NOVOGODIŠNJA JELKA – TRADICIJA I OBIČAJI
NOVOGODIŠNJA JELKA
Novogodišnja, ili božićna, jelka je skup simbola svetlosti stvaranja i blagodeti Božje i kretanje anđela. Na njenom vrhu se nalazi zvezda, koja ukazuje na kraj životnog putovanja, mesto mira i ponovnog rođenja. Sve su to simboli rađanja Isusa i obnove života. Božićna jelka hrišćanskih vernika postala je simbol radosti iščekivanja Nove godine u celom svetu. Već početkom decembra osvetljava bulevare velikih gradova i raskošan je ukras svakog javnog prostora. I pravoslavni vernici je imaju u svom domu i prvi je čin ukrašavanja doma pred novogodišnje i božićne praznike.
Smatra se da je unošenje zelenila u kuću, u vreme zimskih praznika, simbol života. Hrišćani nisu prvi koristili jelke da bi simbolizovali ponovno rođenje. Čak su drevni Rimljani ukrašavali svoje domove zimzelenim granama u januaru. Skandinavski Nordijci su smatrali da svako drvo koje preko zime zadrži svoje zelenilo, zapravo sadrži u sebi besmrtnog duha..
LEGENDE O BOŽIĆNOJ JELKI
Postoje mnoge legende o tome kako je nastala božićna jelka. Jedna od njih kaže da je Sveti Bonifas, engleski monah koji je ustoličio hrišćansku crvku u Francuskoj i Nemačkoj, dok je putovao, jednog dana naišao na grupu nevernika. Bili su okupljeni oko velikog hrasta, spremajući se da žrtvuju dete bogu Toru. Da bi zaustavio žrtvovanje, Bonifas je srušio drvo jednim udarcem pesnice. Na tom mestu je porasla mala jelka. Sveti Bonifas je tada rekao paganima da je ovo malo drvo Drvo života, koje predstavlja večni život Isusa Hrista.
Druga legenda kaže da je Martin Luter, osnivač protestantske vere, šetao kroz šumu na Badnje veče. Bio je zadivljen milionima zvezda koje su svetlucale kroz granje zimzelenog drveća. Toliko je bio obuzet ovim prizorom da je odsekao malo drvo i odneo ga kući svojoj porodici. Da bi oživeo istu lepotu koju je video u šumi, zakačio je i male sveće na grančice.
Treća legenda govori o siromašnom drvoseči, koji je jednom davno upoznao izgubljeno i gladno dete na Badnje veče. Iako je i sam bio siromašan, dao mu je nešto hrane i prenoćište. Kad se sledećeg jutra probudio našao je divno ukrašeno, svetleće drvo ispred svojih vrata. Gladno dete je, zapravo, bio prerušeni Hrist, koji je stvorio ovo drvo da bi nagradio čoveka za milosrđe.
Jedna od hrišćanskih legendi kaže da su ispred pećine, u kojoj je rođen Isus Hrist, rasla tri zimzelena drveta. Jedno je bilo kedrovo drvo, drugo bor, a treće jela. Kada se rodio mesija, sva drveća su se zatresla kako bi pozdravila božjeg sina. Kedar je novorođenčetu podario mirišljave iglice, a bor šišarke. Jedino jela nije imala plod, te je zaplakala. Anđeo se smilovao i poklonio joj zvezdu sa neba koju je ona spustila pred Isusa. Otuda i tradicija da se na vrh okićene jelke postavlja zvezda.
U etnološkoj literaturi zabeleženo je da je kićenje jelke prastar paganski rimljanski običaj. Rimljani su verovali da u jelama obitavaju duhovi šuma te su u novogodišnjoj noći odlazili u šumu i darivali ih da bi im se udobrovoljili. Kasnije su sekli mlade jele, donosili ih u domove i kitili. Tako je jelka postala simbol praznovanja nove nastupajuće godine i kao zimzeleno drvo radostan vesnik proleća – ponovnog rađanja u prirodi.
ISTORIJA BOŽIĆNOG DRVETA
Još u 11. veku, drame zvane misterije bile su vrlo popularne. Jedna od njih je bila o Raju. Drvo ukrašeno crvenim jabukama bilo je simbol rajskog drveta sa zabranjenim voćem. Pošto su širile nemoral, crkva je ove predstave zabranila. Međutim, smatra se da su se ljudi navikli na ovo rajsko drvo, te su tokom 15. veka počeli da unose drveće u sopstvene kuće na katolički Božić, 25. decembra, gozbeni dan Adama i Eve prema Istočnoj crkvi. Ovo drvo je istovremeno bilo simbol greha, zbog čega su stavljane jabuke za ukrase, a kasnije kugle, ali i simbol života, pa su ga ljudi ukrašavali i ručno napravljenim predmetima.
U zapadnoj Nemačkoj u Srednjem veku ukrašavale su se i male drvene piramide svećicama. Prva jelka, koja se pojavila u 16. veku u Nemačkoj, nastala je iz rajskog drveta i ove piramide.
Prvo božićno drvo kakvo danas znamo, mada još uvek bez svetiljki, pojavilo se u Alzaku u Nemačkoj 1521. godine. Francuskoj ga je predstavila princeza Elen de Mekenborg, koja je jedno takvo drvo donela u Pariz posle venčanja sa vojvodom Orleana. Već u 18. veku običaj ukrašavanja božićne jelke je bio ustaljen u Nemačkoj, Francuskoj i Austriji.
Princ Albert, poreklom iz Nemačke, muž kraljice Viktorije, 1841. je postavio jelku u vindzorski zamak u Engleskoj. Ovaj se običaj iz kraljevskog kruga brzo proširio na srednju klasu, pa i na radnike. Bilo je propisano koliko treba da bude visoka jelka i morala je da se nalazi na stolu pokrivenom belim stolnjakom od damasta. Bila je ukrašena venčićima, slatkišima i papirnim cvetićima.
U Kanadi se praktikovao običaj kićenja jelke krajem 18. veka, pre nego što je to uzelo maha u Engleskoj. Prvi ukrasi su pravljeni ručno, da bi se kasnije počeli industrijski proizvoditi. Polovinom 17. veka jelka je dobila i osvetljenje svećama. Tri veka kasnije ih zamenjuju električne svetiljke. Početkom 20. veka pojavljuju se i druge varijacije današnjih običaja, kao što je i jelka na otvorenom.
Nemačka je dugo bila vodeća zemlja za proizvodnju ukrasa, ali su se brzo pridružile i Austrija, Amerika, Japan, Italija, Čehoslovačka. Prvi stakleni ukrasi, takozvani “kugels”, proizvedeni u Nemačkoj oko 1830, trebalo je da štite kuću od zlih duhova. Oblik “kugelsa” podseća na crvenu jabuku iz rajskog vrta.
Prve svećice su stavljene na jelku sredinom 17. veka, mada se ovaj običaj ustalio tek dva veka kasnije u Nemačkoj, a nedugo zatim u istočnoj Evropi i slovenskim zemljama. Ove prve svećice su se mazale lepkom po dnu i stavljale na završetke grančica. Radi lakše upotrebe, kasnije se pojavljuju i prvi stalci za svećice. Tek 1890. svećice dobijaju i štipaljku na dnu, kako bi se lakše zakačile za jelku. Staklene kugle i drugi ukrasi pojavili su se između 1902. i 1914. godine.
Božićna jelka je prvi put zasjala električnim svetlom 1882. u Njujorku. Edvard Džonson je osvetlio jelku žicom sa 80 malih svetlećih žarulja, koje je sam napravio. Posle osam godina je počela i da se proizvodi “svetleća žica”. Početkom 20. veka velike prodavnice su postavljale osvetljene jelke ispred svojih izloga kako bi privukle mušterije.
Boston je bio prvi grad s jelkom na otvorenom, osvetljenom kako to danas činimo – 1912. godine. Ova tehnička inovacija se posle Prvog svetskog rata raširila po Evropi i postala uobičajena polovinom 20. veka
KIĆENJE JELKE
Dekorisanje jelke vezano je za zapadno-evropsku, katoličku i protestantsku kulturu. Prvi dokazi o kićenju jelke potiču iz 11. veka. U Nemačkoj se za Božić kitila jelka crvenim jabukama, ukrašavala kolačićima raznih oblika i svećama koje su simbol Hrista i večne svetlosti. Ovaj ritual se tokom vekova proširio po celoj Evropi. U početku su se na zelene grančice, pored jabuka i kolačića, stavljale mašne i suvo voće, orasi, urme… Legenda kaže da je jedan nemački duvač stakla bio veoma tužan jer nije imao novac da kupi jestive ukrase za jelku svojim mališanima. Rešio je da napravi staklene kugle. Njegovi ukrasi su izazvali oduševljenje među narodom te se vremenom obogatio.
U Americi, prve jelke su se kitile u 17. veku zahvaljujući Nemcima koji su naselili te prostore. U Aziju su okićenu jelku preneli misionari u 19. veku. Vrlo brzo su skoro sve kulture rado uvrstile jelku u svoje običaje.
Svaki od ukrasa je imao tačno određeno značenje, a neki su se održali do danas:
Zvončić – radost Božića
Ptica – simbolizuje sreću i veselje
Zvezda – magičnost nebesa
Anđeo – čistotu, mir i ljubav
Šišarka – plodnost i materinstvo
Orasi (i drugo voće) – jednostavnost i kontakt s prirodom.
Na teritoriji Srbije grančica hrasta – badnjak imala je značajnu ulogu u božićnom ritualu. Jelka je počela da se koristi masovnije na području nekadašnje Jugoslavije od pedesetih godina prošlog veka. Kitili su je pioniri za novogodišnje praznike i nije imala nikakav religijski karakter.
U današnje vreme, bilo da je ukrašavamo skupocenim staklenim kuglama, jevtinim plastičnim ili papirnim ukrasima, cvećem, bombonama …, okićena jelka je simbol blagostanja, sreće, radosti i nade.
Izvor:
“Kako i kad je nastala prva novogodišnja jelka?”
Danijela Ćirović (Glas javnosti)
“Zašto kitimo jelku”
Janja Rešćanski (LookerWeekly magazin)
za Srpsku Televiziju priredila Nadica Janić
editing by Veroljub Milošević
Posetite http://srpskatelevizija.com/2016/12/14/slava-mitologija-i-obicaji/
