„Ja sam pripadnik tzv. druge generacije naših ljudi u Nemackoj. Ovde sam došao kao decak i pohadao dopunsku nastavu na maternjem jeziku. Moja dva sina su ovde rodena i ta škola ih ne interesuje. Pitam se, ako se oni požene Nemicama, u koju školu ce jednog dana ici neki moj buduci unuk Hans ?“
Ove iskrene reci Svetozara Petrovica obeležile su višecasovni razgovor sa prosvetnom delegacijom iz Beograda, a pitanje o ocuvanju nacionalnog identiteta sadašnjih i buducih pokolenja ostalo je da lebdi i posle tog susreta.
Prostorije Srpsko-nemackog društva „Vuk Karadžic-Braca Grim“ u berlinskoj cetvrti Veding bile su u ponedeljak uvece poprište izuzetno korisne razmene mišljenja sa clanovima prosvetne delegacije Srbije koji ovih dana u Nemackoj pokušavaju da udahnu novi život prilicno zapostavljenoj nastavi maternjeg jezika i da sa nemackim zvanicnicima obnove i ojacaju saradnju.
Iskustva drugih
– U Kanadi danas živi oko 40.000 naše dece. I u Australiji ih ima mnogo i njihovi roditelji upravo pokrecu akciju oko otvaranja prvog Srpskog koledža koji ce se zvati Sveti Sava – rekao je Vlastimir Budimovic objašnjavajuci zemljacima u Berlinu da se i tako može rešavati pitanje ocuvanja nacionalne pripadnosti dece.
Zamenik ministra prosvete i sporta u Vladi Srbije Vigor Majic je objasnio da se u zvanicnim susretima sa nemackim politicarima i predstavnicima školskih vlasti delegacija iz Beograda zalaže za istovremeno jacanje oba vida školovanja naše dece: i u dopunskoj nastavi na maternjem jeziku, ali i u tzv. „integrativnoj nastavi“ u redovnim nemackim školama.
– Malo je naše dece ovde obuhvaceno dopunskom nastavom, cak manje od jednog procenta – izneo je Majic ovaj poražavajuci podatak za nemacko podrucje, a clan delegacije Vlastimir Budimovic je kao strucnjak za školstvo dodatno upozorio da od oko 600.000 srpske dece u dijaspori samo njih 2.400 pohada nastavu na maternjem jeziku.
U otvorenom razgovoru sa roditeljima cule su se gorke price o pljacki od koje su se ranijih godina obogatili neki ljudi iz Politehnicke akademije (kao posrednika) i Ministarstva prosvete, o dobrim i lošim nastavnicima, o povratku roditelja u zavicaj kao podsticaju deci za ucenje maternjeg jezika, verskoj nastavi, ali i stvarima o kojima se upravo pregovara sa Nemcima.
„Bajati“ sporazumi
– Poslednji medudržavni sporazum sa Nemackom u oblasti školstva potpisan je još daleke 1969. godine – rekla je Gordana Radosavljevic, savetnik u Saveznom ministarstvu inostranih poslova i time upozorila na potrebu da se što pre ti odnosi „osveže“.
Prvi savetnik Ambasade SRJ u Berlinu i šef konzularnog odeljenja Zlatomir Živkovic podsetio je na to da bi veci broj upisanih daka u JDŠ pomogao jacanju te nastave i dobijanju više sredstava od zemlje-domacina. Govorio je i o uspešnom „bavarskom modelu“ u saradnji sa nemackim školskim vlastima i zakljucio da je cilj naše strane da se „deca što bolje uklope u nemacko društvo, ali da se ne otude“.
U razgovoru sa clanovima delegacije iz Srbije (u kojoj su bili i Gordana Radosavljevic i Zoran Popovic), priliku da iskažu svoje stavove ili da postave pitanje dobili su i celnici društva Milada Borman i Miloje Milicevic, ali i nastavnik Savo Vucic, roditelji Vuksan Petkovic, Vlado Subic, Budimir Markovic i drugi.
Zajednicki zakljucak sa ovog korisnog skupa bio je „Asimilacija ne, integracija da“.
