Aleksandar Vlahovic jedan je od onih ministara koji su u vladu Zorana đindica došli kao strucnjaci, mimo stranackog angažmana. Prema brojnim procenama, ta cinjenica ga stavlja u poziciju da ni u nekoj eventualnoj rekonstrukciji vlade njegovo ministrovanje u resoru za privredu i privatizaciju ne bi bilo ugroženo. Ne zato što iz redova Demokratske stranke Srbije nema kritika na racun rada ovog ministarstva, vec zato što ovaj centralni resor reformske vlade zahteva veliku strucnost i još vecu energiju.
Dakle, sve ono što bivši partner revizorske kompanije „Deloitte et Touche“ poseduje, a cega manjka njegovim kriticarima. Kada je napuštao dobro placen posao i otišao na 300 maraka ministarske plate, nije to ucinio zbog zanosa petooktobarskih promena i patriotizma, ili ne samo zbog njih, vec, kako u japijevskom maniru objašnjava, zato što ce posle uspešno obavljenog posla njegova vrednost kao konsultanta na tržištu rada biti upetostrucena. Duboko je uveren da ce ucešce u srpskoj vladi završiti u skoru povoljnom po njega licno, ali i po buducnost srpske ekonomije.
Veliki sistemi – gubitaši
• Kakva je trenutna situacija u srpskoj privredi. Gde je stanje najlošije, a gde je podnošljivo?
– Uslovi za privredivanje su mnogo bolji nego što su bili u isto vreme prošle godine. Zajedno sa Saveznom vladom i Narodnom bankom stvorili smo uslove za stabilno poslovanje: stabilan kurs marke, cenovna stabilnost, inflacija koja na godišnjem nivou ne bi trebalo da bude veca od 30 do 35 posto. S druge strane, imate privredni ambijent koji je osloboden preterene birokratije i administriranja.
– Cinjenica je da je industrijska proizvodnja zabeležila pad u odnosu na prošlu godinu za 3 posto i mnogi tvrde da je i generalno privredna aktivnost pala. To nije tacno. Industrijska proizvodnja kao pokazatelj ne znaci ništa. Preduzeca koja su poslovala dobro prošle godine, danas posluju još bolje. Proizvodnja je pala u velikim društvenim sistemima koji su poslovali poslednjih deset i više godina zahvaljujuci državnim subvencijama, bez ikakvog ekonomskog rezona. Nije strašno kada ne radi veliki sistem, jer proizvodi manje gubitaka nego kada radi.
• Gde treba najviše intervenisati, a šta ne vredi ni minimalnog truda?
– Ocekujem znacajniji skok u tekstilnoj industriji. Prehrambeni kompleks takode ima šanse da nakon privatizacije bude medu vodecim privrednim granama. „Zastava“ i „Bor“ su najveci problemi srpske privrede danas. Najteži put ce biti u metalskom sektoru. Tu mislim i na automobilsku industriju, i na proizvodnju teških mašina, traktora. Bilo bi optimisticki tvrditi da ce svi ti veliki sistemi opstati. Ocekujem da ce dobar deo biti dekomponovan. Neki delovi ce opstati sa svojim proizvodnim programom, a jedan deo ce biti trajno likvidiran, što nije ništa strašno jer pretpostavljam da ce se pojaviti veliki broj investitora koji ce delove tih preduzeca proizvodno oporaviti. Promenu privredne strukture postici cemo privatizacijom onih preduzeca koja imaju proizvod, razvijanjem onih industrija koje danas u Srbiji ne postoje, i to direktnim investicijama u informaticku industriju, i razvojem malih i srednjih preduzeca.
Istorijska odgovornost
• Da li ce „Zastava“, što se tice socijalnog programa, biti model za druge sisteme i da li ocekujete socijalne nemire
koji bi bili rizicni po opstanak vlade, ili je iskustvo u Kragujevcu bio najveci izazov, ali i stvar prošlosti?
– Socijalnih nemira ce svakako biti, a ova vlada ne može da se ponaša demagoški i da kaže da nijedan radnik ne može da bude otpušten. To su notorne gluposti. Ova vlada ima istorijsku odgovornost da zapocne i, nadam se, realizuje dobar deo tranzicije srpske privrede ka modernim ekonomijama.
• Otkud Karici u „Zastavi“ sada kada je Vlada sklopila sporazum sa poslovodstvom i sindikatima, i uopšte otkud najava nekih domacih biznismena da ce kao mesije doci da „izvuku“
društvene firme iz cabra?
– To je posledica jednog potpunog galimatijasa koji je produkovan društvenom svojinom. Price o privatizaciji ne može da bude mimo Zakona koji predvida dva metoda prodaje: tendersku i aukcijsku. Sindikati su našli za shodno da pozovunaše najvece srpske biznismene i to nema nikakve veze sa onim što mi hocemo da uradimo, a mi cemo te iste srpske menadžere, vlasnike banaka, da pozovemo i kažemo: „Dajte da u sklopu price o podizanju proizvodnje i povecanju prodaje definišemo model kreditiranja prodaje Zastavinih automobila“. To ce biti pravi potez koji mogu da urade pomenuta gospoda.
• Bivši vlasnici kojima je imovina nacionalizovana tvrde da je pre ulaska u promenu svojinske strukture trebalo obaviti denacionalizaciju i podmiriti stare dugove države prema njima.
– Mi smo se jasno opredelili za denacionalizaciju i nadamo se da ce zakon biti uskoro donet. Naš stav je da svi bivši vlasnici, ili njihovi naslednici, za preduzeca koja ce biti obuhvacena privatizacijom budu obešteceni. Najveci broj tih preduzeca se nalazi u velikim finansijskim dugovanjima. To je najpovoljnije i za državu jer ukoliko bi zapoceli proces denacionalizacije, garantujem da ce za jedno preduzece da se pojavi 20 porodica sa raznim dokumentima i onda cemo mi uci u jedan dugi proces utvrdivanja pravih vlasnika. To je proces koji ce nam oduzeti vreme, minimum naredne dve godine. Za to vreme mi ne možemo da krenemo u privatizaciju, u reforme, i niko nece da investira tamo gde postoji izraženi rizik po pitanju svojine. Ja sam za ispravljanje istorijskih nepravdi, ali ne tako što cemo celog života da se bavimo prošlošcu i da zaboravimo šta nam je cilj?
U ocekivanju investitora
• Šta bi savetovali našim ljudima u inostranstvu koji su poslovno jaki, a zainteresovani su za ulaganje u srpsku privredu?
– Vrlo prosto. Oni koji vec imaju tradicionalne poslovne kontakte sa preduzecima i koji vide da bi to mogao da bude dobar poslovni potez, treba da dodu u naše Ministarstvo, jer mi imamo pravo da pokrenemo postupak za privatizaciju. A posle toga zavisi od investitora, ako bude imao najbolju ponudu firma ce biti njegova.
• Koliko trenutna politicka kriza u vladajucoj koaliciji
utice na interesovanje stranih investitora?
– Ukoliko bi se kriza nastavila, to bi bilo izuzetno loše jer niko nece da ulaže u politicki nestabilnu zemlju. Danas mnogo bolje mišljenje o nama imaju stranci, nego mi sami. Svi ozbiljni poslovni ljudi traže podjednake uslove i stabilan privredno-politicki ambijent. Za ovo prvo ja im garantujem, za ovo drugo apsolutnu garanciju daje vlada u onoj meri u kojoj može da utice, a nadamo se da ce postojati i potreban nivo politicke stabilnosti.
• Vaš otac vec više od tri decenije živi i radi u SAD. Da li vas ponekad pita: „Sine, šta ti je sve to trebalo?“
– Ne. Ne pita me jer je i on covek iz posla i njemu je jasno koliko je teško napraviti ovakav projekat.
Teško do kvalitetnih kadrova
Ministar Vlahovic odbija primedbe da je Agencija za privatizaciju pod direktnim uticajem Vlade i da su vrata za korupciju širom otvorena, objašnjavajuci da „agencija
nece da radi ono što joj kaže ministar jer nece sutra ministar biti odgovoran, vec direktor Agencije“.
Za sada je direktor u statusu v.d., a u išcekivanju konkursa, ministar objašnjava da je teško naci kvalitetne ljude. Tako su ga u Vojvodini, u potrazi za šefom ogranka u Novom Sadu, zbunjeno pitali: „Di takvog da nademo?“
Srbija kao izbor
– Naravno da biznismeni iz dijaspore imaju prednost, vec samim tim što govore isti jezik i bolje su informisani. Mi predstavljamo diskontinuitet u odnosu na prethodnu vlast i zato što ne šaljemo demagoške poruke našim ljudima u inostranstvu da novac u Srbiju treba ulagati prvenstveno zbog patriotizma. Poruku definišemo drugacije: ko hoce ovde da ulaže svoj novac treba da pronade pre svega profitni interes. Ako u Srbiji i Madarskoj postoje jednaki uslovi za ulaganje i jednako stabilni uslovi za bilo koji posao, siguran sam da ce dijaspora odabrati Srbiju – porucuje ministar Vlahovic.
