Da bi se bolje razumeo kontekst i pozadina ratova na Balkanu, kao i smrt Slobodana Miloševića, moram da se osvrnem na svoju knjigu Džordž V. Buš i mit o al-Kaidi: Prikrivena sila iza terorističkih napada 11. septembra 2001.
U njoj sam pokazao kako se već decenijama iza svetske političke scene jedna velesila bavi rušenjem postojećeg svetskog poretka da bi mogla da uspostavi Novi Svetski Poredak. Ta namera (inače dolarske novčanice su već duže vreme ukrašene sledećim natpisom – Novus Ordo Seclorum), ostvaruje se izuzetno prigodno i smišljeno, tačno dvesta godina posle Francuske revolucije, naime 1989:
Istočni blok se raspada. Gotovo u isto vreme, na početku prvog rata u Zalivu, američki predsednik Džordž Buš senior najavljuje svoj New World Order tj. Novi svetski poredak.
Za vreme rata u Zalivu svi koji su pisali govore za američkog predsednika koristili su izraz Novi svetski poredak maltene kao fetiš. Sedamnaestog novembra 1990. Buš je građanima Praga potvrdio: Situacija u oblasti Zaliva nudi perspektive za Novi svetski poredak.
Šesnaestog januara 1991. Buš je, između ostalog, rekao: Ovo je istorijski trenutak. Poslednjih godina postigli smo veliki napredak u našoj nameri da okončamo dugi period hladnog rata. U stanju smo da našoj i budućim generacijama obezbedimo novi svetski poredak. Prvog februara 1991. u Fort Gordonu, Džordžija, izjavio je: Nema prostora za agresiju u Persijskom zalivu, a ni u Novom svetskom poretku koji pokušavamo da ostvarimo.
Posle rata u Zalivu, u govoru pod nazivom Okvir za mir koji je održao u Kongresu, Buš kaže: Do sada smo poznavali naš svet kao podeljen svet. Sada je na vidiku jedan novi svet u kome se nazire nada u Novi svetski poredak. A za rat u Persijskom zalivu, rekao je: Ovde proveravamo kako funkcioniše Novi svetski poredak.
U časopisu Strategypaper (PNAC) od 3. septembra 2000, piše: Proces prelaska iz starog u Novi svetski poredak trajaće verovatno dugo, osim ako ne dođe do neke katastrofe, kao što je Perl Harbur, koja bi delovala kao katalizator.
Godinu dana kasnije, 11. septembra 2001, svet je bio očevidac napada na Twin Towers i Pentagon. Ubrzo posle ovih događaja Dejvid Rokfeler je izjavio: Stojimo na rubu promena svetskih razmera. Ono što nam je potrebno je prigodna i sveobuhvatna kriza zbog koje će se sve zemlje prikloniti Novom svetskom poretku.
U ovom novom poretku neće postojati nezavisnost, vlade, kraljevine, republike, pokrajine. Sila iza ovog poretka gospodari svetskim protokom novca, centralnim bankama i najvećim multinacionalnim kompanijama. One određuju u svim demokratskim zemljama sastav vlada, štampe i medija kojima te vlade upravljaju. Preko kredita gotovo sve zemlje biće dovedene u zavisan položaj. Vlade koje pokušaju da sačuvaju nezavisnost ruše se ako ne političkom propagandom, onda ekonomskim sankcijama ili vojnom silom.
Da bi se takvi postupci opravdali, šalju se informacije i vesti u obliku savršene komunikacije: propagande. Sve ovo ima samo jedan cilj: potpuna kontrola sveta. Svi veliki politički, ekonomski i vojni događaji u prošlom veku služili su toj svrsi.
Da, ova sila je godinama unapred pripremala sve ratove, a posebno Prvi svetski rat, Drugi svetski rat i Hladni rat.
Cilj međunarodne vladajuće klase je da se moć i sloboda posebnih naroda ukinu i stvori jedna vrsta svetske države u kojoj bi pojedinac, od rođenja do smrti, mogao biti pod kontrolom.
Nekoliko izuzetno uticajnih porodica delimično upravlja Novim svetskim poretkom. Ove anonimne porodične dinastije žive na različitim mestima u svetu. One su nevidljiva sila iza najvažnijih preduzeća, medijskih centara i finansijskih institucija i određuju kako i šta vodeći svetski političari moraju da rade.
Njihov uticaj je nezamisliv i prožima sve važne vidove ljudskog života u oblasti politike, obrazovanja, religije, finansija i masmedija. Prodrli su i u nauku, učinili je finansijski zavisnom i na taj način podložnom manipulaciji (imajte ovde na umu Rokfeler-, Karnegi- i Gagenhajm fondacije).
VOJNI ZADACI NOVOG SVETSKOG PORETKA
Osvajanje sveta je započelo 1945 godine. Takozvani Hladni rat vodio se iz više razloga. Između ostalog, dugogodišnja želja za stvaranjem svetske vojske mogla je konačno da se ostvari.
Stalno su nas suočavali sa apokaliptičnom opasnošću koja nam preti od strane Sovjeta; takva opasnost nikada nije zaista postajala. Moć Sovjetskog saveza sistematski se preuveličavala da bi se opravdalo formiranje međunarodnog vojnog saveza za koji je stvorena osnova odmah posle Drugog svetskog rata.
U cilju odbrane Zapadne Evrope od eventualne sovjetske vojne agresije, 1949. godine formiran je NATO. Međutim, pravi razlog nastanka NATO-a nije bila potreba da se zaštite evropski narodi, već da se uspostavi potpuna kontrola nad Zapadnom Evropom. Važno je skrenuti pažnju na činjenicu da je veliki neprijatelj, Varšavski pakt, nastao tek šest godina kasnije, odnosno 1955.
Nekadašnji odbrambeni savez je tako postao ofanzivna vojska. NATO se predstavlja kao takozvani novi svetski mirotvorac. U stvari, NATO, pod vođstvom američke vojske, ima carte blanche da napadne i okupira suverene države ne obazirući se na demokratske principe Ujedinjenih Nacija.
U Novom svetskom poretku Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka predstavljaju instrumente pomoću kojih se druge zemlje uništavaju, a zatim koriste kao kolonije.
Po mišljenju naučnika i pisca, Marije Mis, rat u Jugoslaviji bio je direktna posledica neoliberalne politike globalizacije koja je, u međuvremenu, i u mnogim drugim zemljama dovela do sličnih etničkih sukoba, deportacija i masovnih ubistava. Prvo dolazi do kraha nacionalne ekonomije.
Slobodan Milošević je 11. marta 2006. u 10 sati ujutru zatečen mrtav u svojoj zatvorskoj ćeliji u Ševeningenu. Tužilaštvo je dalo zahtev za autopsiju. Prema izveštaju Holandskog instituta za sudsku medicinu uzrok smrti je srčani infarkt. Patolozi su konstatovali dve vrste srčanih problema koje su mogli da dovedu do infarkta.
Pored autopsije, Tužilaštvo je zatražilo da se izvrši i toksikološka analiza kojom bi se utvrdila,odnosno odbacila mogućnost trovanja. Toksične materije nisu nađene. Izvesna količina prepisanih lekova nađena je u telu Miloševića, ali ne u opasnim količinama, izjavilo je Tužilaštvo. Milošević je, dakle, umro prirodnom smrću.
Nedelju dana kasnije bivši predsednik sahranjen je u svom rodnom mestu Požarevcu. Time se stvar okončala. Političari, štampa i mediji utonuli su u apsolutnu tišinu…
Međutim, nije tako bilo neposredno posle njegove smrti. Milošević je za vreme apoteoze haškog tribunala prosto i kratkovido predstavljen kao Hitler koji je izbegao zasluženu kaznu. Reči Kristine Amanpur, izveštača CNN, to odlično ilustruju: Kad je došao na vlast, učvrstio je svoj položaj i od samog početka određivao šta će se na Balkanu desiti. Počinio je najteže zločine protiv čovečanstva koje su, posle Drugog svetskog rata, Evropa i svet videli. Njegovi neprijatelji i žrtve znaju ga kao balkanskog kasapina.
Ni časopis New York Times od 12. marta 2006, ne govori o Miloševiću bolje: bio je to hladnokrvni vlastodržac koji je od Hrvatske 1991. pa do Kosova 1999. besneo u raznim ratovima. Sasvim je poremetio već labavi odnos vlasti u Jugoslaviji, koji je po sopstvenim rečima branio, a veoma se čudio što mu zemlju tako nasilnički uništavaju. Bio je čovek uvek spreman da istinu izmanipuliše silom. Štaviše, Milošević je nanovo pronašao hrvatske fašiste iz Drugog svetskog rata.
Ovaj renomirani časopis besramno izvrće istorijske činjenice jer mu to u datom trenutku odgovara. Naime, u Drugom svetskom ratu ubijeno je 900.000 Srba i Jevreja i za taj zastrašujući zločin odgovorne su ozloglašene hrvatske ustaše. A da je u Miloševićevo vreme ovakvo političko nasleđe iz fašističkog perioda odigralo veliku ulogu u ideologiji nadolazećeg hrvatskog nacionalizma i separatizma – to se čak i ne spominje.
Slobodan Milošević je bio već duže vreme pre svoje smrti bolestan. čudno je da se njegovo zdravstveno stanje pogoršalo od početka suđenja u februaru 2002. Zbog toga se sudski proces redovno prekidao. Uprkos tome, Tribunal nije smatrao da postoje razlozi za zabrinutost; Miloševićevo zdravstveno stanje bilo je pod redovnom kontrolom visokokvalifikovanog medicinskog osoblja zatvora u Shejveningenu.
Da osoblje čine – jedan lekar opšte prakse i jedna medicinska sestra, to se pritom nije spominjalo.
Lečenje Miloševića u toku prve godine njegovog zatočeništva sastojalo se od jednog aspirina dnevno. Kasnije je dobijao lekove koji su imali pre svega uspavljujuće dejstvo.
Ovakav medicinski tretman je od samog početka oštro kritikovan. Jedan od Miloševićevih savetnika, advokat Zdenko Tomanović, izjavio je da se zdravlje njegovog klijenta sistematski podriva. Ruski lekar, Dr. Lav Bokeria sa poznatog, specijalističkog Instituta Bakuljev, rekao je novinarima sledeće: Poslednje tri godine neprekidno smo insistirali da se Milošević pošalje u bolnicu da bi doktori mogli da postave tačnu dijagnozu, ali bez uspeha.
Da je Miloševiću bilo dopušteno da ode na bilo koju specijalističku kliniku, kao što je, recimo, naš medicinski centar, preuzelo bi se odgovarajuće lečenje i živeo bi još dugo.
Već maja 2003, grupa od trinaest nemačkih lekara pisanim putem se obratila Tribunalu izražavajući svoju zabrinutost zbog zdravlja gospodina Miloševića. Sugestije doktora su odbačene i adekvatna terapija je izostala. Štaviše, izostala je i bilo kakva reakcija na kasnije pismene proteste iste grupe lekara.
Grupa doktora koju je odredio sam Tribunal ustanovila je sledeću dijagnozu: Sekundarna oštećenja na raznim organima, izuzetno visok krvni pritisak koji u određenim uslovima može dovesti do moždanog ili srčanog udara kao i smrti. Vrhovni tužilac Karla del Ponte povodom zdravstvenog stanja Miloševića izjavila je za časopis Neuen Zurcher Zeitung od 18. jula 2003 sledeće: Što se tiče njegovog zdravlja, Milošević se oseća izuzetno dobro. Mnogi šesdesetogodišnjaci pate od hipertenzije. Nadam se da nemate utisak da smo ga zapustili.
Medicinski nalaz od novembra 2005. godine pokazao je prisustvo nepoznatih lekova u krvi Miloševića. Oni, inače, neutrališu dejstvo lekova protiv visokog krvnog pritiska. Zato je Milošević zatražio od Tribunala dozvolu da ga leče ruski specijalisti.
Doktori sa Instituta Bakuljev doputovali su u Hag i pregledali Miloševića. Konstatovali su da su u stanju da ga na svojoj klinici izleče. Dvanaestog decembra 2005. godine, Milošević je uručio molbu da ga prebace na Institut Bakuljev radi lečenja. Molbu je Tribunal odbio sa obrazloženjem da je formalno nekorektna.
Pored toga, rečeno mu je da će se molba uzeti u obzir jedino u slučaju da se garantuje njegov povratak da bi suđenje moglo da se okonča. Ruska vlada je zvanično 18. januara 2006 dala garanciju da će Milošević, posle lečenja, biti na raspolaganju Tribunalu. Uprkos tome, molba je 23. februara 2006. odbijena. Sledećeg dana Milošević je izjavio da će se žaliti.
Karla del Ponte branila je odluku Tribunala objašnjenjem da Milošević u zatvoru ima svu neophodnu medicinsku pomoć i kvalitetnu negu. A odmah posle njegove smrti, izjavila je za italijanske novine Republica sledeće: čudno je, ali naravno nije nemoguće, da je tako iznenada umro a da doktori nisu primetili kako mu se zdravstveno stanje mnogo pogoršalo.
(sledi nastavak)
