Prenu se Devojka kao iz vekovnog sna, podiže se na kolena, sklopi ruke u molitvu. Pripovedaču se učini da je vreme stalo. Uzdiže Devojka ruke visoko iznad glave, prema mesecu, ustade i zaigra u svetlosnom krugu, nepoznato vilinsko kolo.
Trava joj orosi noge bose, haljine bele joj zalepršaše. Duga joj kosa, zlatom protkana, pokri lice.
Zlatigora! Devojka što ponekad noću luta.–šaputao je Pripovedač.
Primiče se njoj, neprimetno, da ne bi zaustavio mesečevu igru, poremetio senke u krugu. Nemo je posmatrao Zlatigoru. Nije želeo da umrsi sve reči ljubavne koje promicaše oko nje.
Ponoć nema. Nigde nikog.
Samo neuobičajena svetlost kraj Deviča sja.
Pripovedač odluči da se pritaji i vidi šta će se sa Zlatigorom zbiti. Prepoznao bi je među hiljadu devojaka po stasu, među hiljadama vila – po hodu… među majkama po blagosti.
Nana je govorila, da je srećan narod koji Zlatigoru ima. Kada se Zlatigora pojavi negde, sudbina naroda se u potpunosti preokrene.
Pogleda Zlatigora u pravcu manastira i vide na vratima bezbroj malenih papirića, što lepršaju i sve ispisane reči u vetar šapuću.
Šta li piše? – pomisli. Ne odoli znatiželji, pođe ka manastirskim vratima. Na svakom papiriću istrgnutom na brzinu, po jedna poruka.
Jednu po jednu poruku rukom uzima i čita redom. Ne žuri. Vremena ima. Iskrala se ona te noći. Znala je da je niko neće tražiti.
Poruke o Ljubavi-za Ljubav, o Miru–za Mir, o Sreći–za Sreću… o Blagostanju–za Blagostanje: o Mudrosti–za Mudrost. I opet iznova, o Ljubavi.
Nije ni opazila kada su se otvorila manastirska vrata. Približio joj se Monah, mlad. Zagledao je Zlatigoru. Ljutnu se malo što je sve prevarila, iskrala se, išla mrakom, ne misleći na Dušegubne Zlobe koje stanuju pored Manastira. Ne spavaju, već love duše, misli, snove, nade. Posebno im smeta Dobrota i Ljubav.
Monah htede da je ukori, ali mu pogled zastade na jednoj cedulji ispisanoj dečijom rukom:
Zbog Dušegubnih zloba koje kradu i otimaju, morao sam noću da krenem u neizvesnost, u susret sudbini zloj. Ima li kraja zlu? Ko to može da mi odgovori? Hoću li se ikada vratiti u moj Manastir da oltaru služim, da za pevnicom pojem u slavu Gospoda? Pisao je Zlatomir, star jedanaest leta.
Zlatigora i Monah se zgledaše. U očima njenim, Monah pročita gomilu pitanja a jedno upućeno njemu, ponavljalo se:
Služite li vi to svakog časa, kako vam je Otac blagoslovio?
Monah spusti pogled pred Zlatigorom. Ona nastavi sa pitanjima:
Zaboravili ste da Dušegubne Zlobe nikada ne spavaju? Da vas nisu neke zlobe obuzele? Misli su vam drugome odlutale? Zadivili ste se pred svetom? Sve tuđe je lepše i bolje?
Uđe Monah u hram. Iz zidova vire na hiljade očiju On zastade pred njima.
Stajao je na sredini hrama.
Iščekivala se njegova odluka
Ugleda Monahinju, pa Zlatigoru. Pripovedač se stvori kraj njih. Mesečeva svetlost obasja hram. I hram se ispuni življem.
Monah uđe u oltar, upali sveću. Zaiskri svetlost u hiljadu boja.
Gospode, velik si. Veći si od svega što je moje oko videlo. Veličanstvena su dela Tvoja. Pomiluj nas Gospode po milosti Tvojoj i obilju milosrđa Tvoga, očisti bezakonja naša.
Služba u slavu Gospoda poče. Zlatomir stavi tamjan na žar kadionice i dodade je Monahu.
Dušegubne Zlobe zadrhtaše. Opet se Dobro probudilo, pomisliše. Koje oružje da upotrebimo spram te iskrene Ljubavi?
Smiluj se Gospode na neprijatelje naše, – čule su kako narod tiho izgovara.
Nemoć obuze Dušegubne Zlobe i utihnuše strasti njihove. Svetlost iznad Manastira razotkri njihova zla dela: rušenje, palenje, skrnavljenje svetinje Devičke… Njihov lelek prođe šumama Devičkim:
Šta učinismo? Kakvo to zlo mi ljudima priredismo?
Zlatigora napusti manastir, pođe ka šumama dovikujući Dušegubnim Zlobama:
Tamo gde stanuje Ljubav – Dobro vlada. Tu gde je Ljubav među ljudima – Mir vlada. Samo u Ljubavi – Blagostanja ima. Jedini jezik koji govorimo je – jezik Ljubavi.
Mesečev snop isprati Zlatigoru do šume. čula je Pripovedačev glas kako je doziva.
Pre nego što se sakrila među senke, okrenula se, mahnula mu rukom u znak pozdrava:
Vladimire, neka te radosti Bog. Piši o Ljubavi, to je jedini smisao življenja.
Pripovedač se osvrte oko sebe. Nigde nikog. Uđe ponovo u crkvu. Tišina. Oseti miris tamjana. Opazi kroz dveri Monaha kako kleči. Svetlost mesečeva mu je obasjavala lice. Plamen sveće se poigravao u treptaju izgovorenih reči.
Ko si ti? – upita ga Pripovedač.
Ja sam sluga Gospodnji.Molim Gospoda da zaštiti narod srpski i sačuva nasledje njegovo, odgovori Monah.
posveceno svim svetinjama Kosova i Metohije i preostalim Srbima koji odolevaju Dušegubnim Zlobama samoproklamovane države
Zorica Zec