Prošlog
cetvrtka u Centru „Sava“ odrzana je konferencija o
informatickim servisima „Sinergija“, na kojoj je
pocasno predavanje odrzao i srpski premijer Zoran
đindjic. Tada je saopštio javnosti da ce americki
kompjuterski gigant „Majkrosoft“ postati savetnik
savezne i republicke vlade prilikom izgradnje
informaticke infrastrukture u drzavnoj upravi.
Potpisano je „Pismo o namerama“ izmedju naše drzave
i „Majkrosofta“ od koga se ocekuje pomoc u
kompjuterizaciji školstva, zdravstva i carinskog
sistema, za
pocetak.
Nedeljama pre konferencije, krugovi domacih
kompjuterskih strucnjaka brujali su zbog vesti da
„Majkrosoft“ dolazi u Srbiju, tim pre što niko
nije tacno znao zašto dolazi, šta nudi i, još
vaznije, šta trazi. Jer, poznata je cinjenica da
je 96 odsto celokupnog softvera (ponajviše, upravo
„Majkrosoftovog“) na našim racunarima ilegalnog
porekla. Prirodno, kakav god dogovor „Majkrosoft“
pravio sa našom vladom, pitanje piraterije
softvera bice jedna od nezaobilaznih tacaka
dnevnog
reda.
đindjicevo saopštenje ponešto je razjasnilo. Vlada
se odlucila na potez kojim se, ako sve bude išlo
po planu, preskace nekoliko propuštenih stepenica
u povecanju automatizacije i efikasnosti drzavnih
struktura. Još i pre raspada Jugoslavije bili smo,
na drzavnom nivou, u znacajnom zaostatku u toj
oblasti, a protekla decenija bila je kljucna za
razvoj informacione tehnologije. Progres u toj
sferi je strelovit – kompjuterska oprema koju
kupite danas, bice zastarela vec za šest meseci.
Jasno je da buducnost cele planete pociva na
telekomunikacionoj strukturi na svim nivoima,
poslovnom, edukativnom, zabavnom itd.
Ukljucivanjem u tu trku sa ove pozicije, kako je
to predstavljeno tokom „Sinergije“, naši ljudi
imaju mnogo više mogucnosti da nadoknade
propušteno.
Tehnološki višak
Od
„Majkrosofta“ se ocekuje pomoc u stvaranju
takozvanog e-Government-a. To podrazumeva
automatizaciju velikog broja drzavnih servisa i
povecanu efikasnost, što nas dovodi do drugog
zanimljivog pitanja – tehnološki viškovi i šta sa
njima? Jedan broj ce se naravno prekvalifikovati i
ostati u sluzbi. Medjutim, ni za one druge, stvari
ne stoje tako crno kako na prvi pogled izgleda.
Iskustva ostalih drzava koje su sprovele
informaticku revoluciju (koja umnogome podseca na
industrijsku od pre dva veka) pokazuju da,
zahvaljujuci prirodi telekomunikacija, posla ima
za svakog ko ga zeli. Jer, razvojem elektronske
trgovine, što je sledeci neumitni korak u ovoj
prici, postaje nebitno da li zivimo u Beogradu ili
Bocvani – ako imamo proizvod koji „ide“ na
trzištu, mozemo ga plasirati putem Interneta i na
isti nacin i naplatiti. Trenutno, ovu mogucnost
prirodno najviše koriste upravo domaci
kompjuterski strucnjaci koji ovde izradjuju
najrazlicitiji softver za strane firme širom
sveta. Celokupni transfer informacija obavlja se
preko Interneta, a primanja su im, u odnosu na
domace uslove, astronomska. Pod uslovom da sve
zaista ide onako optimisticki kako to vlada
planira, sutra se istim putem mogu prodavati
maline, njeguški pršut, šljivovica…
Bugarska
je primer zemlje koja se savršeno uklopila u
ovakvu pricu. U bivšem istocnom bloku Bugari su
najviše ulagali u obrazovanje, po broju ljudi sa
akademskim titulama odmakli su najdalje u regionu.
Doduše, bili su u vrhu i što se tice piratovanja
softvera i muzike sve dok nisu pritisnuti od
strane medjunarodne zajednice da sa tom praksom
prekinu. Onda su za svega godinu dana uspeli da
promene imidz i stvore reputaciju drzave velikog
intelektualnog potencijala, primamljivu za strane
ulagace. I domaca proizvodnja je zabelezila
znacajne uspehe, jer se plasman usmerio na
Internet, preskacuci uobicajene, tradicionalne
rute. U Bugarskoj posluje oko 270 Internet
provajdera (a u Albaniji ih ima preko 40). Došlo
je do udruzivanja proizvodjaca i kompjuterskih
projektanata oko procedura elektronske trgovine, i
na taj nacin do jedne spontane prekvalifikacije
dela radne snage. U Hrvatskoj je po ovom pitanju
situacija vrlo slicna našoj. Primetna je povecana
kupovina racunara za kucnu upotrebu, cak 34 odsto
tokom poslednje tri godine, što je iznad evropskog
proseka (americki je 46 odsto). Medjutim, i tamo
kao i kod nas ljudi u najvecem broju slucajeva
kompjutere kupuju svojoj deci, nadajuci se da ce
posle nezaobilaznog perioda igranja postati
kompjuterski obrazovani i lakše se susresti sa
izazovima sutrašnjice. Pri tom u 99 odsto
slucajeva izbegavaju da se i sami obrazuju u tom
pravcu, a na drugoj strani ih ceka rizik gubitka
radnog mesta zbog nekog takvog kompjutera koji je
jeftiniji i brzi od cete radnika.
Zašto baš „Majkrosoft“
Medju
domacim kompjuterskim strucnjacima, inace, vladaju
oprecna mišljenja po pitanju „Majkrosofta“ i
njegovog angazovanja u drzavnom aparatu. Najviše
prašine prethodnih nedelja podigle su pristalice
„Linuksa“ (Linux), operativnog sistema koji sa
uspehom parira „Majkrosoftovom“ NJindonjs-u. Neki
od argumenata koji su se mogli cuti medju
posetiocima tokom konferencije „Sinergija“ bili su
da je „Majkrosoftov“ softver cesto nestabilan, jer
se ne proverava dovoljno pre izlaska na trzište,
da je nepogodna njegova prevelika zatvorenost, što
poskupljuje cenu korišcenja itd.
Pristalice srpskog specijaliteta – teorija zavere,
dopunjavali su ove price informacijama o tome da
je, eto, i Putin zabranio upotrebu „Majkrosoftove“
tehnologije u ruskoj vojsci upravo zbog
zatvorenosti softvera i nedovoljne bezbednosti
podataka. Posebna poslastica su informacije iz
studije škotskog novinara Dankana Kembela o
Ešalonu, špijunskom sistemu americke Agencije za
nacionalnu sigurnost, koji tvrdi da je sistem u
sprezi za „Majkrosoftovim“ softverom koji se
nalazi na skoro svakom racunaru u svetu i na taj
nacin odaje svog vlasnika ceprkajuci mu po disku,
citajuci elektronsku poštu
itd.
Nezavisno od tacnosti ovakvih tvrdnji, sve ih je
poništio potpredsednik savezne vlade doktor
Miroljub Labus prostim objašnjenjem da je dolazak
„Majkrosofta“ u Jugoslaviju vazniji zbog toga što
predstavlja signal ostalim kompanijama da je naša
zemlja sigurno podrucje za investicije. A to nam
je, zaista, preko potrebno u ovom trenutku.
činjenica je da nijedna druga softverska kompanija
u svetu nema toliki ugled, pa cak i ako ima bolja
tehnološka rešenja od Gejtsovih strucnjaka. A s
druge strane, na 99 odsto domacih racunara
instalirani su njihovi programi. Dovoljno je uci u
bilo koju poštu i shvatiti zašto je „Majkrosoft“ u
ovom trenutku verovatno najoptimalnije rešenje –
sluzbenici su se jedva nekako navikli na
korišcenje NJindonjs-a, nema potrebe dodatno
komplikovati stvari i po tom
pitanju.
Elektronski kokain
Pocasni predavac na konferenciji bio je i Mišel
Lakomb, potpredsednik „Majkrosofta“ i direktor za
Evropu, Afriku i Srednji istok. On je nagovestio
otvaranje ispostave u Jugoslaviji (u Hrvatskoj je
kompaniju to koštalo 350 000 dolara), i
uspostavljanje biznisa sa domacom privredom u
skoroj buducnosti. Ova konferencija predstavlja
tek prvi korak u tom smeru. U planu je još i
pokrivanje obrazovanja i, naravno, zaštita
intelektualne
svojine.
Uvodjenjem „Majkrosofta“ u domace školstvo srpska
vlada odlucila je da stvori generaciju ovisnika o
Gejtsovim proizvodima. đaci i studenti koji svoje
radove budu obavljali zahvaljujuci NJindonjs-u u
95 odsto slucajeva nece nikada ni pokušati da
probaju neki drugi operativni sistem, odnosno za
to ce im trebati mnogo više vremena i
prilagodjavanja pa ce prirodno ostati vezani za
platformu sa kojom se susretnu na pocetku svog
obrazovanja. U samoj Americi, inace, po tom
pitanju prednjaci kompanija „Epl“ ciji je
korisnicki sistem bio toliko efikasan i razumljiv
ljudima da ga je u stvari Gejts u velikoj meri
iskopirao prilikom proizvodnje NJindonjs-a (što je
„Epl“ dokazao i na sudu). U Francuskoj je, opet,
„Linuks“ odneo
primat.
Hrvatski „Majkrosoft“ se prilicno angazovao i na
društveno-kulturnom planu. Izlazili su u susret
mnogim projektima koji su se oslanjali na
kompjutersku tehnologiju, a ciji autori nisu imali
sredstava da svoju zamisao sprovedu do kraja (tzv.
communitdz development). Na taj nacin stvara se
još jedan krug zavisnika i duznika
„Majkrosoftovih“ proizvoda, plus interna reklama
koja u nekim slucajevima moze biti korisnija od
agresivne kampanje putem televizije i
bilborda.
„Majkrosoft“ za sada ne pokazuje narocite zelje za
krivicno gonjenje pirata u Srbiji, ocekujuci od
drzave da se pozabavi time, prvo zakonskim
regulativama, a potom i angazovanjem adekvatnih
sluzbi. Gospodin Lakomb je posredno uslovio izradu
srpskih verzija softvera, pre svega NJindonjs-a i
NJord-a, upravo legalizacijom softvera. Drugi
uslov je, naravno, materijalna dobit, odnosno
dovoljno velika zainteresovanost domacih kupaca za
„srpski Office“ i druge pakete. To je, takodje,
jedna od tema oko koje se lome koplja. Naime,
podrška cirilice, naših slova itd. prethodnih
godina bila je prepuštena prvo domacim
entuzijastima koji su petljali po tipovima slova i
dodavali kvacice, pa je tako raspored tih naših
specijalnih znakova razlicit od jednog do drugog
tipa slova, odnosno od kompjutera do kompjutera
(problem najviše poznat diplomcima i
postdiplomcima prilikom izrade završnih radova na
svom i štampanja na tudjem racunaru); potom je
„Majkrosoft“ ponudio svoje sistemsko rešenje za
ceo svet pa i za Srbiju, koje bar garantuje
istovetnost pomenutih tehnickih detalja na svakom
racunaru, ali i dalje nije dovoljno dobro.
Medjutim, za pravo rešenje potrebno je uvesti
standardizaciju kontrolisanu od strane drzave i
strucnih komisija koje bi u ovako nastalim
okolnostima, mogle lakše da se o primeni dogovore
sa proizvodjacem najrasprostranjenijeg softvera.
Na drugoj
strani se cuju mišljenja, prvenstveno od
dugogodišnjih korisnika kompjutera, da za
posrbljavanje NJindonjs-a nema potrebe. Oni koji
su imali prilike da instaliraju hrvatsku verziju
MS Office-a, sa prevedenim svim funkcijama,
uglavnom su ubrzo odustali i vracali se originalu,
ne snalazeci se sa ne-engleskim izrazima na koje
su navikli. Upravo u toj navici je i zackoljica,
sve zavisi od toga da li se korisnik na pocetku
rada na racunaru susreo sa engleskom ili domacom
verzijom programa. Jer, uglavnom svi po
automatizmu zapamtimo raspored opcija i funkcija
koje najcešce upotrebljavamo u nekom programu, a
problem se javlja kada nam treba nešto
nesvakidašnje. Obicno to treba brzo, a ne znamo
gde je i kako se do njega dolazi, i nepoznati
izrazi, pa makar i na maternjem jeziku, tada
izazivaju najviše zabune i frustracije. Medjutim,
ne treba izgubiti iz vida da ce, prema ovim
planovima vlade, ubrzo doci do raznih vidova
prekvalifikacije radnika i njihovog kompjuterskog
obrazovanja u mnogo masovnijem broju nego ranije.
Najveci deo stanovništva ne zna strane jezike, te
ce njima svakako biti lakše ako se sa kompjuterom,
od koga prosecni Srbin inace zazire kao od kuge,
suoce prvo na sopstvenom
jeziku.
Gejtsova štafeta
U
ovom trenutku za podrucje naše zemlje zaduzen je
„Majkrosoft Adriatik“ ciji je generalni menadzer
Goran Radman, direktor „Majkrosofta Hrvatska“ i
clan Mesiceve Radne skupine za strategiju
informatizacije Hrvatske (pripisuje mu se ucešce u
Mesicevoj svojevremenoj ideji da jedno od
hrvatskih ostrva pokloni Bilu Gejtsu). Neki ga se
secaju još kada je 1984. godine primio Štafetu
mladosti kao tadašnji predsednik omladine
Jugoslavije, a drugi ga pamte kao direktora
Televizije Zagreb koji se povukao kada je HDZ
preuzeo vlast. Iz njegovih iskustava sa
„Majkrosoftom“ u Hrvatskoj tokom poslednjih
nekoliko godina vidljiv je moguci razvoj dogadjaja
i kod nas. Recimo, polemike koje se u ovdašnjoj
javnosti sve cešce cuju na temu uvoza strane
pameti nauštrb domace koja time ostaje u zapecku.
Problem je u nedostatku vremena – da bi se otkrila
rupa na saksiji potrebno je mnogo vremena, novca,
energije, a u telekomunikacionim tehnologijama –
to je nedopustivo. Zato je, mozda, mudrije
usvojiti postojeca rešenja, prebaciti ih na
lokalni nivo i ukljuciti se u informacioni autoput
što brze i ravnopravnije. Mozda je to racionalnije
rešenje od nasilnog ozivljavanja privrednih
dinosaurusa koji su još i pre raspada Jugoslavije
bili puni tehnološki prevazidjene opreme, a kamoli
sada.
„Majkrosoft“ ima s te strane srecu da u aktuelnoj
srpskoj vlasti dobija partnera koji razmišlja na
slican nacin. Jer, samo drzavni organi mogu da
ovako ozbiljne strateške poteze pokrenu i sprovedu
do kraja, ako to zaista zele. Firme, ma kako
preduzimljive i efikasne bile, nemaju tu moc bez
podrške vlasti. Doduše, negativni odjek cele
stvari još je jedna u nizu monopolizacija koje je
aktuelni srpski premijer inicirao, posle nafte i
duvana. Da nije u pitanju „Majkrosoft“, kompanija
optuzena od strane sopstvene drzave za monopolsko
poslovanje, mozda bi cela stvar prošla necujnije.
Ovako, u danima oko konferencije culo se mnogo
gundjanja na đindjicev
racun.
A
mozda srpski premijer samo uspeva da vidi bolje i
dalje od ostalih – to mu je uostalom u opisu posla
– dok smo se mi bavili balkanskim okršajima, u
ostatku sveta nastala je jedna nova ekonomska
zajednica, globalno trzište sa svojim pravilima i
zakonitostima u koje se moramo uklopiti kako znamo
i umemo, ako zelimo da izadjemo iz decenijske
izolacije.
