U beli svet zbog dece

Krenuti u nepoznatu zemlju i zapoceti novi život nije nimalo nije lako i predstavlja veliki izazov.
Manje hrabri se nikad i ne usude da se upuste u takvu neizvesnost. Medutim, porodica Šaric – Zlatko, Jadranka i njihovi sinovi Zoran, Dražen, Bojan – i nisu imali puno toga da izgube.
Rat na prostoru bivše Jugoslavije ostavio ih je u Hrvatskoj bez krova nad glavom, te su svoj život morali da nastave kao izbeglice u Srbiji gde se njihov život svodio na bukvalno preživljavanje. Odlucili su da presaviju list i potraže novu nadu u Australiji.
Doci sa par kofera u rukama i malom decom nije bilo nimalo jednostavno, tim pre što ovde nisu znali nikog ko bi mogao da im pruži makar i savet. Ipak, u Pertu postoje organizacije kao što je Srpsko-australijski informativni centar za ucenje i pomoc koji pomaže u saradnji sa useljenickim vlastima. Mnogobrojne porodice su prošle kroz njihov Centar, a jedna od njih je i porodica Šaric.
Posle svega tri godine u Pertu, porodica Šaric konacno može da kaže da su „svoji na svome“. Za kratko vreme uspeli su i da obezbede krov nad glavom.
Posetili smo ih u želji da cujemo njihovo životno iskustvo, o tome kako su uspeli da iz svojih skromnih socijalnih primanja kupe kucu, da steknu veliki broj prijatelja i po svemu postanu primer jedne uspešne porodice. Izbeglicka sudbina porodice Šaric zapocinje na slican nacin kao i hiljada drugih ljudi pogodenih ratom.
– Živeli smo u Benkovcu odakle nas je rat primorao da kao izbeglice odemo u Kragujevac gde smo ostali nešto oko godinu dana. Prebacili smo se zatim u Indiju i tu proveli oko godinu i po, ali sam shvatio da ni tu nemamo perspektivu. Bez kuce i zemlje, a sa troje dece, ocenili smo da je najbolje da krenemo u svet – prica Zlatko Šaric. – Jer, i pored najbolje namere, tamo nam nisu mogli pomoci. U to vreme u Srbiji se jako teško živelo. Inflacija je dostizala neverovatne razmere i svima je bilo teško, ali, rekao bih, ipak, najteže onima koju su tu došli kao izbeglice bez igde icega. Ako si hteo da zaradiš neki dinar, morao si da radiš od jutra do mraka da bi uspeo da spremiš samo jedan rucak za decu.
Od odluke da se ide, kažu Šarici, pa do odlaska prošlo je vrlo kratko vreme.
– Podneli smo molbu za useljenje 1998. godine u aprilu, a vec u junu smo leteli za Australiju. Odlucili smo da dodemo ovamo iako nismo znali nikog ovde, niti smo imali nekog od rodbine ko bi nam pomogao – kaže Zlatko.
I njegova supruga Jadranka dobro pamti te dane neizvesnosti. Najviše je mucila misao da li ce uspeti i kakav ih život tamo ceka sa tri sina.
– Nemaš ni prijatelja ni familije, ne poznaješ jezik, a na dan kad je stigla potvrda iz australijske ambasade da možemo da pakujemo kofere, kada smo dobili vize, muž je bio srecniji nego ja – kaže Jadranka. – On je bio odlucan da krene, a ja baš u tom trenutku nisam. Srecom, bio je uporan. Danas sa i ja srecna – naucila sam nešto jezika, stekli smo dosta prijatelja, radim dva posla kako bi uspeli što pre.
O ljudima iz Srpskog informativnog centra koji su im pružili pomoc u tim prvim danima neizvesnosti sada imaju samo reci hvale.
– Toliko su toga ucinili za nas, a Nikolu Nikolica od prvog dana gledam kao svog oca. Oni su nas smestili, pronašli su nam kucu sa tekucom vodom i kupatilom – uslovima koje kao izbeglica nisam imala, nego sam morala da izvlacim vodu iz bunara, sa dubine od 30 metara. Oni su se potrudili da nam napune i frižider za prve dane, cak smo zatekli i televizor. Recju, više nego što smo se ikad nadali, kao da smo stigli nazad u naš dom koji smo izgubili.
Da li razmišljaju da se jednog dana vrate u svoj rodni Benkovac?
– Tamo smo ostavili kucu. Radila sam u fabrici obuce „Jugoplastika“, imali smo veliki broj prijatelja. Sad, iako smo u belom svetu, ne bismo se opet vratili. Mene što se tice, mogla bih i da se vratim, moguce da ne bismo imali problema, sa svima smo bili dobri, ali što se tice dece i njihove buducnosti – povratka nema. Mi živimo za njih.

Do kuce za cetiri meseca

I Zlatko i Jadranka rade po dva posla. Deca su dobri daci. Kako je Jadranka štedljiva i zna da vodi domacinstvo i pored skromnih primanja na samom pocetku uspeli su da dobiju kredit i kupe kucu u Midlendu gde stanuju.
– Srecni smo! Radimo! Deca nam pomažu koliko mogu. Kupili smo kucu na kredit posle samo cetiri meseca od našeg dolaska. I tu su nam pomogli iz Srpsko-australijskog informativnog centra.

Jadranka nikada nece zaboraviti prvi susret sa Australijom u Pertu i ljudima koji su je docekali.
– Jedna žena nam je rekla, ne mogu da joj se setim imena, da ce nas na ćrodromu sacekati covek koji ce držati natpis sa našim prezimenom. Tu sam osetila neku sigurnost kao da ce me cekati rodeni otac. Docekali su nas Nikola Nikolic i Danka Bektic i njen suprug Salko koji su nam prišli i pobrinuli se o našem daljem smeštaju.