Na samom pocetku svoga Evandelja, apostol Matej daje potpunu sliku Josifovog porekla, drvodelje iz Nazareta, muža Marije, kasnije nazvane Bogorodice. On potice iz roda cara Davida i cara Solomona. Zacetnik te svete loze je praotac Avram, od njega do Hrista ima tri puta po 12 kolena, dakle ukupno 42 generacije. Taj broj kod starih Jevreja imao je svoju simboliku.
Josif je bio siromašan covek, živeo je od svoga rada a u Nazaretu je imao svoj om. Po predanju, dakle ne po Svetom pismu, bio je oženjen Salomijom i s njom imao dosta dece. Medu njima je najpoznatiji najstariji sin Jakov, koji je kasnije od svih nazivan „bratom Hristovim“. Posle Hristovog stradanja, Jakov je ostao veran novoj veri, pošto je prvi episkop Jerusalima a jedna od liturgija nosi njegovo ime. Poznata su imena još trojice sinova Josifovih: Simon, Juda, Josija. Koliko je cerki imao nije tacno poznato.
Pominju se u apokrifima (knjige nepriznate ali time ne i netacne) Estira, Tamara i Marta. Neki pominju i Salomiju i Mariju. Kada je postao udovac takode nije poznato.
Neki crkveni oci prvih vekova hrišcanstva pišu, ne pominjuci svoje izvore, da se Josifu kada mu je bilo 80 godina „dade Marija u zaštitu“ i on je zaruci. Ali, pre nego što je on uze „nade se da je (Marija) trudna od Duha svetoga“. Zarucnik je imao nameru da je otera od sebe, ali u snu mu se javio andeo koji mu je preneo poruku da to ne cini, jer ce taj koji ce se roditi biti nazvan Isusom, a On ce biti spasitelj sveta. U vreme pred Marijin porodaj u zemlji je obavljan popis stanovništva i to u mestu porekla svakog. Kako je Josif po caru Davidu bio poreklom iz Vitlejema, morao je tamo da se popiše.
Na put je poveo i Mariju. Kako nisu u Vitlejemu našli konacište, sklonili su se u jednu pecinu koju su koristili pastiri. Tu se Hristos rodio u jaslama. Osmog dana po rodenju, Hristos je, po Mojsejevom zakonu, obrezan, a po istom zakonu svaka majka je cetrdeset dana po porodaju bila „necista“. Tada je odlazila u Jerusalimski hram i prinela žrtvu – dve grlice i dva goluba. Tako je postupila i Marija. Tada se i muško dete u Hramu „posvecuje Bogu“.
Hristov život je dalje tekao neprestano uz poocima Josifa. Oni odlaze u Nazaret „kuci svojoj“ (po ap. Luci). Koliko su se tamo zadržali nije poznato ali osecaju opasnost i potrebu da se sklone i to u daleki Misir (Egipat), udaljen više stotina kilometara. S njima je pošao i najstariji sin Josifov, Jakov. U predanju stoji da ih je na putu susrela razbojnicka grupa i da je htela da im otme magarca na kome je bila majka sa malim detetom. Ali, voda grupe, Dismaz, po providenju odustao je od toga. U egipatskim, pogotovo koptskim apokrifima, ima više verzija gde je sveta porodica boravila. Pominju se „predeli Tavaide“ „kod grada Evropolja“, zatim selo Natarea kod Iliopolja i druga mesta koja Kopti i danas izuzetno poštuju. U Egiptu su boravili „nekoliko godina“, po nekim ocima godinu dana, po drugima cak i do sedam.
Odatle, po smrti „cara“ Iroda, vracaju se u „predele Galilejske“, dakle u svoj Nazaret. Hristos je najveci deo svog života proveo u Nazaretu i odatle krenuo u svoju misiju, otuda je uvek po mestu porekla nazivan Nazaricaninom. Svake godine u vreme jevrejske Pashe porodica je kao i svi drugi odlazila u Jerusalim. Iako „poslušan roditeljima“, kako je zabeleženo, kada mu je bilo dvadeset godina, Hristos se gotovo izgubio. Tražen je svuda, na kraju naden u hramu, sinagogi, posle tri dana, medu ucenim ljudima, sa kojima je vodio mudre razgovore. Majka ga je prekorila: „Evo, otac tvoj i ja tražismo te s bolom“.
Ovo je ujedno bilo poslednje pominjanje pravednog Josifa u Novom zavetu. Šta je s njim kasnije bilo, pišu samo apokrifne knjige koje nisu uvek pouzdani izvor. One kažu da je Josif umro u 111 godini, 20. jula, dakle 18. ili 19 godine po Hristovom rodenju. Sveti Epifanije pak beleži da je Josif bio u 90 godini kada je umro i da je sahranjen u Josafatskoj dolini.
Koptska crkva mu je prva odredila spomen, 20. jula. To su ujedno najstariji kalendari. U prastarim grckim kalendarima na pravednog Josifa se priseca u drugu nedelju pre Božica i u prvu nedelju posle Božica, ne posebno, vec zajedno sa drugim starozavetnim svetiteljima i ocima. Dan posle Božica je „Sabor presvete Bogorodice“, tada je u pravoslavlju njegov glavni spomen, ali takode ne samog.
Na Zapadu, u Rimskoj crkvi, kult svetog Josifa nastaje tek u 9. veku a njegov praznik se uvodi 1457, papa Pije Deveti ga 1870. proglašava zaštitnikom Evrope a papa Pije Dvanćsti 1955. proglašava 1. maj za praznik svetog Josipa Radnika.
U ikonografiji Josifov najstariji lik nalazimo na jednom sarkofagu iz 6. veka. Iz istog vremena je njegov lik oslikan u Raveni. Medutim, vekovima je bio u pozadini, prikazivan neupadljivo, uz pastire i mudrace, koji su došli da se poklone Hristu. U pravoslavlju je do danas ostao u pozadini Hristovog života, spominje su uzgredno i nedovoljno. Hristos je sa Josifom, kao dobrim i brižnim roditeljem, proveo oko 20 godina svog života, bio je prihvacen od Josifa kao rodeni sin, sklanjao ga od opasnosti po život odvodeci ga u Egipat, tražeci ga kada se izgubio. I Bogorodica, Marija, od Hrista je tražila da se prema Josifu odnosi kao ocu.