Austrougarska je pre 98 godina poslala Srbiji ultimatum izražen u deset tačaka. Između ostalog, tražila je da pošalje svoje predstavnike u Srbiju koji bi istražili ko je učestvovao u zaveri od 28. juna 1914, kada je Gavrilo Princip ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu. Vlada Kraljevine Srbije prihvata sve tačke bečkog ultimatuma, osim tačke šest jer bi to bila povreda Ustava i Zakona o krivičnom postupku – glasio je odgovor Vlade Nikole Pašića.
Danas, vek kasnije, Srbiji stiže ultimatum Nemačke od sedam tačaka, čije ispunjavanje treba da dovede do početka pregovora o pristupanju EU. Gotovo da nema razlike između načina kako se Austrougarska ponašala pred Prvi svetski rat prema Srbiji od toga kako danas prema nama Nemačka ispoljava svoju moć i lidersko mesto u EU. Cena neispunjavanja uslova 1914. bio je rat, i to svetski. Cena neispunjavanja današnjeg ultimatuma je neulazak u EU.
Ulog je jednostavno preveliki i nemerljiv je s dobitkom. Evrofili mi govore – ako otkačimo Uniju nećemo dobiti vlast na Kosovu. Ja im odgovaram da ako otkačimo Kosovo nećemo dobiti mogućnost da ga u punom smislu povratimo kad se međunarodne okolnosti promene. A to će se desiti, kao i uvek u istoriji. Pošto ne možemo da se složimo, zalažem se za referendum, jer je pitanje isuviše značajno ma kako se guralo u drugi plan pričom o borbi protiv korupcije i prepucavanjima u DS.
Ukoliko Beograd ispoštuje najbezobzirniji od sedam zahteva Nemačke i potpiše ugovor s Prištinom o uspostavljanju dobrosusedskih odnosa sa Kosovom, povratka nema. Ne treba očekivati da će Nikolić, Vučić ili Dačić izgovoriti rečenicu Srbija priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, pa da onda znamo da je to to. Stvar je prosta, ukoliko prihvate uslove Nemačke, faktički su priznali nezavisnost pokrajine. Ne treba biti ne znam kakav poznavalac međunarodnih odnosa da bi znao da se stav Brisela ne može razlikovati od stava Berlina, a da je Berlin jednako Vašington u odnosu na Srbiju.
Da će nova Vlada potpisati ugovor kojim se de fakto priznaje da je naša pokrajina druga država, teško mi je zamislivo iako ne sumnjam da je ova vlast, kao i prethodna, formirana uz nadzor Brisela. Sumnjam i da su ovi ljudi na vlasti upravo tu da bi prihvatili sve što se od njih traži. Volela bih da me opovrgnu i da pokažu da u njima ima makar još pola N od nacionalista kakvi su bili pre nego što su postali najveći evropejci na svetu.
Medeni mesec na vlasti je prošao i došlo je vreme da se pokaže hoće li Nikolić i Vučić biti veći katolici od pape (čitaj Tadića). Kako sada stvari stoje, loše su startovali. Odustali su od fusnote, a dobili ultimatum. Još jedna u nizu potvrda Briselu i Vašingtonu da je politika pritisaka na Srbiju najdelotvornija, kao i prethodne četiri godine.
I da se ne pravimo iznenađeni i ludi. Još je Koštunica izašao iz Vlade 2008. godine zbog nemogućnosti sprovođenja politike I EU i Kosovo. Prethodna vlada je uspevala da četiri godine lažira ovu platformu, a da se zakulisnim radnjama iz dana u dan odriče jednog po jednog prerogativa srpske države u Pokrajini. To više nije moguće, i nova Vlada će morati da se opredeli, što ne bi smela da uradi na svoju ruku. Imamo otvorene karte, pa da se prebrojimo – na referendumu!
Ja bih rekla: Hvala, ali ne hvala. Biram Kosovo. Mislim da isto očekuju i birači SNS-a i SPS-a. Kada vladajuća nomenklatura osvoji izbore sa platformom DA nezavisnom Kosovu, tada neka to i sprovede.
Uzgred, nije li ono Toma Koštunici za podršku u drugom krugu, bez koje ne bi pobedio Tadića, obećao referendum o EU?
