**
MILE ISAKOVIĆ
(Šabac, 17.01.1958)
Mile Isaković, jedan od najboljih, najpopularnijih i najtalentovanijih rukometaša iz zlatne generacije tzv. šabačkih vanzemaljaca, rođenje 17. januara 1958. godine u Šapcu. Njegovi roditelji — otac Dragoslav, poznati šabački lekar-ginekolog, i majka Darinka-Darka, sem Mila imaju i sina Savka, koji se, takođe bavio rukometom.
Otac Dragoslav je sinovima želeo lekarsku karijeru, ali su oni, vođeni prstom sudbine, sami birali svoj životni put. Mile je, svakako, prevazišao očeva očekivanja i postao akademik rukometa, u svojevrsnoj šabačkoj Rukometnoj akademiji, dok je mlađi Savko studirao stomatologiju.
Mile je odrastao u Pop Lukinoj ulici u Šapcu, gde je imao lepo i srećno detinjstvo. Vreme je, sa drugarima, mahom provodio u bezbrižnoj igri, protkanoj uobičajenim kućnim i školskim obavezama, primerenim svom uzrastu. Danas ovde, na mestu gde je kafanu imao njegov deda, drži sređen i lepo uređen restoran.
Po završetku osmoletke, školovanje je nastavio u znamenitoj šabačkoj Gimnaziji, koja je tada bila centar društvenog, duhovnog i sportskog života u gradu. Od mladih dana, iskazivao je sklonost i talenat za mnoge sportove. Da nije postao vrhunski rukometaš, sigurno bi se dokazao u nekim drugim sportskim disciplinama.
Jer, u gimnazijskim danima, uspešno se bavio atletikom, košarkom, fudbalom, stonim tenisom… Najbolje rezultate postigao je u atletici; ostao je zabeležen podatak da je, u skoku u vis, dugo držao rekord Šapca sa preskočenih 1,95 m. Izvanredne fizičke predispozicije (visina 1,86 m i idealna težina), omogućavale su mu uspešno bavljenje različitim sportovima.
Simboli čivijaške mladosti, u to vreme, bili su: šabački korzo, gimnazijske igranke, čuvene bašte sa muzikom uživo, srednješkolska sportska takmičenja, plaže na Savi, bioskopi… I mnogo romantike, garnirane nekom posebnom vrstom fer-pleja, koji je danas teško do kraja definisati i opisati. Bili su tu, naravno, i poznati šabački šereti, bez kojih se čivijaški zabavni život nije mogao ni zamisliti.
Definitivno se opredeljuje za rukomet 1973. godine, zahvaljujući Šaci Debeljačkom, koji je, u Metaloplastici, brinuo o mladim igračima. Našao se, zajedno sa drugim talentovanim vršnjacima, u Metaloplastikinoj Školi rukometa, koju je uspešno vodio istaknuti prvotimac šabačke ekipe Radoslav Raca Radivojević, inače student Više pedagoške škole na odseku za fizičko vaspitanje.
Zajedno sa najboljim izdancima šabačke rukometne škole — Šapčanima Đorđem Rašićem i Veselinom Vukovićem Vukom, priključen je prvoj ekipi 1975. godine. Imao je samo 17 godina. Zabeleženo je da je Mile, u tom početnom periodu stasavanja i sazrevanja, na rukometni teren izlazio samo tri puta i postigao jedan gol. Trener Metaloplastike bio je Beograđanin Mika Stanisavljević.
Naredne sezone, za trenera je angažovan mr Jezdimir Stanković, koji se, do tada, uglavnom bavio ženskim rukometom. Inače, bio je profesor DIF-a na Beogradskom univerzitetu, a Metaloplastika se opredelila za njega zbog stručnih i ljudskih kvaliteta, ali i zbog toga što mu je majka poticala iz obližnjeg Prnjavora. Za njegovo ime vezuju se mnogi pozitivni pomaci u šabačkom rukometu. Pod njegovom dirigentskom palicom, Metaloplastika je izrasla u moderan i uspešan klub. Danas Mile za Jezdu jednostavno kaže: „Uveo je profesionalizam“.
Jezda je bio poznat kao stručnjak savremenih shvatanja i svežih ideja. Pored ostalog, forsirao je mlade i talentovane igrače pomažući im da što pre stasaju i steknu neophodno samopouzdanje i iskustvo. Igrači Metaloplastike su, na inicijativu Jezdinu, prvi na svetu počeli da treniraju dva puta dnevno. Bio je to revolucionaran pomak i doneo je željene rezultate.
Uz sve stručno znanje i umeće, Jezda je bio i veliki šmeker i psiholog:
„Kad bi video nekoga kako veže pertle, znao je da li je za rukomet ili ne“ — zajednički je komentar Mila i Vuka (Veselin Vuković).
U novoj takmičarskoj sezoni (1975/76), Mile je već odigrao 17 utakmica za svoj tim i postigao 19 golova.
U leto 1976, potpuno je završena Hala sportova Zorka, gde su šabački rukometaši trenirali, uglavnom u terminu od 18 do 20 časova. Treneru Stankoviću su ova dva sata po pravilu bila nedovoljna da sa svojim pulenima uvežba sve ono što je zamislio i planirao.
Već 6. februara naredne, 1977, godine, obavljen je prvi televizijski prenos iz Šapca, rukometne utakmice Metaloplastika-Vardar (Skoplje), koja je završena rezultatom 25:19 za domaćina. Istovremeno, bio je to prvi direktan TV prenos nekog događaja iz Šapca.
Iz godine u godinu, Mile sve više napreduje. U sezoni 1977/78, odigrao je za ekipu 15 utakmica i postigao 29 golova. Na Turniru prijateljstva u Svetozarevu, za juniorsku Reprezentaciju Jugoslavije nastupili su i Šapčani Isaković, Rašić i Vuković.
Standardni seniorski reprezentativac Jugoslavije, Mile je postao krajem 1978. godine.
Bilo je sve očitije da Metaloplastika polako stasava u ekipu vrhunskih dometa. Računalo se prvo na domaću scenu, ali se brzo uvidelo da se može i više Izvanrednom selekcijom, u Klub su dovođeni uglavnom mladi, neafirmisani i talentovani igrači, koji su brzo sazrevali i, generacijski i igrački, jednostavno eksplodirali, potpuno opravdavajući nade koje je u njih polagao Stručni štab i rukovodstvo Metaloplastike. Za sportske analitičare je danas manje bitno da li su ti momci poticali sa šabačke kaldrme, ili su dovođeni sa strane.
Mile je stasao u vrhunskog rukometaša, najtalentovanijeg vanzemaljca i ljubimca šabačke publike. Mlad je ušao u rukometnu legendu i dobio epitet krilo sveta.
Danas, on kaže: „Jugoslovenska škola (rukometa, prim. autora) nekada je bila uzor celoj Evropi, a onda su mnoge selekcije pokrale naše fore“.
No, da bi se, u ondašnjim suženim uslovima, držala na okupu i mobilnom stanju ekipa vrhunskih rukometnih majstora, bilo je neophodno iznaći mogućnosti i načine da im se i materijalno pomogne. Bilo je to vreme uravnilovke i posebnih pravilnika o nagrađivanju sportista. Sve ono što se danas jednostavno rešava ugovorom, u ono vreme nije bilo moguće. I igrači su bili svesni činjenice da ni približno ne mogu imati prinadležnosti kao vrhunski sportisti u razvijenim evropskim zemljama. Značajniji novac, kao zalog docnijim penzionerskim sportskim danima, mogao se uzeti samo povoljnim angažmanom u dobro stojeći evropski klub, ali je i tu, u cilju zaštite jugoslovenskog rukometa, postojala starosna barijera od 29 godina.
Rukovodstvo Metaloplastike, na čelu sa legendarnim Aleksandrom-Acom Trifunovićem, dovijalo se kako je znalo i umelo. Da bi, uz stipendije, koliko-toliko povećali primanja sportista i nagradili njihove uspehe, umeće, trud, odricanja i rezultate, igrači Metaloplastike mahom su imali fiktivna zaposlenja, uglavnom u HI Zorka i AIK Šabac. Naravno, valja naglasiti da je Metaloplastika najtrofejniji šabački klub svih vremena.
Mada se radi o osetljivom društvenom trenutku, posebno kad je u pitanju tzv. udruženi rad, većina Šapčana je znala za ovaj vid zaposlenja šabačkih vrhunskih sportista, ali nikakvih zvaničnih reakcija nije bilo. To je samo još jedan dokaz o širokogrudosti Šapčana i njihovoj bezgraničnoj ljubavi prema vrhunskom sportu i sportistima. Mile je bio zaposlen u AIK Šabac. Iz novoformiranog Fonda solidarnosti za vrhunski sport, bilo mu je rešeno i stambeno pitanje.
Njegov napredak je sve očitiji. U sezoni 1978/79. godine, odigrao je za Metaloplastiku 26 utakmica i postigao 93 gola.
U narednoj sezoni (1979/80), za trenera je angažovan Sead Hasanefendić, kome je u radu pomagao Šapčanin Vasa Savić. Mile je, u ovoj sezoni, za Klub odigrao 20 utakmica i postigao 97 golova.
Kao prvi sportista iz Podrinja, učestvovao je na Olimpijskim igrama u Moskvi, 1980. godine, gde je Reprezentacija Jugoslavije zauzela šesto mesto.
Ponovo će na Olimpijskim igrama učestvovati 1984. godine, u Los Anđelesu, gde je Reprezentacija Jugoslavije zauzela prvo mesto i osvojila zlatnu medalju.
Na Olimpijskim igrama u Seulu, 1988. godine, nije učestvovao, „zbog svađe sa savezom. Trener je bio Abaz Arslanagić“.
Na svetskim rukometnim prvenstvima, Mile je učestvovao dva puta. Na X Prvenstvu sveta u SR Nemačkoj, 1982. godine, Jugoslavija je stigla do finala, ali se morala zadovoljiti srebrnom medaljom. Za Reprezentaciju su nastupila trojica šabačkih rukometaša: golman Mirko Bašić, bek Veselin Vujović Vuja i levo krilo Mile Isaković. Savezni trener je bio dr Branislav Pokrajac, a njegov pomoćnik Zoran Živković Tuta.
Na XI Svetskom rukometnom prvenstvu u Švajcarskoj, 1986. godine, u finalu je pobeđena Mađarska sa 24:22. Naša Reprezentacija je ostvarila sedam pobeda, bez ijednog poraza i nerešenog rezultata, a Mile je postigao ukupno 21 gol. Savezni trener i selektor bio je Zoran Živković, a za Reprezentaciju Jugoslavije nastupilo je čak šest rukometaša Metaloplastike: Bašić, Vuković, Mrkonja, Vujović, Isaković i Portner.
Novi uspeh Mile je jednostavno prokomentarisao rečima: „Osvojili smo trofej koji je nedostajao u našoj zbirci“, a Jasmin Mrkonja potvrđuje njegove reči konstatacijom da je trofej osvojen „briljantno i superiorno“.
Učestvovao je na Omladinskom svetskom prvenstvu u rukometu u Švedskoj, 1979. godine, gde je Reprezentacija Jugoslavije izborila visoko drugo mesto, iza SSSR-a. Trener naših omladinaca bio je Sead Hasanefendić.
Za Metaloplastiku je Mile, uz manje prekide zbog odsluženja vojnog roka (1985/86) i odlaska u Nemačku (1986/87), igrao od 1975. do 1988. godine. U tom intervalu, za ekipu je odigrao 287 utakmica i postigao 1.672 gola.
Četiri sezone uzastopno bio je najbolji strelac Metaloplastike: 1980/81 — (25 utakmica, 215 golova); 1981/82 — (25, 195); 1982/83 — (23, 153) i 1983/84 — (26, 176). Naredne sezone (1984/85), bio je drugi strelac ekipe sa 121 postignutim golom, iza Portnera sa 131. U ovih pet sezona, Mile je postigao ukupno 860 golova za svoju ekipu.
Sa Metaloplastikom je ostvario brojne uspehe, verovatno neponovljive u sportskoj istoriji Šapca i Srbije:
Kup evropskih šampiona osvojen je dva puta — 1985. i 1986. godine. U finalu, 1985. godine, u dve finalne utakmice, nadigran je Atletiko iz Madrida, rezultatom 12:19 i 30:20; naredne, 1986. godine, ostvarena je pobeda nad poljskom ekipom Vibžeže, rezulatom 24:29 i 30:23.
Protiv Vibžežea iz Gdanjska, na prvoj utakmici Mile je postigao 3, a u revanšu — 7 golova.
U revanš utakmici protiv Atletika, u Madridu 1985. godine, posebno uspešne role imala su krila Metaloplastike Jasmin Mrkonja i Mile Isaković. Pritom je Jasmin postigao 8, a Mile 6 golova.
Na 31 odigranoj utakmici u Kupu evropskih šampiona, Mile je postigao ukupno 144 gola.
Posle prve osvojene titule evropskog prvaka, 1985. godine, dr Branislav Pokrajac, analizirajući igru Metaloplastike, proročki je konstatovao: „…ja se plašim da je ovaj sastav Metaloplastike dostigao vrhunac u rukometnoj igri… Jugoslovenski šampion je stigao do granice preko koje se dalje ne može. Izgleda da je jedina preostala logika… da sledi zastoj, možda i pad“.
Bilo je istine u Pokrajčevim rečima, jer je stara istina da je uvek teže nešto braniti nego osvajati. Ipak, pad nije usledio tako brzo kako je Pokrajac predviđao, jer je Metaloplastika i naredne godine osvojila Kup evropskih šampiona.
U intervalu od 1982. do 1988. godine, Metaloplastika je, sedam godina uzastopno, osvajala titulu jugoslovenskog državnog prvaka.
Metaloplastika je osvojila četiri titule pobednika Kupa Jugoslavije: 1980, 1983, 1984. i 1986. godine. U finalnim utakmicama pobeđeni su: Aerocelje (28:19), Sloga Bosnaprevoz (27:20), Crvenka (25:24) i Dinos-Slovan (30:24).
Na tradicionalnom međunarodnom rukometnom turniru u Doboju, na kome Metaloplastika učestvuje od 1980. godine, osvojena su dva prva, tri druga i dva treća mesta.
Na rukometnom turniru u Strugi, Metaloplastika je, 1986. godine, ubedljivo zauzela prvo mesto, pošto su zabeleženi sledeći
rezultati: Roberteo (Francuska) 34:12; Vardar (Skoplje) 24:21; Željezničar (Niš) 18:18 i Pelister (Bitolj) 22:17.
Za reprezentaciju Jugoslavije Mile je odigrao 197 utakmica i postigao 768 golova.
Kao jedini podrinski sportista, dobitnik je prestižne Oktobarske nagrade Šapca, 1985. godine, kao i specijalne Plakete SOFK Šabac, krajem iste godine. A njegova Metaloplastika je, krajem 1986. godine, povodom značajnog jubileja šabačkog, srpskog i jugoslovenskog sporta, 25 godina postojanja i rada, odlikovana Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Iste godine, Metaloplastika je proglašena najuspešnijim sportskim kolektivom u zemlji.
U organizaciji šabačkog Glasa Podrinja, RK Metaloplastika je, čak 9 puta, proglešena najboljim sportskim kolektivom: 1972, 1973, 1975, 1978, 1981, 1982, 1983, 1984. i 1985. A za najboljeg sportistu Podrinja, Mile je proglašen 1978, 1980. i 1982. godine.
Mile je dobitnik Majske nagrade SOFK Srbije, a specijalni srebrnjak su mu zajednički dodelili TV Beograd i Zlatara Majdnpek, za 25. nastup u evropskim kupovima.
Uz dobrog prijatelja i saigarača Vuju (Veselin Vujović), sa kojim je, u Metaloplastici, činio ubojiti tandem, Mile je spadao u red najpopularnijih šabačkih rukometaša. Nazivali su ga: zlatno krilo jugo-rukometa, virtuoz rukometne igre, superstar iz Šapca, rukometni genije…
Ipak, on danas kaže: „Trudio sam se da ostanem običan, koliko to čovek može, da sačuvam sebe i svoju porodicu.“ I uspeo je, mada je na tom dugačkom putu bilo vraški mnogo iskušenja.
Ljubitelji rukometa su ga posebno voleli zbog atraktivnih poteza, felširanih lopti (tzv. zavrtaljki ili čivija) i preciznosti. Njegove lopte, upućene ka golu mahom sa levog krila, dovodile su protivničke golmane do očajanja, jer su ih polako zaobilazile i, po pravilu, završavale u mreži. Bio je majstor driblinga, posebno u igri nadmudrivanja jedan na jedan, i kontranapada. Znao je, na pravi način, da spoji lepo za oko, dušu i publiku, i korisno za ekipu, a efikasnost mu je bila jedna od osnovnih odlika. Izvanredno je izvodio i sedmerce.
Raspolagao je čudesnom tehnikom, za koju ima svoje objašnjenje:
„Svi su isticali moju brzinu, ali ona nije bila moja glavna vrlina. Bilo je i bržih igrača od mene, ali to im nije mnogo pomoglo u igri. Sećam se da sam svojevremeno na nekim testovima… pokazivao izuzetno dobre rezultate odnosno reakcije na svetlost i boje, zbog čega sam brže i bolje mogao da reagujem na situacije, uz više rešenja u igri…“
Zbog svega što je Mile značio u šabačkom rukometu, legendarni predsednik Metaloplastike Aca Trifunović je, docnije, mogao da kaže: zahvaljujući Milu i njegovim saigračima, nenadmašnim virtuozima rukometne lopte, genijalcima i vanzemaljcima, „Šabac je od provincije postao rukometna prestonica Evrope“.
Godine 1986, Mile je otišao u „rukometnu pečalbu“, u nemački Mildeshofen, gde je ostao godinu dana. Međutim, nemački mentalitet mu nije odgovarao, jer „kod njih nema imaginacije, slobode u igri. Oni me nikad nisu rukometno razumeli“.
Naredne godine je, na duže, otišao u Francusku — u Kretej iz Marseja, gde je i završio igračku karijeru. Stanovao je u vili pokraj Marseja.
Po okončanju igračke, posvetio se trenerskoj karijeri. Njegova teza i danas je da dobar trener mora da stvori dobrog igrača. I Mile ga je stvorio — Ričardsona. Isto kao što je Vuković stvorio Urdialesa.
Zbog određenih zdravstvenih problema, prekinuo je trenersku karijeru. Ali, bez sporta i rukometa ne može. Danas je sportski direktor Metaloplastike i pokušava da joj vrati bar deo starog sjaja. U Šapcu se, zahvaljujući Milu, rukometni optimizam ponovo budi.
Branko Šašić
Branko Šašić | Znameniti Šapčani i Podrinci II | Izdavač: Čivija print Šabac | Štampa: „Čivija print“ — Šabac | Šabac, 2012.
