Pisac prvog srpskog ustava bio je Srbin prečanin Dimitrije Davidović. On je za vrlo kratko vreme izradio ustav u duhu francuskog konstitucionalizma. Ustav je primljen na Skupštini na Sretenje, 15/3. februara 1835. godine u Kragujevcu, te se iz tog razloga u istoriografiji naziva Sretenjskim ustavom. Pripada kategoriji ustavnih paktova jer je nastao kao rezultat političkog kompromisa između vladaoca (kneza Miloša) i narodnog predstavništva (starešinske skupštine). To je gotovo jednodušan stav istraživačâ tog razdoblja istorije Srbije.
Sretenjski ustav pre svega utvrđuje da je Serbija nerazdjelno i u pravleniju svom nezavisno knjažestvo po priznanju Sultana Mahmuda drugog i Imperatora Nikolaja prvoga (čl. 1). Posle toga, sadrži norme o zastavi i grbu Srbije (čl. 3. i 4). Prema mišljenju Vladimira Stojančevića, upravo je u ovim odredbama došla do izražaja ideja o državnosti Srbije.
Odredbama treće glave Ustav propisuje da su vlasti srpske zakonodavna, izvršna i sudska (čl. 5). Zakonodavna i izvršna vlast pripadaju knjazu i Državnom sovjetu (čl. 6). Ustanovljavanjem Sovjeta (Saveta) kao kolegijalnog državnog tela Miloš je konačno izašao u susret političkim zahtevima krupnih narodnih starešina.
Knjaževa ličnost je neprikosnovena (čl. 15). On je pravno neodgovorna ličnost. Kao državni poglavar i činilac zakonodavne vlasti, knjaz ima pravo da po preslušaniju Državnog sovjeta, donosi zakone i uredbe i da ih izvršava posredstvom narodnih popečitelja, koji imaju položaj sekretara izvršne vlasti (čl. 16). Isto tako, knjaz raspolaže pravom zakonodavne inicijative, imenuje sve ostale vlasti i činovnike (čl. 16. i 18). On postavlja predsednika Sovjeta, imenuje popečitelje iz redova članova Sovjeta i može ih otpustiti, ali otpušteni popečitelj se vraća u sastav Sovjeta (čl. 59. i 66). Već se iz ove, svojevrsne pravno-političke rotacije stalnih visokih državnih činovnika iz Sovjeta u popečiteljstva i obrnuto, može naslutiti oligarhijski karakter ovog državnog organa. Knjaz je, zatim, ovlašćen (čl. 19) da obrazuje, kao savetodavno telo, Knjažeski sovjet, za čije članove postavlja lica za koja nađe da su najsposobnija i najodgovornija, ali ona ne mogu biti u isto vreme i članovi Državnog sovjeta (čl. 19). Tokom kratkotrajnog važenja Sretenjskog ustava čl. 19. bio je prekršen. Knez Miloš je Josifa Milosavljevića, Tomu Vučića i Mihaila Germana – protivno naredbi čl. 19. Ustava – postavio i u Knjažeski i u Državni sovjet. Razlozi za ovakvo kršenje ustavne norme ostali su nepoznati mada se može naslutiti kneževa želja da drži na oku potencijalne buntovnike. U raspoloživim izvorima nema tragova bilo kakvog protesta protiv ovakvog Miloševog postupka.
Ustav je ponovio odredbu sultanovog hatišerifa da je knjaževski presto nasledan u porodici Obrenović (čl. 23–28).
KNJAZ, SOVJET i SKUPŠTINA Sretenjski ustav je svoje šesto poglavlje posvetio Državnom sovjetu. Prema odredbama čl. 45. Ustava, Sovjet je najviša vlast u Srbiji do knjaza (čl. 45). Sovjet sačinjava šest popečitelja (ministara) i neodređeni broj sovjetnika (čl. 57), a ima predsednika i glavnog sekretara. Ovo državno telo ima sledeće nadležnosti: stara se da niko ne povredi i ne naruši Ustav; organizuje zakonom sve ostale srpske vlasti; predlaže knjazu lica za određena činovnička zvanja; ima pravo tužiti knjazu svakog svog člana ako bi što uradio protiv Ustava, sultana, knjaza ili samog naroda srpskog; ima i pravo kažnjavanja činovnika za njihove krivice (čl. 49, 53, 55. i 56).
Sretenjski ustav je zatim predvideo postojanje i Narodne skupštine. Skupština se sastoji od sto poslanika iz svih okruga Srbije (čl. 82). Saziva je i raspušta knjaz svojim ukazom (čl. 85). Skupština nije imala zakonodavnu vlast, nego samo pravo zakonodavne inicijative. Uglavnom je vršila određene administrativne poslove i, što je najvažnije, vršila je funkciju nalik organu ombudsman, koji se već pojavio početkom 19. veka u evropskoj legislativnoj praksi. Skupština rešava o uvođenju novih poreza, povećanju knjaževe plate, i podnosi knjazu i Sovjetu molbe da se donese kakav zakon ako je to moguće (čl. 86, 89. i 90). Ove odredbe navele su Miodraga Jovičića na tvrdnju da su u Sretenjskom ustavu prisutni elementi primitivnih oblika parlamentarizma. Pošto je Narodna skupština jedini organ koji je ovlašćen da donosi jednogodišnje zakone o uvođenju i razrezivanju poreza, nameće se zaključak da su knjaz i Državni sovjet morali voditi računa o mišljenju koje je Narodna skupština imala o njihovom radu i načinu upravljanja. Evenutalno negativno mišljenje Skupštine moglo je značiti da ona odbija da izglasa zakon o porezima, odnosno da prihvati izveštaj popečitelja kaznačejstva (ministra finansija), koji je ovaj bio dužan podneti Skupštini svake godine. S druge strane, Narodna skupština je dobila pravo da predlaže knjazu pozivanje članova Državnog sovjeta na odgovornost, kao i pravo predlaganja donošenja zakona. Sve to – prema Jovičićevim rečima – pokazuje kako su u Sretenjskom ustavu bili prisutni izvesni elementi koji su vodili uobličavanju parlamentarnog sistema vlasti. Najzad, Skupština je zajedno s knjazom i Sovjetom imala pravo da odlučuje o izmenama i dopunama Ustava (čl. 140. i 141).
U pogledu sudske vlasti, Ustav je predvideo postojanje okružnih sudova (kao prvostepenih) i Velikog suda (kao drugostepenog suda) dok u trećem i poslednjem stepenu sudi Državni sovjet (čl. 78). Sudovi su u izricanju presuda nezavisni i sude po zakonu (čl. 80).
Odredbama jedanaeste glave koja nosi naslov Opštenarodna prava Srbina, Ustav je proklamovao neka značajna prava srpskih građana. Kao pristalica francuskog konstitucionalizma, Davidović je, očigledno pod uticajem čuvene Deklaracije o pravima čoveka i građanina od 1789. godine, pravno formulisao određena prava koja su utemeljena u teoriji škole prirodnog prava. Takođe, u formulisanju ovog poglavlja, oseća se i uticaj čuvenog engleskog zakona Habeas Corpus Act od 1679. godine, koji je prvi put u pravnoj istoriji uveo princip zakonitog hapšenja.
OGRANIčENJE MILOŠEVOG APSOLUTIZMA Najvažnija su sledeća prava koja su proklamovana u tim ustavnim odredbama: građani su potpuno jednaki pred zakonom (čl. 111); niko ne može biti uhapšen protivno zakonu i od strane nenadležne vlasti (čl. 112); uhapšeni se u roku od tri dana mora uzeti na ispit i saopštiti mu zašto je pritvoren, a građanin može biti kažnjen samo po zakonu i presudi nadležnog suda (čl. 113); imanje bilo kog Srbina jeste neprikosnoveno (čl. 119); da Srbin nije dužan nikakvomu činovniku kulučiti (čl. 124); građanin se ima pravo žaliti višoj vlasti ukoliko bi mu niže zatezale izdati rješenije u djelima njegovim (čl. 126).
Kao što se vidi, po Ustavu su zakonodavna i izvršna vlast pripadale knjazu i Državnom sovjetu, što je praktično značilo ograničenje Miloševe do tada apsolutne vlasti i uspostavljanje ravnoteže političke moći između državnog poglavara i kolegijalnog starešinskog tela oligarhijskog tipa.
Položaj lokalne uprave nije bliže uređen Sretenjskim ustavom. čl. 2. Ustava propisuje administrativnu podelu države na: okruge, srezove i opštine. Ovim članom Ustava najpre su ukinuta serdarstva, a zatim je opštom formulacijom samo utvrđena administrativno-teritorijalna organizacija zemlje. Ovaj član, međutim, ništa ne kaže o broju okruga, srezova i opština. Ustavotvorac je to pitanje prepustio zakonodavcu (knjazu i Sovjetu) da ga reši posebnim organskim zakonom, u postupku primene ustavnih normi. Zbog toga se Zakonom o Sovjetu od 14. februara 1835. godine, tačnije članom 2. ovog zakona, stavlja u dužnost popečitelju unutrašnjih dela da izradi organizaciju okruga i srezova. čl. 103. istog zakona zadržana su ispravničestva u okruzima.
Postavlja se pitanje zašto je Davidović, kao redaktor ustavnog teksta, uneo u Ustav samo jednu sumarnu i opštu odredbu o tako važnom pitanju kao što je struktura i organizacija lokalne uprave. Da bi se dobio odgovor na to pitanje, potrebno je vratiti se na prirodu Sretenjskog ustava kao pravno-političkog akta. Već je rečeno da on pripada kategoriji ustavnih paktova zato što je predstavljao kompromis između državnog poglavara i nekakvog predstavničkog tela. I kao delo kompromisa, Davidović verovatno nije hteo da iskomplikuje političku situaciju navođenjem tačno određenog broja okruga, srezova i opština. U nameri da se ne zameri ni Milošu ni starešinama, Davidović nije uneo u Ustav ni veliki broj administrativnih jedinica – kako je to hteo Miloš, ni njihov manji broj – kako su to želele starešine. On je delovao u smeru prećutne nagodbe kneza i starešina, utvrđujući samo generalni pravac u organizaciji lokalne uprave. Isto tako, Davidović nije hteo ni precizirati delokrug okruga, srezova i opština jer bi se i u tom slučaju morao opredeliti za jednu od dve koncepcije: za Miloševu centralističku ili za starešinsku, koja je više težila decentralizaciji lokalnih organa. Davidović je i to pitanje umešno prepustio zakonodavcu čuvajući pri tom vlastiti integritet pred hirovitim knezom.
Iz konstrukcije čl. 2. Ustava može se zapaziti da je Dimitrije Davidović imao i istančan osećaj za realnu procenu odnosa dominantnih političkih snaga u tadašnjoj Srbiji. Shvatajući da su narodne starešine posle knez Miletine bune naglo ojačale i da su posle dvadesetogodišnjeg Miloševog apsolutizma konačno uspele uspostaviti političku ravnotežu u zemlji, Davidović nije hteo ništa da rizikuje i da se stavlja ni na čiju stranu: ni na stranu uzdrmanog ali još uvek dovoljno moćnog i opasnog kneza – ni na stranu osokoljenih starešina, koje su posle 1835. godine mogle lako ispostavljati Milošu svoje ozbiljne političke zahteve ne plašeći ga se kao ranije. Zbog toga je i uneo u Ustav samo opštu formulaciju o organizaciji lokalne uprave. Zadržavajući neutralnost, Davidović je samo postavio teren za dalje uređivanje ovog pitanja. I tu je njegova uloga bila završena. Zakonodavcu je prepustio da dalje razradi i uredi lokalnu upravu u zemlji.
DAR VELIKIH SILA Ustav od 1835. godine bio je vrlo kratog veka. Protiv njega istupile su velike sile – Austrija, Rusija i Turska ocenjujući ga ne samo liberalnim (republikanskim, revolucionarnim, zaraznim) već i nesaglasnim sa vazalnim položajem Srbije (npr. odredbe o grbu i zastavi). Rusija i Turska bile su posebno nezadovoljne Ustavom zato što nije bio donesen uz njihovu saglasnost. One su se zatim, kao i Austrija, uplašile da taj ustav zaista ne postane zarazan i za njihove podanike, naročito odrebe o pravima građana i o Narodnoj skupštini. Austrija je prva istupila protiv Sretenjskog ustava jer je njen kancelar knez Meternih baš u to vreme stvorio međunarodnu ligu protiv konstitucionalizma. Ruski poslanik u Carigradu grof Butenjev rekao je marta meseca iste godine Miloševom izaslaniku Mihailu Germanu da je Rusija zabrinuta za Srbe pošto su napravili jednu francusko-švajcarsku konstituciju, koja je Srbiju bacila u bezdan, a srpskog kneza mnogo oslabila, što ne odgovora ni Srbiji ni ruskom carskom dvoru.
Knezu Milošu – koji je pre svega zbog ustanove Sovjeta, takođe bio nezadovoljan Sretenjskim ustavom – ovakav stav velikih sila prema prvom srpskom ustavu bio je dobrodošao. Iskoristivši ovaj velikodušni dar velikih sila sticajem međunarodnih okolnosti, knez Miloš je već marta meseca iste godine Sretenjski ustav stavio van snage. činilo se da je Miloš i ovoga puta pobedio. Međutim, kada narodno nezadovoljstvo Miloševom vladavinom toliko je poraslo da je kraj te vladavine bio sasvim izvestan. Prosto se osećalo da je njegov način upravljanja postao ozbiljna kočnica opštem napretku Srba u Kneževini. Miloš je samo dobio priliku da nekako odloži kraj svoje autokratske vladavine, ali ne i da ga spreči. Preduzeo je još jednu reformu centralne i lokalne uprave ne bi li produžio svoju vladavinu. No, to je sve bilo jalovo i bez opipljivog uspeha. To je ujedno bila i poslednja epizoda prve njegove vlade 1815–1839. godine.
