Na nedavno održanom susretu dijaspore i otadžbine naši sa ove i one strane granice (po, istina, nezvanicnim podacima, Srba u dijaspori je oko tri i po miliona) složili su se u dve stvari. Kao prvo, nema više podela po politickom uverenju. Zatim, i naši zemljaci, poslovni ljudi rasejani po svim kontinentima, i naši politicari i privrednici u zemlji dogovorili su se da nema više poklanjanja para. Novac ce, naravno, stizati u zemlju, ali ne pretežno, kako je to bilo do sada, u vidu humanitarne pomoci i donacija, vec kao inicijalni kapital za pokretanje jugoslovenske ekonomije.
– Bice ukinuta i svaka stihijnost u odnosima dijaspore i matice – kaže Milan Kljajevic, pomocnik saveznog ministra za inostrane poslove, zadužen za odnose sa dijasporom. Prvi put, tokom predstojeceg popisa stanovništva, registrovace se zvanicno i naši zemljaci rasejani po svetu. Prvi put, stav je države, Srbe u dijaspori necemo deliti na iseljenike, one koji su zemlju napustili pre 1965. godine i na takozvane privremeno zaposlene radnike u stranim državama, koji su trbuhom za kruhom otišli u svet posle 1965. godine i tamo „privremeno“ egzistiraju vec trecu deceniju. I jedni i drugi, ubuduce, moci ce da sticu naše državljanstvo.
Na racunima dijaspore – 60 milijardi dolara
– Da bi se ispravile dugogodišnje nepravde prema dijaspori – kaže Kljajevic – mora se, kada je u pitanju priznavanje državljanstva korigovati i Ustav, a zatim i pojedini zakoni. Država planira i donošenje posebnog zakona o dijaspori, po uzoru na slicne paragrafe pojedinih evropskih zemalja. U tu svrhu, objašnjava on, proucavali smo grcki zakon koji reguliše tu materiju. Iz ove zemlje, nemali broj ljudi otisnuo se u svet. Pre svega u vreme kada je grcka privreda bila u ne malim dugovima kao danas naša, pa je regulisanje odnosa dijaspore i otadžbine, kroz grcko iskustvo za nas od velike koristi – kaže Kljajevic. Inace, Grka, po nekim proracunima, ima cak više u „pecalbi“ (14 miliona) nego u samoj Grckoj (11 miliona).
Predstojecim zakonom, cije je donošenje moguce do kraja godine, regulisanjem vec pomenutog državljanstva, ali i aktivnog i pasivnog prava glasa, specificnog nacina služenja vojnog roka, uredivanjem oblasti i donatorstva i humanitarne pomoci i slicnog, stvoricemo i povoljnije uslove za priliv, ne beznacajnog kapitala kojim raspolažu naši zemljaci u svetu.
Prema nekim procenama, na racunima raznih banaka, kao slobodan kapital srpskih biznismena, spreman za ulaganje, spominje se iznos od 60 milijardi dolara. Da li ce on i uci u našu privredu, zavisice ne samo od rodoljublja naše poslovne dijaspore, vec i od naše organizovanosti da taj kapital privucemo i da ga, kako se to ocekuje, bez obzira na poreklo kapitala, uvecanog vratimo ulagacima.
Po recima Kljajevica, više od novca, mada to možda izgleda cudno, nedostaje nam dobar menadžment. Tacnije, razmišljanja o razvoju i uoblicavanje tog razmišljanja u realne razvojne programe koji ce naci svoju tržišnu potvrdu na našim i stranim tržištima. Toga za sada nema. I u tome nam naši zemljaci mogu pomoci. Napomenimo da pored uspešnih privrednika, medu Srbima s one strane granice imamo i pet hiljada doktora nauka. Njihovo znanje, ciji su koreni ovde, dogradivano u uslovima tržišne privrede kapitalistickih zemalja s kojima tek treba da se suocimo od neprocenjivog je znacaja.
Ucešce i u politickom životu
Od Srba u dijaspori, po recima Kljajevica, dakle, sem ucešca u privatizaciji domacih firmi ocekuje se i neka vrsta edukacije, usmeravanja. Oni su naše oci u svetu kojem inace težimo. Dinamicne promene koje su se protekle decenije svuda dešavale, a koje su nas zbog poznatih okolnosti zaobišle, donekle možemo da „preskocimo“ i „uskocimo“ u bar poslednji vagon zahuktale svetske ekonomije uz njihovu pomoc.
Zajedno sa njihovim kapitalom nužno ce stici i nov nacin poslovnog razmišljanja, a posle toga, ako se pokažemo efikasnim, pristizace i „pravi“ strani kapital. I jedan i drugi, moramo toga biti svesni, traže sigurnost ulaganja i garancije za iznošenja iz zemlje. I to im moramo obezbediti.
Kao prvi korak u približavanju sa dijasporom i svetom Kljajevic navodi formiranje Saveta dijapsore u zemlji. Neke vrste savetodavnog tela, na paritetnom principu, sastavljenom od po osam clanova iz dijaspore i isto toliko clanova iz zemlje. Cilj njihovog rada, ocenjuje Kljajevic, jeste da pronadu i predlože puteve najbrže integracije dijaspore u politicki, društveni i posebno privredni život matice. Predlog da se takav savet osnuje naci ce se na sednici Savezne vlade vec u maju.
Kljajevic podseca i na ponudenu mogucnost ucešca naše dijaspore u politickom životu zemlje od strane saveznog premijera Zorana Žižica, nedavno i za govornicom Ujedinjenih nacija, koja je od naših zemljaka oberucke prihvacena. To znaci, pojašnjava on, da bi neko od njih ubuduce sedeo i u poslanickoj klupi saveznog parlamenta.
Deonicarske korporacije kao model
Kljajevic kao dobru inicijativu pominje i akciju grupe poslovnih ljudi – Srba u Cikagu – koji odnedavno putem osnovane deonicarske korporacije finansiraju razvoj malih i srednjih preduzeca u Republici Srpskoj, ali i u Srbiji. Sredstva se u vidu kredita pod najpovoljnijim tržišnim uslovima plasiraju u profitabilne programe, mada osnovni cilj nije sticanje profita vec aktiviranje privrede koja stoji zbog nedostatka novca. Na ovaj nacin, racionalnost ulaganja kapitala lako se kontroliše i to je jedan od motiva za dalja ulaganja.
Ono što naši zemljaci misle o odnosu sa maticom, kaže Kljajevic, možda su najslikovitije izrazili poslovni ljudi iz Cikaga. Obracajuci se zvanicnicima naše zemlje, oni pored ostalog u pismu kažu: „Dijaspora je kao rudnik zlata, za sve narode pa i za Srbe. Ali taj rudnik ne može sam od sebe da isporucuje rudu. Da bi se do nje došlo, neophodan je rad“.
