Jugoslaviju je za poslednjih deset godina napustilo više od 500.000 mladih, vecinom visoko strucnih kadrova, procene su
koje je napravila nevladina organizacija Obrazovni forum uz podršku Unicefa i Uneska. Ovome treba dodati i cinjenicu da odliv mozgova traje i dalje.
Podaci koje je do sada prikupio Obrazovni forum govore da je više od 50 odsto mladih strucnjaka koji su otišli završilo elektrotehnicki, mašinski i gradevinski fakultet. NJih 33 odsto je sa matematickog fakulteta, biologije i hemije. Najmanje je onih koji su u svet otišli po dobijanju diplome nekog od fakulteta umetnosti, prava i ekonomije.
Zaposlenje je 60 odsto njih dobilo u Severnoj Americi, a 30 odsto u Evropi. Naši strucnjaci su najrade odlazili u Ameriku, Kanadu, Nemacku, Englesku i Holandiju. Odmah po završetku fakulteta u inostranstvo je otišlo 40 odsto mladih, a njih 22 po dobijanju titule magistra. Zabrinjavajuce je da je 12 odsto mladih otišlo vec po završetku srednje škole.
Bez preciznih podataka
Broju mladih strucnjaka koji su otišli da žive i rade u inostranstvo treba, kako tvrde u Obrazovnom forumu, dodati i veliki procenat njihovih vršnjaka koji za svet rade iz Beograda i koji za „finu“ platu od 2.000 maraka na kraju svog radnog dana pritisnu dugme enter na kompjuteru i proizvod svog intelektualnog rada pošalju u Nemacku“.
Pomocnik ministra prosvete za visoko obazovanje prof. dr Srbijanka Turajlic kaže da je tokom proteklih 10 godina otišao veliki broj mladih strucnjaka, ali tvrdi da ih nije otišlo 500.000. Prema njenim recima, dovoljno je da se uporede podaci sa poslednjeg popisa iz 1991. godine kada je broj visokoobrazovanih kadrova iznosio upravo 500.000. Neko je i ostao u zemlji, tvrdi Turajlic, i protivi se objavljivanju ovakvih brojki kako bi se javnosti pokazalo da problem postoji. Problem je, kako kaže, i ako iz zemlje ode i pet visokoobrazovanih strucnjaka, ili pak samo jedan.
Rektor Beogradskog univerziteta Marija Bogdanovic kaže da ovaj univerzitet nema tacnih podataka o broju onih koji su otišli, kao što ga nema ni Ministarstvo prosvete. Buduci da ova visokoškolska ustanova svake godine izda 10.000 diploma, sklona je da poveruje u tacnost navede cifre od 500.000 strucnjaka koji su napustili Jugoslaviju.
Posle promena u zemlji, nakon 5. oktobra, nova vlast je tvrdila da ce odliv mozgova biti zaustavljen. Ministar finansija Božidar đelic je cak pozivao sve mlade strucne ljude da se vrate u otadžbinu, ali ništa epohalno se nije dogodilo. Prema pedantnoj statistici zvanicnika, pre dve godine svaki stoti Jugosloven tražio je azil za neku od zemalja Evropske unije, a u 2000. broj onih koji su želeli da se isele smanjio se za 70 odsto. Ipak, gradani Jugoslavije i dalje su ostali na prvom mestu iseljenicke „top-liste“ clanica EU. Ovi podaci objavljeni su i u uglednom „Fajnenšel tajmsu“.
Poznavaoci ovdašnjih prilika tvrde da politicke promene u Srbiji i SRJ ni izdaleka nisu dovoljne da zaustave odlazak mladih, obrazovanih i strucnih ljudi, a kamoli za povratak onih koji spadaju u intelektualnu elitu ili biznismene koji su napravili zavidnu karijeru u belom svetu. Postoje i predvidanja prema kojima ce se odliv mozgova pojacati na prolece zbog najavljenog liberalnijeg postupka davanja viza.
Imajuci u vidu uslove koje su naši mladi strucnjaci dobili u inostranstvu, procenjuje se da nijedan od njih nece ni razmišljati o povratku u otadžbinu ukoliko mu bude ponudena plata manja od 8.000 nemackih maraka. Ukoliko se ima u vidu da su plate u Jugoslaviji samo par stotina maraka, jasno je da za povratak strucnjaka nema puno nade. Jugoslavija ce, prema prognozama strucnjaka, ovakve uslove mladima moci da ponudi tek za 10 do 15 godina, dok se 2010. ili 2015. godine može ocekivati svodenje odliva mozgova na prihvatljivu meru.
Prema istraživanju Obrazovnog foruma, 60 odsto njih želi da se vrati uz pomenute uslove. U ovoj organizaciji, medutim, navode da u sadašnjim uslovima ne treba insistirati na povratku tih mladih, vec pronaci neki vid vezanosti za zemlju. NJihovi dolasci u otadžbinu bi, recimo, mogli da budu iskorišceni za povezivanje sa naucnim ili obrazovnim ustanovama u kojima bi im bilo omoguceno da drže predavanja kao gostujuci profesori.
Primamljiva Evropa
Ovo i nije tako neostvarljivo s obzirom na to da sve više mladih želi da ostane u okvirima Evrope kako bi što lakše, brže i jeftinije mogli da stignu do rodnog grada. Tako se oni sve cešce zadržavaju u Nemackoj, a veoma popularne postale su i Holandija, Švedska, pa i Velika Britanija, koja je pocela polako da otvara vrata za naše strucnjake, istraživace i naucnike.
Još jedan problem vezan za odliv mozgova javlja se cesto u skorije vreme. Naime, mladi iz Srbije i Jugoslavije ne odlaze u druge države samo trbuhom za kruhom, vec i zbog želje da tamo nastave studije. Pojedini profesori sa Beogradskog univerziteta kažu da i dalje pišu po dve-tri preporuke mesecno i da naši postdiplomci i doktoranti dobijaju veoma primamljive stipendije. Na primer, kod nas nosioci prestižne stipendije Fondacije za mlade talente dobijaju po nekoliko desetina maraka, a isplata i tako skromnih iznosa kasni i po nekoliko meseci. Univerzitetske stipendije, sa druge strane, u Holandiji uredno se isplacuju u mesecnom iznosu od 2.000 do 3.000 maraka. Nosioci ugledne Humboltove stipendije dobijaju izmedu 5.000 i 6.000 maraka, a studenti u Americi primaju oko 1.200 dolara.
Nostalgija za maminom kuhinjom
Radi povezivanja sa našim mladim strucnjacima rasutim širom sveta Obrazovni forum otvorio je internet sajt njnjnj.braindrain.eu.org. Pozvali su sve da im se jave i dostave podatke o tome gde i šta rade. Ponudena im je mogucnost i da kažu šta im najviše nedostaje. Sudeci po pristiglim podacima izgleda da je nostalgija za maminom kuhinjom poprilicna. Na listi onoga što bi želeli iz otadžbine su cvarci, škembici u saftu, sarma, pasulj sa suvim rebrima, teleca glava u škembetu, prase na ražnju, ajvar, beli sir…
Obecana zemlja
U novije vreme Nemacka je, posebno za JU informaticare, postala „obecana zemlja“, jer nudi najbolje uslove. Plata za rad u Nemackoj iznosi oko 5.000 maraka, a zaposleni u ondašnjim korporacijama koji su angažovani na projektu u, recimo, Africi primaju tri puta vecu zaradu. Ugovor se potpisuje na pola godine ili 12 meseci, a ko se pokaže, ukoliko to želi, može kasnije i da ga obnovi.