši vredne stvari – dokumenta, zlatni sat, njegove uspomene, sliku sa posvetom patrijarha Germana, dokumenta od istorijske vrednosti, cak i neke ikone. Polomljena je spomen-ploca sa imenima dobrotvora hrama i, kao vrhunac, podmetnut je požar u kome je izgoreo deo kancelarije, a cistom slucajnošcu hram je izbegao veca oštecenja.
Sutradan je u štampi osvanuo naslov: „Otac moli Kanberu za jedan dolar“.
Prota je dao senzacionu izjavu koja je dospela na naslovne strane svih vecih novina.
Nakon samo par dana, usledili su pozivi iz Vlade odakle nisu mogli da se nacude kako su dozvolili da zaborave na potrebe srpske zajednice koja je do tada u više navrata tražila pomoc.
Ponuda Vlade da sad uradi nešto za Srbe iz Zapadne Australije iskorišcena je kao mogucnost da se Kanberi pokaže plan izgradnje starackog naselja.
Tadašnji federalni ministar za socijalno osiguranje, medutim, opet je odbio novcanu pomoc sa obrazloženjem da je mnogo zahteva na spisku. Pred protin odlazak iz kancelarije upitao ga je, kako se on oseca posle odbijanja njegove molbe.
Ovaj mu je na izlasku porucio: – Razocaran sam, ali nisam želeo ni Vas da zaobidem u mojin naporima, ne želeci da ne uradim ono što mi je Gospod naložio da uradim. Sad cu celu stvar vratiti NJemu, pa neka On nade nacina da ostvari ovaj poduhvat.
Prota Radoš, ispostavice se kasnije, poslao je problem – na pravu adresu.
Na Nikoljdan 1982. godine, stigla je vest da je prethodno odbijeni zahtev za finansijsku pomoc ipak prošao, te je izdvojeno 220.000 dolara kredita. Za svaki dolar uložen od crkve, Vlada je dala i svoja dva dolara kredita. I lokalna vlada je bila velikodušna i obezbedila je još oko 100.000 dolara za opremanje samog naselja, a crkva je iz svog budžeta za tu namenu izdvojila još toliko novca.
Osvecenje kamena-temeljca je bilo novembra 1982, a sama izgradnja je trajala do 21. aprila 1985. godine.
Podrška supruge
– Srbi su kao i obicno pokazali veliku širokogrudost – u Srpsko pravoslavno staracko naselje, kako smo ga nazvali, odmah su primljene i dve Grkinje, tri Ruskinje a ostatak su bili naši ljudi – prica prota Radoš. – Mi smo im omogucili da imaju potpuno samostalni život. Na samom pocetku, ulozi su bili 10.000 dolara za bond, a renta je iznosila deset dolara nedeljno.
Kasnijim odlukama savezne vlade, cena stanarine morala je da bude podignuta na najmanje 40 dolara, a novi stanari izdvajaju bond u visini od 15.000, što je i dalje medu najnižim novcanim izdvajanjima u institucijama takve vrste.
Iduce godine, dakle, Srpski pravoslavni staracki dom u Pertu slavice 20 godina postojanja. U njegove temelje, ugraden je trud i zalaganje ovdašnjeg paroha Radoša, ali i njegove supruge Dobrile koja ga je, kako sam kaže, u najtežim trenucima hrabrila recima: „Svet ce našu zajednicu znati da ceni po tome kako ona brine o svojim najstarijim clanovima“.
Dom2 – Srpsko pravoslavno naselje u Pertu
Dom3 – Novi stanovi u izgradnji
Dom4 – Prota Petar Radoš u svom hramu
Dom6 – Stanari naselja Milka i Bora Uroševic
