Za
mesec dana bi u skupštinsku proceduru trebalo da uđe Zakon o dijaspori i
Srbima u regionu. Još je teško dokučiti koliko će taj akt suštinski
unaprediti odnose Srba u rasejanju sa maticom, ali je neophodno da
izmene budu donete bar iz praktičnog razloga, jer je Ministarstvo
nadležno za dijasporu prestalo da postoji. Sada je taj resor u
nadležnosti Kancelarije za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu.

Iz
Kancelarije poručuju da je sada prilika da se zakon poboljša, a
poboljšanje vide u, pre svega, načinu izbora delegata za Skupštinu
dijaspore i Srba u regionu, koja treba da bude simbol jedinstva matične
države i našeg naroda, rasejanog širom planete.

Delegati
skupštine će imati obavezu da jednom godišnje pripreme i podnesu
Izveštaj o problemima i važnim pitanjima srpske zajednice u zemlji iz
koje dolaze, kao i predlog mera za njihovo rešavanje.

Kancelarija
bi trebala da dobije i nadležnosti u informisanju dijaspore i Srba u
regionu i  zalagaće se da državne službe po hitnoj proceduri rešavaju
pitanja prava pripadnika dijaspore i Srba u regionu.

Otprilike
trećina Srba živi van granica Srbije. Njihov godišnji doprinos matici
preko deviznih doznaka je blizu pet milijardi dolara. To je novac koji
se, nesumnjivo, potroši na najneproduktivniji način.

Odnedavno
su predstavnici ministarstava Vlade Srbije dobili instrukcije da u
bilateralnim susretima sa predstavnicima država u kojima je srpska
dijaspora brojna, kao i sa predstavnicima država regiona, na dnevni red
treba da stave i prioritetna pitanja Srba u tim državama.

Briga i licemerje

Ne
treba unapred biti ciničan, ali valja primetiti da je dosad svaka vlast
u Srbiji dala svoj doprinos uvećanju srpske dijaspore. Zato je
licemerna priča o brizi za ljude koji su napustili zemlju kad je i
većina onih koji su ostali nezadovoljna uslovima života i rado bi se
pridružila sunarodnicima gastarbajterima.

Otprilike trećina Srba
živi van granica Srbije. Njihov godišnji doprinos matici preko deviznih
doznaka je blizu pet milijardi dolara. To je novac koji se, nesumnjivo,
potroši na najneproduktivniji način. To je i jedan od jačih razloga
zbog koga država pokušava da uspostavi što svrsishodniju vezu sa
rasejanjem.

U pitanju je ogroman potencijal znanja, iskustva,
kapitala, poslovnih i političkih veza koje bi valjalo staviti u funkciju
razvoja Srbije, ali nijedna vladajuća garnitura dosad nije znala kako
motivisati iseljenike da investiraju u Srbiju.

Bilo je
raznih obećanja za stimulacijom mladih stručnjaka da se vrate i počnu
biznis u matici, da počnu da rade u ministarstvima, Vladinim agencijama,
javnim preduzećima, ali sve se završilo na rečima.

I
oni koji su razmišljali o tome kao prepreku su navodili nesigurnost i
nepreciznu zakonsku regulativu koja se menja zajedno sa promenom
skupštinske većine, raširenu korupciju i sporu i preglomaznu državnu
administraciju.

Bilo je raznih obećanja za stimulacijom mladih
stručnjaka da se vrate i počnu biznis u matici, da počnu da rade u
ministarstvima, Vladinim agencijama, javnim preduzećima, ali sve se
završilo na rečima. I kada bi pristali na srpske uslove i plate ne bi
mogli da dođu na red od partijskih stručnjaka. Mladi iz dijaspore čak
imaju teškoće u Srbiji prilikom nostrifikacije srednjoškolskih i
fakultetskih diploma stečenih u inostranstvu. Takva situacija
obeshrabruje mlade stručnjake koji još žive u Srbiji i borbu za
privlačenje ljudi iz rasejanja čine apsurdnom.

Verovatno postoji
razlog zbog kojeg se kaže da pametni Srbi glupe Srbe zovu telefonom iz
inostranstva. Iako je reč o vicu, srpska dijaspora, koliko god bila
nezadovoljna institucionalnom saradnjom sa maticom je, ipak, u boljem
položaju dok čeka da se neke stvari u Srbiji reše i poboljšaju. Takva
pošalica ne bi ni nastala da u periodu od 1990. i ratova na prostoru
bivše SFRJ, u kojima Srbija nije učestvovala, do sada zemlju nije
napustilo skoro pola miliona ljudi. I to kakvih ljudi.

Na
poslednjim izborima u dijaspori je otvoreno svega 38 biračkih mesta u
22 zemlje sveta, što je upola manje nego pre četiri godine, kada je bilo
75 birališta u 42 države.

Svaki peti je u prtljagu
imao fakultetsku diplomu, a Ministarstvo za dijasporu je pretprošle
godine procenilo da je među njima bilo između 4.000 i 5.000 profesora i
blizu 15.000 asistenata i magistara.

To je bio period kada je Srbijom vladala politička garnitura slična današnjoj.

Svi Srbi da se osećaju Srbima

Krajem
marta održana je prva sednica Saveta za odnose sa Srbima u regionu,
kojom je predsedavao predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Tada je poručio
da svi Srbi moraju da se osećaju Srbima ma gde da se nalaze. Napredak
je vidljiv, jer je Nikolić do pre neku godinu bio spreman i puškom da
brani zahtev da svi Srbi moraju da žive u jednoj državi. Malo je falilo
da takva politika stvarno bude ostvarena, jer su odjednom Srbi sa svih
strana krenuli da se okupljaju – kao izbeglice u Srbiji.

Koliko je
dijaspora stvarno važna političkim liderima, ali i koliko su njeni
problemi (ne)važni za građane u matici, najbolje svedoči činjenica da se
i pored toliko deviznih doznaka koje šalju u Srbiju u predizbornoj
kampanji nijedan od predsedničkih kandidata, ali ni vodeće političke
partije, nisu obraćali ljudima u rasejanju. Na poslednjim izborima u
dijaspori je otvoreno svega 38 biračkih mesta u 22 zemlje sveta, što je
upola manje nego pre četiri godine, kada je bilo 75 birališta u 42
države.

Srbija iz budžeta izdvaja milion evra za sve Srbe van Srbije, dok Hrvatska samo za Hrvate u BiH izdvaja 10 miliona evra.

Poređenja
radi, u francuskom Parlamentu dijaspora ima 12 predstavnika, u
hrvatskom Saboru je pet Hrvata iz rasejanja, u makedonskom Sobranju tri
predstavnika dijaspore, u rumunskom pet, italijanskom 12.

Koliko
Srbija može da uradi za svoje iseljenike najbolje govori podatak koji je
iznela direktorka Vladine Kancelarije za saradnju sa dijasporom i
Srbima u regionu Slavka Drašković, a koji kaže da Srbija iz budžeta
izdvaja milion evra za sve Srbe van Srbije, dok Hrvatska samo za Hrvate u
BiH izdvaja 10 miliona evra.

Usvajanjem Zakona o dijaspori
trebalo bi da se pokaže da su Srbiji svi njeni građani podjednako važni,
bez obzira na to gde žive, ali ako država ne bude u stanju da obezbedi
uslove za normalan život od svog rada i dalje ćemo imati sve više ljudi
koje će grejati sunce tuđeg neba.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera