Ispred zgrada ambasada u Beogradu svakodnevno su podugacki redovi. Po kiši, snegu, „teškom“ minusu ili tropskim vrucinama gomila ljudi postojano istrajava u nadi da ce se domoci željene vize. Naprave se „busije“, ponesu hoklicu, cebence i sendvice, pa danima „kampuju“. Zbog posla, odmora ili da bi se posle duge pauze videli sa rodacima u belom svetu.
Oni koji imaju novac mogu da pomognu sami sebi tako što ce platiti da se neko za njih izbori za taj famozni pecat. „Cekaci“ nude usluge u oglasima, ili upoznajuci se sa „komšijama“ iz reda. Izbegavaju medije, jer to što rade nije dozvoljeno. Ali nužda zakon menja.
Uglavnom stoje žene
Interesantno je da se više žena bavi ovim poslom nego muškaraca. Uglavnom su poznijih godina, pa njihove kolege to objašnjavaju time što jako teško pronalaze posao, dok se muškarci uvek nekako mogu snaci…
Studentkinja Jelena iz Zajecara pocela je tako što je prijatelj bio spreman da plati 25 evra za cekanje. Od tada je razvila taktiku: ceka ispred ambasada sa bratom i njegovom devojkom.
– Dodemo oko ponoci i cekamo do otvaranja u devet. To je kulturan nacin koji sam iskusila ispred nemacke, slovenacke i drugih ambasada, ali hrvatska je posebna. Za predavanje formulara tamo moramo da cekamo i po 48 sati, primaju dnevno samo 40 ljudi, a okupi se bar 100. Ceste su svade, ljudi lažu da bi ušli preko reda, a policajci ponekad previše daju sebi za pravo – kaže Jelena.
Svaki „cekac“ ispred ambasade prijavi za koliko ljudi ceka, naprave interni spisak, podeli brojeve i proziva se svaka dva sata. Oni koji su imali srece da „ugrabe“ mesto mogu da do sledece prozivke odu na kafu ili odremaju u kolima.
– Kad se ceka za više od jednog coveka, uvek neko postavi nezgodna pitanja, iako je to clan porodice koji ceka za sve ostale. Obezbedenje ambasade, ukoliko spazi da neko cesto dolazi, zna da ga izvede iz reda, uzme podatke, otera. Tako su maltretirali jednog starca u odrpanoj odeci, vidi se da radi iz nužde – opisuje Jelena.
Organizovana „ceka“
– Vidi se da tu ima i domundavanja sa obezbedenjem. Doduše, teško je to proveriti, ali ima onih koji „kao“ cekaju za troje. U stvari, cim se napravi gužva, nadu „mušterije“ i naplate za svakom 25 maraka. Lepe su to parice… – tvrdi Jelena.
Novak Jovicic ima 56 godina, nezaposlen je, a izdržava bolesnu suprugu. Deca pomažu, ali ne mogu ni ona da sve odrade jer i sami imaju potpmke „na grbaci“. Nije oduševljen, ali bolesna kicma ne dopušta naprezanje, a kaže da ni njemu ni kolegama (tvrdi da ih je nekoliko desetina) koji se bave „cekanjem“ ne cvetaju baš ruže.
– Život je težak, svaka para je bitna, a ja sam star. Ne mogu više da fizikališem, a za nešto finije jako je teško pronaci poslodavca. Mislio sam da bi ovo moglo da se isplati, ali, najiskrenije, više je onih koji ce cekati po dva dana, umesto da odvoje 10 evra. Dešavalo mi se da se ceo mesec niko ne javi na oglas – žali se Novak, cekajuci novo cekanje.
