Zbog čega u Srbiji ne postoji kulturna politika ili Vi ipak mislite da je ima?
— U nas je na delu kulturna politika čiji su osnovi u titoističkom jugoslovenstvu. To znači da je na delu hrvatska kulturna politika koja se – osnažena kulturološkom predrasudom o večitom i aktuelnom prvenstvu zapadnih interesa – pojavljuje kao dominantna. Ona se ukršta sa drugim oblicima kulturnih i političkih uticaja, pa se pojavljuje u unekoliko prilagođenom vidu. Osnovni cilj je – kao što sam to pokazao u svojoj knjizi Duh samoporicanja – vezan za nastojanje da se sve što je srpsko svede na srbijansko, da bi sve što nije srbijansko – kao Njegoš, kao Andrić, kao Selimović, kao Lubarda – vremenom prestalo da bude srpsko.
Ko su ljudi koji danas vode glavnu reč u srpskoj kulturi i koji je njihov idejni kredo?
— Na delu je hotimična podudarnost između globalističke i nacionalne inteligencije. Obe imaju podlogu u rasprostranjenim mentalitetima: kolonijalni mentalitet ispunjava globalističku, kao što rajetinski mentalitet ispunjava nacionalnu inteligenciju. Globalistička (kolonijalna) inteligencija je – u osam godina prethodne vlasti – situirana na svim nivoima kulturnih institucija: ona oblikuje medijsku, alternativnu i institucionalnu formu vladajuće kulturne politike. Nacionalna (rajetinska) inteligencija – osokoljena promenom vlasti – nastoji da se materijalno i uticajno situira unutar takvog rasporeda stvari. Tamo gde ne ugrožava osnovni pravac kulturnog i političkog kretanja ona uspeva da zadovolji sopstvena – ne opšta – materijalna nastojanja. Tamo gde se pojavi mogućnost da nehotično ili hotimično ugrozi osnovno kretanje, ona biva uklonjena. Na delu je postepeno srašćivanje dveju naizgled suprotstavljenih formacija, jer su one napokon dobile isti politički cilj i nalog. Njihovi sukobi otud mogu biti samo lični i materijalni. Jer oni više nisu mogući kao idejni u delotvornom smislu. To znači da postoji nevidljivi raspored zadatih sila u našoj kulturi. Kome svest o ovom rasporedu sila deluje kao teorija zavere, valja da se seti izreke po kojoj, ako želiš da znaš gde je vlast, raspitaj se koga (šta) ne smeš kritikovati.
Mnogi su očekivali da će dolaskom na vlast ljudi koji su slovili kao više nacionalno orijentisani doći i do većeg pomaka na polju zaštite srpske kulture i nacionalnih interesa. Da li su i ove vlasti, predvođene SNS, opterećene duhom samoporicanja?
— Vlast koja praktično prizna odvajanje Kosova i Metohije svakako da nije nacionalno orijentisana; opozicija koja se slaže sa tom politikom naravno da nije nacionalno orijentisana. Poklapanje vlasti i opozicije u ovako odsudnom pitanju otkriva da je obrazovano političko jedinstvo na ideji nacionalne izdaje. To je čist trijumf duha samoporicanja.
Da li je danas u Srbiji teško biti Srbin ili izgovoriti nešto što ima veze sa prefiksom srpski a da ne naiđe na podsmeh i ocenu da je to retrogradno, zaostalo…?
— Nije teško, čak je i poželjno: ako pazite da ne pogodite najvažniju temu trenutka u kom se oglašavate.
U Srbiji svi govore o krizi identiteta, na svim poljima. Ipak, utisak je da se malo ili ništa ne radi na popravljanju toga. Ko je za to odgovoran?
— Premda je teško raspodeliti odgovornost u kolonijalno-okupacionoj sredini, uvek su najodgovorniji nosioci vlasti. Postupci naših nosilaca vlasti izvedeni su – po tačnoj reči Ive Andrića – sa drskošću roba i uz garantovanu nekažnjivost. Kad shvati da je ništa, čovek može sve. Nije čudo što renegati mrze prošlost: ona ih podseća na ono što su bili, na ono što su sa sobom učinili, na one istine i ljude koje su izdali. Ona im pokazuje kako samoizdaja prethodi izdaji. Otud su njihovi pogledi uvek upravljeni na budućnost: u nju se svaka želja o nama samima može projektovati. Od istine se, međutim, ne može pobeći, jer svaka budućnost postane prošlost.
Kako gledate na držanje SANU, imajući u vidu krizu u kojoj se nalazi društvo i država?
— U pismu Osman-paši Skopljaku – od 23. jula 1844. godine – Njegoš kaže: nego mene nije moja učtivost dopuštala da se ja u one nelijepe odgovore puštajem.
U ranijem intervjuu za Svedok rekli ste da je ovaj naraštaj intelektualne elite jedan od najsramnijih. Šta očekujete od budućih naraštaja imajući u vidu okolnosti u kojima se obrazuju i stasavaju?
— Ima mnogo prepreka za njih. Takva prepreka je dugotrajni vektor naše kulturne politike, koji je plod dubinskog poklapanja spoljnih pritisaka i domaćih slabosti. Sam duh vremena ispunjen je oportunističkim, a ne pobunjeničkim sadržajima. Mladost više ne podrazumeva pobunu, nego prilagođavanje. Ne samo kod nas nego i u svetu. Na delu je neprestana simulacija pobune, koja se tako ispražnjava od autentičnih sadržaja. Otud pragmatička i oportunistička svojstva novih naraštaja neće stvoriti ni snagu ni priliku da nešto promene u našim uslovima. Promena, pak, može doći prevashodno kao posledica promenjenog delovanja spoljašnjih činilaca. Da bismo bili u prilici da iskoristimo jedan takav obrt, neophodno je poverenje u kulturu, u tihi, skromni i neprestani rad, u posredno, a ne neposredno zadovoljstvo, u snagu sabiranja, a ne trošenja, u istinske, a ne proglašavane autoritete, u razlikovanje funkcije (kao položaja unutar moći) od ličnosti (kao čoveka koji očituje vrednost). Nedostaje nam, dakle, razuđena formula pasivnog otpora kao priprema i podloga svakog mogućeg preokreta.
Da li je Srbiji potreban državni i nacionalni program i ko može da ga izradi imajući u vidu stanje u našoj eliti?
— Neophodna je svest o neophodnosti pasivnog otpora: kroz podsmeh, kroz persiflažu, kroz tekst, kroz čin. Zašto ne praktikujemo miran, nenasilan i istrajan otpor? Zato što nema kulturne podloge na koju bismo mogli nasloniti njegove forme. U ime čega nastaje takav otpor? Neophodno je ocrtati alternativni svet vrednosti: ukazati na univerzalne vidove zapadnih vrednosti koji su u sukobu sa ospoljenim zapadnim interesima, ukazati na univerzalnost mnogih tradicionalnih vrednosti, osvetliti delotvornost vrednosti različitog reda i domašaja. Kako učiniti prisutnim alternativni svet vrednosti? Neophodna je moralno problematična saradnja fundamentalista i oportunista u nacionalnoj inteligenciji. Uvrežena je predrasuda da je fundamentalizam nešto rđavo. To ne mora biti tako. Jer nije isto biti fundamentalista u milosrđu i u teroru. Otud bez fundamentalista nema neophodne svesti o otporu; bez oportunista – nema prilike za smislen otpor. Njihova saradnja je neophodna, premda je problematična zato što oportunisti često izneveravaju načela, kao što fundamentalisti često promašuju sredstva. Otud njihova saradnja ne podrazumeva idealno-tipske moralne oblike pomaganja. To su Sartrove Prljave ruke. Granicu ocrtavaju nepromenljivost osnovnog cilja i upotreba sredstava: ako težimo slobodi, nije prikladno da pomišljamo na nasilna sredstva. čak ni u slučaju nasilja nad nama. Premda je – kako peva Njegoš – odbrana s životom skopčana, nasilju se možemo odupreti i nenasilnim sredstvima. Da bi pasivan otpor bio delotvoran, neophodni su preduslovi. Neophodna su sredstva javnosti: umreženi sajtovi, dnevne novine, nedeljnik, radio i televizija na nacionalnoj frekvenciji. Neophodna je javna pravna zaštita. Neophodna je zbirna nevladina organizacija kao utoka i katalizator kretanja vođenih otporom: i stranačkih i nestranačkih. To bi bila sredstva. Neophodna je saradnja stranaka nacionalne opozicije. Neophodna je – kad već vlada prozapadna – otvoreno proruska opoziciona politička adresa. Da li je sve ovo moguće? Možda nije sve, ali može li se postići makar nešto? Ili je ništa bolje nego nešto?
čini se da se u Srbiji tek u poslednji čas odlučnije krenulo u obeležavanje 200. godišnjice rođenja Njegoša. Stvoren je utisak da je sve prepušteno Crnoj Gori i da se to Srbije previše i ne tiče?!
— Zar nije predsednik srpske vlade rekao u Podgorici da se Srbije Njegoš ne tiče? Zar nije isti čovek – u sredu 18. decembra 2013. godine – obišao izložbu u Kulturnom centru Beograda posvećenu srpskim zločinima nad jednom albanskom porodicom? Zar ovako postavljena stvar – izolovana do neistorijskog uopštavanja – ne svedoči o sistematskom ugrađivanju modela srpske krivice u našu javnu svest? Zar okolnost da to izvodi čovek koji je nedavno pozivao na vraćanje Titovog spomenika na trg u Užicu ne otkriva da se obnavlja model srpske krivice koji nam je zaveštao titoizam? Zar Kulturni centar Beograda nije ignorisao godišnjicu Njegoša? Zar Kulturni centar Beograda nije ignorisao 120 godina od rođenja Crnjanskog, a prošle godine obeležavao 100 godina Krležinog dolaska u Beograd ? Zašto ne želimo da vidimo podudarnost između kulturnih i političkih činova? To je sudbina okupiranog naroda.
Kako tumačite očito slabu reakciju Srbije prema onome što se dešava ćirilici i Srbima u Hrvatskoj?
— Ko da reaguje? ćutanje Evropske unije pred okolnošću da čitav stadion skandira poklič pod kojim je ostvarivan genocid između 1941. i 1945. godine otkriva više stvari: prikriveni rad nemačkog istorijskog revizionizma u evropskoj javnoj svesti, predrasudu da je Evropska unija nastala na istorijskim temeljima antifašizma i skrivenu, ali delotvornu kulturološku predrasudu koja iza ovog organizovanog ćutanja kao da sugeriše poruku: neka ste ih pobili u Jasenovcu, neka ste ih proterali 1995. godine. Taj koloplet interesa, predrasuda i prećutkivanja trebalo bi da bude opomena za budućnost. Ali ko da razume opomenu?
U vreme prethodne vlasti govorilo se da postoji sofisticirana kontrola nad medijima. Kakvo je stanje danas?
— Nešto veće prisustvo nacionalnih sadržaja u štampi ima za cilj da prikrije suštinsko poklapanje vlasti i opozicije, globalističke i nacionalne inteligencije u odsudnoj stvari. Jer mogu se pojaviti različiti nacionalni sadržaji, ali ne i ono što je istinski na dnevnom redu: odvajanje Kosova i Metohije. To pokazuje zašto je ova vlast bila neophodna. Ona uverljivije od prethodne vlasti sprovodi ideološku racionalizaciju po kojoj Evropa nema alternativu, budući da ona simulacijom nacionalnih sadržaja prikriva centralno pitanje današnjeg trenutka. Sada se – recimo – govori o Republici Srpskoj. Kada ona postane centralna tema, govoriće se o svemu, osim o njoj. Tako bismo mogli zaključiti kako nema nepovratne izdaje dok nacionalisti ne izdaju.
Imajući sve u vidu – šta jedan čovek, građanin, koji želi da bude odgovoran prema sebi i društvu i državi u kojoj živi, može i trebalo bi da uradi?
— Nije dovoljno samo negovati svest o slobodi i otporu. Neophodno je naučiti da se deluje kolektivno.
Svedok
