Dva su suštinska problem prosrpskih stranaka u Crnoj Gori: nedostatak snage za objedinjavanje i manjak harizme njenih lidera
Višestranački sistem je obnovljen u Crnoj Gori 1990. godine, i do danas bi mogli da se izvedu sledeći zaključci. U prvom periodu do 1997. godine i podele u DPS između đukanovića i Bulatovića, parlamentarnim životom ove člnanice SRJ suvereno je vladala jedina stranka iz jednopartijskog sistema, koja je transformisana i nazvana Demokratska partija socijalista. Opoziciju su činile, sa jedne strane, srpske stranke Narodna i Srpska radikalna stranka, i, sa druge, Liberalna stranka (predvodio ju je Slavko Perović), naglašenog crnogorskog identiteta. Povremeno je u parlament ulazila i Socijaldemokratska stranka, sličnog programskog profila.
Podela u DPS na đukanovićevo i Bulatovićevo krilo, izdvajanje i formiranje Socijalističke narodne partije i prvi put pobeda (tesna i sumnjiva, u drugom krugu) đukanovića nad Bulatovićem na predsedničkim izborima u jesen 1997. predstavlja novo poglavlje političkog života u Crnoj Gori. U istoj godini lider vodeće srpske stranke Novak Kilibarda menja svoju poziciju, što dovodi do njegove marginalizacije u političkom životu, a od do tada jedinstvene Narodne stranke formirano je nekoliko prosrpskih političkih stranaka koje i danas egzistiraju (Srpska narodna stranka, preimenovana potom u Novu srpsku demokratiju, Narodna stranka, Demokratska srpska stranka i druge). Stranka izrazito naglašenog srpskog nacionalizma SRS je vremenom izgubila uticaj u Crnoj Gori.
Preuzimajući vremenom nesrpski identitet i separatističku opciju od socijaldemorata i liberala, đukanovićev DPS ulazi u permanentu predizbornu koaliciju sa Socijaldemokratskom strankom, koju sve do današnjih dana predvodi Ranko Krivokapić. Liberalni savez postepeno nestaje sa poltičke scene, ne uspevajući više da pređe cenzus u parlamentu.
Dve vodeće leve stranke nastale iz do tada jedinstvenog DPS – istoimeni DPS đukanovića i sa druge strane prosrpski SNP – nastavili su političku borbu, čija je osnovna deviza tokom 2000-tih postala za ili protiv zajedničke države. činilo se da je daleko veći broj pravoslavnog življa u Crnoj Gori bio za prosrpsku opciju, ali je problem stranaka sa prosrpskim prefiksom bio i ostao u njihovom nejedinstvu i podelama. Tako DPS ne samo što se više nije delio na frakcije niti cepao od svog formiranja 1997. do danas nego je Milo uvukao u stalnu koaliciju socijaldemokrate a povremeno u predizborne koalicije i stranke manjina (muslimanske, albanske i dr.). Vrhunac se dogodio za ovih izbora, kada je u predizborni savez pozvao i posrnuli Liberalni savez, čime je ostvarena jedinstvena strategija – verovatno smišljena i van same Crne Gore – da ni jedan glas za pokrete i stranke sa nesrpskim prefiksom ne bude bačen ispod cenzusa. Tu je za izbore 2012. postignuto i savršenstvo jer su, kao i u nekoliko prethodnih izbora, stranke manjina imale zakonom zagarantovan cenzus poslanika (recimo albanske), pa su mnogi Albanci, a posebno muslimani, glasali za koaliciju DPS, socijaldemokrata i liberala, dok je u isto vreme albanskim, bošnjačkim i hrvatskim partijama bio zagarantovan cenzus od šest poslaničkih mesta, praktično bez obzira na ukupan broj glasača koje dobiju.
Kakva je za sve to vreme bila strategija stranaka sa srpskim i prosrpskim prefiksom. Sama Socijalistička narodna partija se od početka delila, pa je tako vremenom došlo do smene Momira Bulatovića. On u početku odvaja jedno krilo u zasebnu stranku, koja se vremenom pasivizirala, a on prestao da se aktivno bavi politikom. Novi lideri SNP – prvo Predrag Bulatović a potom i Srđan Milić – imali su veoma malo sluha za objedinjavanje opozicije u celini, a sama stranka je čak počela da zaostaje po broju osvojenih mandata od naglašenije prosrpske Srpske narodne stranke Andrije Mandića (preimenovane vremenom u Novu srpsku demokratiju). Osnovna snaga SNP ostala je socijalna komponenta, zadržavajući pritom, istina, sve manje naglašenu prosrpsku dimenziju. Na parlamentarnim izborima 1998. i 2001. SNP je osvajala tek nekoliko mandata manje od DPS, ali je posle otcepljenja Crne Gore i nestanka zajedničke države sa Srbijom, počela da vidno zaostaje za Milovom strankom. Narodna stranka je, zadržavši sprski identitet (kao i Mandićeva Srpska narodna stranka), vremenom sve više slabila, a njeni lideri Dragan Šoć a potom Predrag Popović, nisu ispoljili posebnu harizmu.
Suštinski problem prosrpskog dela stranaka i organizacija u Crnoj Gori do današnjeg dana bi se mogao ispoljiti u dva važna faktora – nedostatak snage za objedinjavanje i manjak harizme njenih lidera u odnosu na samog đukanovića.
NEDOSTATAK SNAGE ZA OBJEDINJAVANJE Ove stranke su pokazale neverovatnu sklonost za samostalnim izlascima na izbore, za daljim deljenjima i frakcijama, koje je teško i pratiti. Recimo, poslednjih godina postignut je vidan napredak kada je došlo do zajedničkog predizbornog udruživanja tri najkrupnije opozicione stranke u Crnoj Gori – SNS, preimenovane u Novu srpsku demokratiju, potom SNP, koju predvodi Srđan Milić, i Pokreta za promjene Nebojše Medojevića. Za ove izbore otišlo se čak važan korak dalje u objedinjavanju opozicije formiranjem Demokratskog fronta, koji za odliku uzima socijalni program, a za amblem srpsku trobojku kao inače tradicionalnu crnogorsku zastavu. Lider ovog pokreta je postao dotle neangažovani bivši diplomata Miodrag Lekić, što znači da su lideri opozicije prihvatili da uzmu uglednog čoveka van stranačke politike i imenuju ga za lidera koalicije. To je za političare ovog podneblja redak ustupak.
Međutim, tada je lider SNP Srđan Milić odbio da ostane u zajedničkom bloku opozicije, što je dovelo do podele u toj stranci i izdvajanja krila sa Predragom Bulatovićem na čelu, koje se direktno pridružuje Demokratskom frontu. Opozicija nejedinstveno izlazi na izbore, mada Demokratski front nije loše prošao, a SNP dobija značajno manje mandata nego ranije. Međutim, nije to bio ključni izborni udar za prosrpsku opoziciju u Crnoj Gori, praćen rasipanjem i gubljenjem mandata i glasova.
Izrazito srpske stranke su formirale svoj blok na čelu sa Narodnom strankom Predraga Popovića, koja je za pretodne izbore početkom 2009. izašla samostalno i za nekoliko glasova nije prešla cenzus (na stranu što su izbori u đukanovićevoj Crnoj Gori proteklih godina bili daleko od regularnih, za šta je poseban primer sumnjivo sprovedeni referendum maja 2006). Sada Narodna stranka okuplja svu tvrdu srpsku stranačku opoziciju u Crnoj Gori, koja nije ušla u Demokratski front, i tu čini dve neverovatne greške. Prva je ta što nisu odmah ušli u moćni Demokratski front, čime bi se u svakoj kombinaciji prešli cenzus i praktično sprečili mogućnost da se ijedan srpski glas baci i rasipa. Međutim, čak i tako formirana koalicija svih preostalih srpskih stranaka prešla bi verovatno cenzus da se iz ove grupe nije izdvojila Demokratska srpska stranka dr Ranka Kadića, zajedno sa strankom Dobrila Dedeića i još nekim manjim strankama.
Na kraju se dogodilo najgore. Ni jedna od ove dve koalicije srpskih stranaka nije prešla cenzus, i svi ti glasovi praktično su bačeni, gde se ponavlja situacija sa izbora 2009, pa i od ranije. Ovo je ključni faktor što opozicija verovatno neće formirati vladu ni posle ovih parlamentarnih izbora, nego će to ponovo učiniti đukanović uz pomoć manjinskih stranaka (Albanaca, Bošnjaka i Hrvata). Prema Dontovom sistemu, ovi srpski glasovi dve srpske koalicije otišli su u DPS, koji je odigrao odličan strateški potez uključivanjem, pored socijaldemokrata, liberala pod predizborni kišobran, čime nijedan glas dat nesrpskim strankaka nije propao. Umesto toga, zbog zagarantovanog zakonskog minuma za manjinske nacije, mnogi Bošnjaci, Albanci i Hrvati glasali su za koaliciju Mila đukanovića. Kako o budućoj vladi odlučuje poslanik ili dva, ovakve greške opozicije bile su praćene spremnosti đukanovića da, kad oseti da nema dovoljno snage, uključuje sve nesrpske snage u predizbornu koaliciju.
Na trenutak moglo bi se osvrnuti na Dučića, koji je tvrdio da na važnost, egzistenciju i ostvarenje nekog pojedinca u životu, posebno onog koji se bavi javnim dobrom, recimo politikom, ne odlučuju presudno njegove odlike, vrline i životni put koliko mogućnost da se u ključnim raskrsnicama i izazovima pravilno postavi: „Tako i mali čovek može biti veliki ukoliko se u ključnoj stvari od opšteg dobra adekvatno postavi i obrnuto, moguće je i da nizom odlika veliki ljudi zakažu u važnom trenutku“. U konkretnom slučaju u pitanju je dr Ranko Kadić, kao istaknuti pojedinac, lekar, humanista, politički delatnik, bivši savezni ministar, čovek za svaki ugled koji je, recimo, umeo i da se solidariše sa liderom Narodne stranke Predragom Popovićem prošle godine, kada je ovaj uzeo državljanstvo Srbije i kada mu je đukanovićev režim oduzeo sva dokumenta i crnogorsko državljanstvo. Kadić je tada, takođe iz solidarnosti sa Popovićem i drugim progonjenim građanima Crne Gore sa dvojnim državljanstvom (što crnogorski ustav ne poštuje samo prema Srbima), uzeo srpsko državljanstvo, što su potom sledili i drugi ugledni pojedinci u Crnoj Gori i režim je makar privremeno morao da odustane od zamišljenih egzemplarnih mera.
Dakle Kadić, koji se u celokupnoj svojoj političkoj delatnosti zalagao na delu za objedinjavanje srpske opozicije, sada je u važnom momentu zakazao, napustio koaliciju sa Narodnom strankom i drugim srpskim strankama, formirao svoju zasebnu sa Dedeićevim pokretom i nekim drugim manjim strankama, i nehotice doveo do katastrofalnog bilansa da obe srpske koalicije ne pređu cenzus, što će verovatno omogućiti novu vladu DPS sa manjinskim strankama i dalji opstanak đukanovića na vlasti.
NEDOSTATAK VOđE Drugi veliki hendikep opozicije u Crnoj Gori i prosrpskih stranaka je nedostatak harizmatskog vođe koji bi mogao da parira samom đukanoviću. Iako su i Mandić, i Milić, i Predrag Bulatović, i Predrag Popović, i Šoć, i Kadić, i posebno Medojević sposobni političari, oni još nemaju takvu harizmu da bi mogli da pariraju direktno samom đukanoviću. čini se da je potez sa angažovanjem Lekića dao izvestan rezultat, ali je izostalo da u Demokratski front uđe i cela SNP i posebno niz srpskih stranaka.
Kada se svemu tome doda činjenica o nedemokratičnosti đukanovićevog režima, o neslobodi medija, o žmirenju na oba oka SAD i nekih drugih zapadnih sila koje đukanovića gotovo blanko podržavaju zbog njegove atnisrpske politike, te o evidentim izbornim nepravilnostima i „kraduckanju“, vladajuća koalicija se ponovo provukla i verovatno zadržala vlast i u sledećem periodu.
Posebno pitanje je neligitiman status više desetina hiljada tzv. „raseljenih lica“ koja žive već deceniju-dve u Crnoj Gori bez statusa državljana i biračkog prava. Naime, uglavnom su to Crnogorci izbeglice poreklom iz Skadra i okoline u severnoj Albaniji, sa Kosova i Metohije, ali i drugih krajeva bivše SFRJ koji žive u Crnoj Gori, privređuju i koji su stekli potomke, a zapravo nemaju biračko pravo. Verovatno je jedan od ključnih razloga za to što se uglavnom izjašnjavaju kao Srbi ili imaju prosrpski identitet. Tu se pokazuje sva licemernost SAD i nekih drugih zapadnih zemalja te brojnih NVO, koji praktično ne čine ništa pred ovakvim segregacionim držanjem postojećeg režima. Da je ovaj deo populacije stekao biračko pravo, đukanović bi odavno izgubio svake izbore, da ne govorimo o sumnjivom referendumu za nezavisnost iz 2006. Prva pobeda opozicije bi verovatno omogućila da i ovi ljudi dobiju biračko pravo, što bi suštinski moglo da odredi dalji odnos snaga u biračkom telu.
đukanović i njegovi spoljni sponzori verovatno sa pravom pretpostavljaju da na ovaj način vladajuća struktura prilazi u povlašćenoj poziciji veoma važnom pitanju – pokušaju uvlačenja Crne Gore u NATO, uprkos većinskoj volji stanovništva u zemlji, koje ne podržava takav potez. Istina je da je opozicija iz prethodnih izbora izašla ojačana, a Milov režim oslabljen, ali po iskustvu referenduma za budućnost Crne Gore iz maja 2006. godine, koji je bio sumnjiv i sa dalekosežnim posledicama, postavlja se pitanje da li bi potencijalno uvlačenje zemlje u NATO bio slično zamišljen poduhvat. Sa jedne strane, postoji mogućnost organizacije referenduma, koji bi se ponovo pokušao pokrasti, istina u ovom slučaju znatno teže jer je stav javnog mnjenja nenaklonjen ulasku u NATO. Sa druge strane, postoji opasnost da se nešto „smuva“ u parlamentu i pokuša uvlačenje zemlje u NATO bez referenduma, sa prostom parlamentarnom većinom, što ne bi trebalo da bude prihvaćeno ni na koji način.
Zapravo đukanović uz sva mešetarenja, propagandu, izborne manipulacije, nema većinu u Crnoj Gori, i to jasno pokazuje analiza proteklih izbora. Opoziciji predstoji ozbiljan rad i pokušaj odstranjivanja slabosti. Možda su za njih šansa predsednički i lokalni izbori, kao i mogući prevremeni parlamentarni izbori, do kojih bi zbog teške socijalne, ekonomske i političke situacije u zemlji moglo da dođe i pre 2016. godine. Tome treba dodati i napukline u samom DPS, gde postoji krilo sa predsednikom Crne Gore Vujanovićem, koje ne podržava antisrpski identitet đukanovićeve i Krivokapićeve vizije vladajuće strukture u koju je sada ušao formalno i sam Liberalni savez.
Sa druge strane, ukoliko se sam đukanović ne bude po Ustavu mogao ponovo kandidovati za predsednika države, čini se da bi Lekić ili neki drugi ugledni zajednički predstavnik opozicije mogao da pobedi kandidata vladajuće strukture. Ukoliko pak Ustavni sud, prema Tadićevom modelu, dozvoli đukanoviću mogućnost još jednog mandata, to bi bilo znatno teže, ali ne i nemoguće ukoliko se opozicija istinski udruži i organizuje, po pozitivnom iskustvu, koje su sada predstavljali Demokratski front i angažovanje Lekića.
