Kada bi se Džon le Kare nekim slucajem našao danas u Beogradu, makar na nedelju dana, prikupio bi materijal da napiše bar tri romana sa špijunskom tematikom, i to daleko boljih od onih kojima se proslavio! Jer, Beograd je, i bez „slucaja Perišic“, vec punu deceniju glavni špijunski centar Evrope, a taj primat preuzeo je pocetkom devedesetih od Beca.
Prema procenama sagovornika „Blic Newsa“, Beogradom trenutno vršlja oko cetiri hiljade razlicitih obaveštajaca, uglavnom dobro ušuškanih i prikrivenih iza razlicitih humanitarnih, privrednih i nevladinih organizacija. Najmocniji i najzainteresovaniji su, svakako, Amerikanci, ali, kako tvrde izvori „Blic Newsa“ medu bivšim i aktuelnim kontraobaveštajcima veliki napor, uz vec „tradicionalne“ Ruse i Izrćlce, cine i bivša braca iz SFRJ Hrvati i, narocito, Slovenci.
Bez ambicija da ulazi u velika, strategijska razmatranja šta se dešava u zemlji i kuda ide Srbija, „Blic News“ je pokušao da bar donekle odgovori: kome je i sa kojim motivima Srbija interesantna u obaveštajnom smislu; da li u ovoj zemlji još uvek postoji takozvana „crvena informacija“ (strogo poverljiva tajna od najvišeg nacionalnog znacaja, namenjena samo nekolicini celnika u državi) i ko treba, formalno i u praksi, da štiti tu „crvenu informaciju“.
Kontrolisani haos
– Sa raspadom stare Jugoslavije pocetkom devedesetih, stvara se situacija koja se održava do danas i, po procenama stranih obaveštajnih službi, to je „kontrolisani haos“ (od nagodbe do nagodbe), u kome je uvek moguce neko veliko iznenadenje i nastup „iracionalnog elementa“. Upravo je to podrucje koncentracije pažnje mocnih, stranih, obaveštajnih službi u Srbiji, odnosno potreba da se ostvari dubinski uvid u realne procene buduceg razvoja prilika da bi politicki, vojni i ekonomski centri moci stranih obaveštajnih službi mogli na osnovu tih podataka da kreiraju politiku i povlace za njih prave poteze na ovom prostoru – kaže za „Blic News“ Aleksandar Radic, vojni analiticar iz Beograda, koji se cesto zbog posla kojim se bavi, kako kaže, srece sa domacim i stranim obaveštajcima.
Po Radicevim recima, stranim obaveštajcima u Srbiji je nakon Nato bombardovanja posao dosta otežan, jer glavne podatke ne mogu više da dobijaju izvidanjem iz kosmickog i vazdušnog prostora, vec moraju da rade klasicnu špijunažu i koriste „izvore“ koji su visoko pozicionirani u centrima gde se donose vitalne politicke, vojne i ekonomske odluke. U ovom trenutku, kaže Radic, narocito im je važno ko su nove snage koje mogu da iznenade i eventualne koalicije u Vladi Srbije. „Saradnike“ pridobijaju klasicnim metodama: ucenom, novcem, manipulisanjem slabostima (recimo, homoseksualnim sklonostima).
Naš sagovornik iz obaveštajnih „struktura“ tvrdi da je Beograd još pocetkom devedesetih postao glavni špijunski centar u Evropi, koji je do tada bio Bec. Po njegovom mišljenju, to je uradeno zbog straha Amerikanaca da se balkanske zemlje slucajno ne ujedine i dobiju veoma jaku stratešku poziciju izmedu Zapada i Rusije, jer bi tu tvorevinu bilo teško kontrolisati zbog nepredvidivih i Rusima sklonih Srba, ali i Grka. Zato su Amerikanci povremeno podgrejavali sukob izmedu Grka i Turaka, iako su obe zemlje clanice Natoa. Americkim strateškim pozicioniranjem na Kosovu (baze „Bondstil 1“ i „Bondstil 2“) i u Makedoniji (baza „Krivolak“) mogucnost formiranja nekakve balkanske konfederacije definitivno je otpala, i americka obaveštajna zajednica (više obaveštajnih službi) u Srbiji zainteresovana je za razne resurse: naftu i strateške sirovine na Kosovu, železare i rudnike u Srbiji, plemenite metale kojih, navodno, nema u Boru, ali i kadrovske resurse zbog jeftine i kvalifikovane radne snage.
Klasicne metode
U nastojanjima da na ovim prostorima ponovo, nakon Nato bombardovanja, formiraju operativnu mrežu saradnika, americki obaveštajci najcešce koriste novac, a gde novac ne pomaže, dobre su i veze sa slovenackim i hrvatskim obaveštajcima koji imaju „duboke korene“ na ovim prostorima, kaže naš sagovornik.
Po mišljenju vojnog analiticara Aleksandra Radica, glavni obaveštajni „trougao“ u Evropi cine Beograd, Priština i Skoplje, i to zbog nekontrolisanog ponašanja šiptarskog faktora na Balkanu, politicke nestabilnosti u Srbiji, nerešenih odnosa sa Crnom Gorom i samo akutno sanirane krize u Makedoniji, koja svakog trenutka može ponovo da eksplodira. U obaveštajnim „igrama“ u ovom trouglu americka obaveštajna zajednica je, po Radicevom mišljenju, finansijski i kadrovski najjaca i zato je cesto i arogantna prema drugima, pa i prema „saveznickim“ obaveštajnim službama.
Radic otkriva da u našoj javnosti, cak i medu „strucnjacima“, postoji pogrešno mišljenje da je americka obaveštajna zajednica na ovom prostoru monolitna, jer unutar te zajednice postoji veliki rivalitet, cak i netrpeljivost službi koje pripadaju razlicitim americkim centrima moci i lobijima. Što se Rusa tice, po recima naših sagovornika, njihovim operativcima u Beogradu i Srbiji izdato je naredenje da rade „operativno“ (da skupljaju sve moguce podatke) zbog pojacanog rada americke, britanske, nemacke, italijanske, francuske, madarske, kineske, izrćlske obaveštajne službe.
Rusi mogu i bez para
Rusi su, kaže Radic, tradicionalno prisutni na ovom terenu i zbog rusofilije mogu i bez para da dodu do relevantnih podataka, ali su njihove ekonomske mogucnosti da te informacije upotrebe u geopolitici na Balkanu jako ogranicene. Kinezi, takode, pokušavaju da ne izgube obaveštajnu trku na ovom prostoru, pa se, kaže naš sagovornik obaveštajac, potpomažu i „trijadama“ (kineskom mafijom koja je u Beograd stigla „trbuhom za kruhom“ i ordinira po beogradskim buvljim pijacama).
Pored zvucnih i velikih obaveštajnih službi, koje cesto rade trapavo, o cemu govori i „slucaj Perišic“, provukla se, kaže naš sagovornik obaveštajac, slovenacka obaveštajna služba koja odlicno koristi poznavanje terena, mentaliteta, ali i stare veze sa policajcima i vojnicima, kojima daju mogucnost da biraju da li ce zadržati srpske (100 evra) ili ce uzeti slovenacke penzije od hiljadu i više evra. U ovom trenutku, Slovenci najviše ulažu u Srbiju i imaju status povlašcene nacije. Rad njihovih operativaca, tvrdi naš izvor, najviše je usmeren na ekonomsku špijunažu i pridobijanje „srpskih prijatelja“ u centrima politicke, a samim tim, i ekonomske moci. Slovenci, medutim, ponekad odrade i neki posao za Amerikance, jer imaju stalno otvorenu saradnju i razmenu podataka sa americkom obaveštajnom zajednicom na prostoru bivše Jugoslavije.
Najezda Slovenaca
Veliki uspeh u obaveštajnom osvajanju ovog prostora, tvrdi naš izvor, ima izrćlska obaveštajna služba koja je, izgleda, ušla u sve pore društva, pa i u VJ i MUP Srbije (preko naših, ali i svojih firmi prodaju vojnu opremu i naoružanje). Zainteresovani su da kupe sve što mogu u Srbiji, a u ovom trenutku pregovaraju sa JAT-om da otkupe kargo službu, i u Bulevaru umetnosti na Novom Beogradu grade ogroman tržni centar koji ce, kako saznajemo, biti pet puta veci od slovenackog „Merkatora“. Ali, izgleda da su u tom osvajanju tržišta i poslova u Srbiji naleteli na žilavog konkurenta – Slovence. Izrćlci i Slovenci, navodno, sudarili su se u Vladi Vojvodine, kod Nenada Canka, tvrdi naš izvor, oko izgradnje irigacionog sistema koji su Izrćlci vec dogovorili, ali Slovenci, udruženi sa Austrijancima u firmu „Alpimeks“ i predvodeni pukovnikom slovenacke vojske Mirom Šteglicom, guraju iz sve snage ne bi li dobili ceo posao ili bar neko parce. Ko ce pobediti, u ovom trenutku je neizvesno, kaže naš sagovornik.
Što se Hrvata tice, njihovi operativci, tvrde naši izvori, tek opipavaju teren i obnavljaju stara poznanstva i veze, ali to daleko lošije rade u poredenju sa Slovencima. U ovom trenutku, više su zainteresovani za ekonomsku nego klasicnu, vojno-bezbednosnu špijunažu. Hrvatsku teritoriju, medutim, Amerikanci i dalje koriste za elektronsko izvidanje Srbije.
Gde sve sede stranci
I dok špijunska „afera Perišic“ polako prelazi u drugu, mirniju i ozbiljniju fazu, kada je sve manje senzacionalizma, navijanja i ostrašcenih prozivki, u stilu ko je kome „smestio“ i ko ce koga i zašto da tuži na sudu, ozbiljniji analiticari, medutim, postavljaju pitanje šta se uistinu dogada s ovom zemljom i kako je moguce da potpredsednik vlade i nekadašnji prvi covek Vojske Jugoslavije bude osumnjicen da godinama radi za Amerikance, a o tome politicki i vojni vrh zemlje mesecima nema pojma.
U kakvoj to državi živimo, i da li je možda Srbija u stanju koje bi seljaci nazvali „mož’ da bidne država, al’ ne mora da znaci“, kada republicki premijer, ministar unutrašnjih poslova i služba odgovorna za bezbednost zemlje (Resor državne bezbednosti) nemaju pojma da potpresednika vlade (Perišica) mesecima prati vojna bezbednost i, cak, o njemu snima film o špijunaži? Kako to da Goran Svilanovic, ministar inostranih poslova SR Jugoslavije, i obaveštajna služba SMIP (SID), kao prva linija kontraobaveštajne zaštite zemlje od delovanja stranih agentura, ništa ne znaju o sumnjivim susretima Perišicevog coveka sa Amerikancima u Becu? Otkud stranci, pita se naš anonimni izvor, u Institutu bezbednosti na Banjici (nekada, u bivšoj SFRJ, veoma zašticena, tajna institucija RDB), ali i u samoj „službi“, i šta oni ovde rade?
Ko i zašto u javnosti uporno forsira pricu da je u ovoj zemlji sve propalo, bankrotiralo, opljackano i da cemo „pocrkati“ ako nas što pre ne „usvoje“ Evropska zajednica i Amerika?
Iskusnim kontraobaveštajcima, koji su „školu“, nekada visoko rangiranu u svetu, završili u bivšoj Jugoslaviji, interesantno je da su najbolji beogradski hoteli puni „zanimljivih“ stranaca i to što se od tri do cetiri hiljade stranih obaveštajaca krije iza raznih humanitarnih, privrednih i nevladinih organizacija u Beogradu.
Ako smo toliko neinteresantni i propali, zašto „stranci“ uveliko i na više godina zakupljuju vile na Dedinju, Senjaku, Banjici, Neimaru – pita naš sagovornik, iskusni kontraobaveštajac. Neko ce, možda, u ovim pitanjima prepoznati paranoicnost i ksenofobiju iz prošlog, Miloševicevog, vremena, ali „slucaj Perišic“ je, bez obzira na tekuce, jeftine, dnevnopoliticke igre, „crvenu lampicu“ nesporno upalio.
Ko treba da štiti „crvenu informaciju“
U odgovoru na pitanje ko u Srbiji treba da štiti „crvenu informaciju“ naši sagovornici su složni da je to prevenstveno zadatak Uprave bezbednosti VJ, ali koja treba da bude temeljno reformisana i stavljena pod civilnu kontrolu. Tu, demokratsku (civilnu) kontrolu, medutim, ne može da obavlja Narodni pokret „Otpor“ ili neka nevladina organizacija, vec visoko obrazovani kadar, koji pored institucija gradanskog društva odlicno poznaje i prirodu Vojske. Pored vojne službe bezbednosti, „crvenu informaciju“ treba da štite i obaveštajna služba SMIP (SID), kao prva linija odbrane u inostranstvu, ali i Resor državne bezbednosti, koji i pored neminovne integracije sa drugim svetskim službama u borbi protiv organizovanog kriminala, narko-mafije i medunarodnog terorizma mora da štiti dobra i institucije od nacionalnog znacaja, smatraju sagovornici „Blic Newsa“.
Zašto je transparentno apsurdno
Teza da u Srbiji sve treba da bude otvoreno, transparentno, kako bi rekli politicari, i da u savremenom svetu više nema tajni je, po mišljenju Aleksandra Radica, apsurdna. – Forma, recimo, vojne tajne u svetu nije se mnogo promenila u odnosu na prošlost.
Naš problem je što postoji hiperinflacija vojnih dokumenata sa oznakom „poverljivo“ i što se još uvek praktikuje stil da je sve poverljivo, dok se drugacije ne odluci.
Tako nam se, recimo, desilo da je general Nebojša Pavkovic odobrio javno objavljivanje kompletne operativne dokumentacije Trece armije i Prištinskog korpusa iz perioda 1998. i 1999. da bi pokazao da su on i njegovi saradnici poštovali pravila ratovanja i da VJ nije cinila zlocine na Kosovu. Ta vrsta dokumentacije se, inace, na Zapadu smatra jako poverljivom i može da se objavi tek posle duže vremenske distance – kaže Radic.
Po mišljenju naših sagovornika, instituciju vojna tajna treba urediti po svetskim merilima, što znaci da bi u toj kategoriji poverljivosti obavezno bili: planovi upotrebe oružanih snaga u slucaju rata, mobilizacijski i planovi ratnog razvoja jedinica, obaveštajni rad prema drugim zemljama, razvoj i modifikacije ratne tehnike, ali i aktuelne procene buduceg razvoja oružanih snaga, procena trenutne borbene gotovosti jedinica VJ, ali i psihološki profil starešina koji, recimo, sede u Generalštabu Vojske Jugoslavije.
Strane obaveštajne službe, kako saznajemo, u ovom trenutku najviše interesuje šta se prica u kuloarima oko nacelnika GŠ VJ Nebojše Pavkovica i šta se dogada u Upravi bezbednosti VJ.
