ALEKSANDAR ILIć: ZAŠTO GAVRILO PRINCIP NE BI TREBALO DA BUDE GLAVNA TEMA 2014.
Mi, koji smo rođeni za slobodu,
Mi, koji verujemo u slobodu,
Radije ćemo umreti stojeći,
Nego da živimo klečeći.
Frenklin D. Ruzvelt
Podučavati naše drage drugosrbijance evroatlantskim vrednostima – ovo drage kažem bez ironije, sasvim iskreno – za mene je oduvek predstavljalo osobito zadovoljstvo. Do bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, kada je NATO kratkovido i brzopleto od štita pretvoren u mač, i to na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme, pisac ovog teksta se decenijama, potpuno besplatno i uz nemale opasnosti, bavio tumačenjem i odbranom evroatlantskih vrednosti, stekavši tako kvalifikacije koje naši dragi drugosrbijanci nemaju, jer su se oni u to isto vreme oduševljavali vrednostima Severnog Vijetnama, Kube i Ugande.
Evroatlantske vrednosti najbolje oličava slavna američka revolucija. Bila je izvedena u ime dva glavna principa: 1. oslobođenja od strane dominacije, to jest britanskog kolonijalizma; i 2. oslobođenja od nedovoljno demokratskog oblika vladavine britanske monarhije, koja će biti zamenjena američkom demokratskom republikom. Drugi princip američke revolucije bio je utkan i u Francusku revoluciju, koja, međutim, kao kasnije i boljševička, nije uspela da izgradi delatne demokratske, pluralističke ustanove i zato je završila, propala, u ćorsokaku terora.
Jedna od važnih pouka američke revolucije glasi: sveto je pravo pojedinca, grupe ili nacije da, ako treba, i s oružjem u ruci ustane protiv strane okupacije ili nedemokratskog oblika vladavine. I druga pouka: američka revolucija bila je u početku oblik ustaničke demokratije, ubrzo i uspešno pretočen u ustavnu demokratiju, propraćenu njoj odgovarajućim demokratskim ustanovama.
Za koje vrednosti su se zalagali pripadnici Mlade Bosne? Upravo za dva navedena principa američke revolucije. Zalagali su se za oslobođenje od strane okupacije i za uvođenje oblika vladavine koji bi bio više demokratski. Zalagali su se i za ujedinjenje slovenskih – i ne samo slovenskih – naroda na Balkanu, princip i tada i danas teško ostvariv, jer zavisi, kada su mali narodi u pitanju, i od promenljivih interesa velikih sila u različitim geopolitičkim okolnostima.
POJAS MALIH NARODA Verujući u slobodu i u navedene principe, Srbija se i u Prvom i u Drugom svetskom ratu neizbežno našla na strani sila pobednica, na strani zapadnih demokratija. Zato je Pupin bio rado viđen kod Vudroa Vilsona, zato je T. G. Masarik (čitajte ponovo, dragi drugosrbijanci, ako ste to uopšte čitali, Masarikovu Svetsku revoluciju) proglasio stvaranje čehoslovačke usred Vašingtona, zato je od jarma gotovo srednjovekovnih, teokratskih, apsolutističkih monarhija Nemačke, Turske, Austrougarske – oslobođen pojas malih naroda (Masarik) i zato su rečene monarhije, ujedinjene svojom reakcionarnošću, sve završile na đubrištu istorije…
I, kada danas u Sarajevu podižu spomenik Francu Ferdinandu, izgleda da i ne slute šta priznaju: to nije pogled ka demokratskoj Evropi ili Americi (sa svim njihovim manama), to je odavanje pošte teokratskom srednjovekovlju. Ako baš vole Austriju i Ugarsku, neka podignu spomenik Brunu Krajskom ili Šandoru Petefiju, to je neuporedivo bliže evroatlantskim vrednostima…
Na pokušaje revizije tumačenja Prvog svetskog rata – a i Drugi je na dnevnom redu, jer je ljudska ludost bezgranična – svakako valja odgovarati i mnogi to odlično čine, dodao bih samo – bez preterane usplahirenosti. Ono što nazivamo pokušajima revizije, postojalo je kao priprema i pre Velikog rata, buknulo je za vreme tog rata, a stogodišnjica je samo jubilarna prilika za poražene u tom ratu da pokušaju da operu savest i prebace krivicu na druge za milione žrtava koje je tadašnja osvajačka osovina zla požnjela u Evropi i svetu. Uskoro će Srbi biti krivi i za Drugi rat, jer je srpski general bezbrižno udavao ćerku onog istog jutra kada je nemački kancelar Adolf Hitler nezgodno ustao na levu nogu. Dvadeset sedmi mart i ozloglašenog ratnog huškača Vinstona čerčila biće uskoro zabranjeno i pominjati. Banditi su hteli da se tuku, umesto da se lepo predaju i u grupama odvezu u one čuvene banje, okićene slavolucima s natpisom Arbeit Macht Frei. Preporučujemo našim dragim drugosrbijancima da ponovo pročitaju, ako su uopšte čitali, Nobelovu besedu česlava Miloša o sve češćem poricanju holokausta ili da potraže izjavu njihovog – delimično i mog – gurua Karla Popera: Kajzer je 1912. upitao načelnika generalštaba: jesmo li spremni? Nismo, glasio je odgovor, potrebne su nam još dve godin.
Kod ozbiljnih istoričara, intelektualaca, političara i građana obdarenih makar i minimumom zdravog razuma, svi pokušaji revizije mogu izazvati tek prezriv osmejak. Pucnji u Sarajevu bili su samo dobrodošao povod, izgovor za ostvarivanje uzroka rata – dugo pripremanog pangermanskog osvajačkog plana Drang nach Osten, probojne pruge Berlin–Bagdad. Da nije bilo pucnjave u Sarajevu, našao bi se drugi povod – ili iskonstruisao, isprovocirao. Posao za specijaliste, srećom provaljen – jer je izlizan od dugotrajne upotrebe. U objektivnoj, nepolitičkoj istorijskoj nauci, ova problematika odavno je razjašnjena – a to pre svega i na svu sreću važi za nemačku nauku. I tu bi našim drugosrbijancima bilo preko potrebno da pročitaju izjavu najmudrijeg i najiskusnijeg Nemca Helmuta Šmita. Ono što taj Nemac reprezentuje, i njegova Nemačka, pružaju toj zemlji nešto neuporedivo važnije od moći i blaga, a to je prestiž. Prestiž Nemačke kao demokratske zemlje ugrožavaju upravo opskurni revizionisti – neće valjda skalamerije od propagande Feliksa Ermakore reprezentovati 2014. godine Austriju i Nemačku! Ili možda hoće?
SLUŽBENA POLITIKA Predloženo je nedavno – sa visokog državnog položaja – da se Gavrilu Principu podigne veličanstven spomenik. Glavna tema jubilarne 2014. godine nije i ne bi trebalo da bude Gavrilo Princip. Već je to podvala, uspeh revizionista. Glavna tema 2014. godine jeste Prvi svetski rat. Sukob osvajačkih, autoritarnih apsolutističkih monarhija, na jednoj strani, i, na drugoj, demokratija. Isto kao što je Drugi svetski rat sukob osvajačkih totalitarnih režima, još gorih od onih autoritarnih, sa zapadnim demokratijama. U ta dva velika sukoba, kada je sudbina demokratije i slobode u Evropi i svetu visila o koncu, Srbija je potpuno svesno i na osnovu najboljih razloga bila na pravoj strani, na strani slobode. I neka se na mene ljute moji još draži prijatelji rodoljupci koliko god hoće, ali Gavrilo Princip, naš heroj slobode, ipak je samo mala epizoda Velikog rata. U većini velikih studija o tom ratu jedva da se i pominje. On je pre svega i iznad svega naš. Princip je (nomen est omen) platio životom svoju borbu za principe i od naših starijih i mudrijih i iskusnijih dobio ulicu – onu u kojoj je u Beogradu živeo i sanjao svoje snove. I to je dovoljno. Iako herojski, Principov čin nije bio deo službene politike Kraljevine Srbije, kako je to dokazala i austrougarska istraga. Ono što nije bila službena politika Kraljevine Srbije, ne bi trebalo da bude službena politika Republike Srbije. Pored toga, današnji nezavidan položaj Srbije i veličanstven spomenik, to baš nekako ne ide zajedno. Poznajući dobro tog skromnog idealistu iz danas zaboravljenih vremena, pouzdano znam da bi on sam novac predviđen za spomenik dao nekoj siromašnoj i vrednoj porodici za staklenik na obodu grada, da se prehrani, da radi i zaradi.
Jer onaj ko ima srce od kamena da nekog otpusti, trebalo bi da ima i bistru pamet da tog otpuštenog što pre negde i zaposli. I to je princip koji ne bismo smeli da zaboravimo. Važniji je od spomenika.
Profesor Univerziteta u Beogradu, bivši ambasador SRJ/SCG u češkoj Republici, učesnik u radu Centra za ekonomiju i politiku Vaclava Klausa
http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Princip-i-principi.lt.html
