Puna sala, vindzorski posetioci kao i uvek gladni pozorišta, aplauz, ovacije, izlazak na bis, oduševljenje i pun lobi obožavalaca koji čekaju autogram i poneku fotografiju…
Ovako bi se ukratko prepričalo gostovanje Narodnog pozorišta iz Beograda koje je u Vindzoru otvorilo kanadsku turneju pozorišnom predstavom Frenki i Džoni. Adaptacijom teksta američkog autora Terensa MekNelija, u režiji mlade rediteljke Tee Puharić, srpskoj dijaspori predstavio se briljantan glumački par – Igor Đorđević i Sloboda Mićalović.
Predstava je odigrana u starom i dotrajalom pozorištu (Capitol Theatre), čija patina i bogata istorija predstavljaju jedinu estetsku vrednost u ovom trenutku. Sve ostalo je manje-više van upotrebne vrednosti.
Čudno je da grad od približno 250.000 stanovnika nema svoje profesionalno pozorište (čitaj: veliko), sposobno da primi ansambl veći od tri-četiri osobe. Naime, minijaturna scena jedinog vindzorskog teatra više od toga jednostavno ne može da smesti. Da li zbog činjenice da u kapitalizmu nema državnih, a pogotovo gradskih subvencija za kulturu i umetnost (barem ne onakvih na kakve smo u nekadašnjoj Jugoslaviji navikli), tek, kanadska kulturno-umetnička scena je u dobroj meri privatizovana. Možda će se neki složiti da je to neophodno i jedino ispravno. Međutim, ideja umetnosti i sloboda kreativnog izražavanja obično ne ide u korak sa novcem.
No, ipak, vratimo se na pravi razlog o kojem pišemo, o tome kako je Frenki smuvala Džonija (ili obratno), i kako je ljubav i ovaj put (ponovo) spasena.
Savremeni tekst Terensa MekNelija, prepun emotivnih uzleta i padova, omogućio je gledaocu da sagleda svu kompleksnost odnosa između dvoje emocionalno nestabilnih i poremećenih ljudi, koji su, usled ljubavnih promašaja u prošlosti, u stalnom strahu od novog početka.
U svetu prepunom straha, jedino ljubav može pokazati izlaz, univerzalna poruka predstave koja nadvladava strah od milion propuštenih šansi i od nade koja veoma često zaboravlja svoj put. Koliko nas uobičajeni strahovi sprečavaju da živimo slobodno i da na ljubav uzvratimo istom merom.
Frenki i Džoni je neobično hrabra i smela predstava, koju su maestralno precizno predstavili članovi, prvaci Narodnog pozorišta iz Beograda.
Vešto manipulišući emocijama u preciznom i kontrolisanom ritmu, nisu dozvoljavali publici nijedan trenutak opuštanja. Taman kad smo pomislili da je stvar konačno gotova, i da je Džoni (Igor Đorđević) konačno smirio Frenki (Sloboda Mićalović), ponovo bi pobegla u igru emotivnog haosa čiji kraj nije bilo moguće dokučiti.
Tako eksplozivnom i emotivnom izvedbom, sposobnošću da gotovo sat i 30 minuta vladate emocijama idući iz pobede u poraz i nazad, upravo takvom igrom glumci su oduševili vindzorsku publiku. Uspevajući vešto da kontrolišu emocije, potpuno su zaključali paznju publike.
Igor Đorđević i Sloboda Mićalović su ovom predstavom pokazali da su umetnici evropskog formata i da srpsko pozorište i filmska umetnost uveliko računaju na njih.
Aleksandar media/Canada
Foto: Zoran Kljajic/Aleksandar media
