Cilj Uredbe o postupku i uslovima za pretvaranje obaveza odredenih pravnih lica u trajni ulog države je da doprinese smanjenju unutrašnjih dugova izmedu preduzeca-dužnika i države-poverioca za neplacene poreze, doprinose i druge dažbine, nastale do kraja 2000. godine. Pretvaranjem u trajni ulog tih dugova popravice se finansijske performanse preduzeca i povecati šanse za njihovu uspešnu privatizaciju, tvrdi u razgovoru za Nedeljni „Dnevnik“ republicki ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahovic.
– Firmama koje su krenule u privatizaciju pre sadašnjeg zakona, a imaju bar 10 odsto društvenog ili državnog kapitala, dali smo dve mogucnosti – objašnjava Vlahovic. – Prva je da im u nominalnom iznosu dugove pretvorimo u ulog države, a da vecinski akcionari, sami ili u saradnji sa nekim partnerom, kroz dokapitalizaciju unesu svež novac i to najmanje u iznosu konvertovanih dugova. Samo na taj nacin možemo spreciti novo gomilanje dugova, jer je takvim preduzecima neophodan svež kapital za programsko restrukturiranje i sasvim je logicno da to rade vecinski akcionari.
Šta ce se desiti ako oni nemaju para, što se može i ocekivati u mnogim firmama u kojima su akcionari „insajderi“, radnici i penzioneri?
– Ako nemaju para da izmire dugove za poreze i doprinose, a ni za dokapitalizaciju, država ce postati vecinski vlasnik takvih firmi uz popust na akcionarski kapital. U drugom koraku država ce taj vecinski paket ponuditi na prodaju potencijalnim privatnim investitorima kroz tendersku ili aukcijsku privatizaciju. Ovakva rešenja u skladu su sa nastojanjima da se izgradi tržišni sistem u kojem ce se poštovati finansijska disciplina, a to znaci stecaj za one koji ne izmiruju obaveze prema poveriocima.
Da li se na taj nacin prakticno poništava privatizacija, obavljena po starim zakonima?
– Pravo je pitanje da li u firmama, koje ne izmiruju obaveze prema poveriocima, uopšte postoji akcijski kapital. Da se dugovi ne bi uludo konvertovali sasvim je normalna intencija države da te firme ubuduce budu stabilni privredni subjekti. To, pak, može da se obezbedi samo na dva nacina, ili da postojeci akcionari ubrizgaju svež novac, ili da država postane vecinski vlasnik i proda svoj udeo privatnim investitorima.
Postoji li opasnost da ce ova Uredba izazvati masovne stecajeve?
– Ona je usvojena da spreci stecajeve zbog finansijske nediscipline do kraja 2000. godine i preduzecima-dužnicima pruža šansu da nastave rad. Za usvojena rešenja smo se i opredelili jer je mnogo bolje da dugove konvertujemo u ulog i tako udemo u privatizaciju, jer je alternativa tome bila prodaja imovine po likvidacionom konceptu.
Za neke je ona, ipak, dokaz preteranog intervencionizma Vlade Srbije?
– Mi nikoga ne prisiljavamo. Svaka firma može da izmiri dugove prema državi i nastavi rad. Problem je što veliki broj preduzeca to nije u stanju, a dalja finansijska nedisciplina se ne može tolerisati, jer bi mogla da potkopa uspostavljenu stabilnost. S druge strane sasvim je logicno da država, kao dominantni poverilac velikih preduzeca, vodi racuna o tome kako ce da naplati svoja potraživanja. U drugim zemljama to se radi kroz stecajeve, a mi smo ponudili ovakva rešenja baš zato što smatramo da u mnogim firmama postoji „skrivena“ vrednost i da su one u problemima zato što su u prethodnom periodu poslovale pod sankcijama i bez obrtnog kapitala. To, naravno, ne znaci da neka preduzeca nece morati da odu u stecaj. Da smo hteli mogli smo da podržavimo sva preduzeca-dužnike ili da im odmah ispostavimo fakture za neplacene poreze i doprinose i da u stecaj oteramo sve koji nisu u stanju odmah da ih plate. Umesto toga planiramo da se država namiri iz prihoda od njihove privatizacije.
Pošto je dokazano da država nije dobar gazda, postoji li rok u kojem ona mora da proda ovako steceno vlasništvo u preduzecima?
– Zakonom o privatizaciji definisan je rok od cetiri godine u kojem ce sva društvena preduzeca morati da budu privatizovana i država nece imati nikakav povlašceni tretman u tom procesu.
Na osnovu cega tvrdite da je ovakav koncept motivisan nastojanjima da se ubrza privatizacija i da li je on delom motivisan i ponašanjem direktora, ciji je jedini interes da sacuvaju sadašnje pozicije?
– Mi sada ne možemo da uticemo na brzinu privatizacije, osim da preduzeca gurnemo u stecaj, unapred svesni da ne postoji efikasna stecajna procedura, da to nije ni društveno korisno ni ekonomski isplativo, jer cemo dobiti manje novca nego njihovom prodajom. S druge strane privatizacija bi sada trebalo da se ubrza i zbog toga što ce se Uredba efektivno primeniti samo ako preduzeca-dužnici budu uspešno prodata privatnim investitorima na tenderu ili aukciji. Ako, dakle, neka firma želi da konvertuje svoje dugove u ulog države ona prethodno mora da se privatizuje i to ce biti dodatni zamajac ovom procesu.
Dokle se stiglo sa idejom da se formira „Beogradski klub poverilaca“ kao nacin za rešenje ovog problema?
– Sada je više nego ocito da nema razloga za to, jer nema više od desetak velikih poverilaca. Sve što treba da uradimo je da sa njima krenemo u direktne pregovore o tome da otpišu deo svojih potraživanja, a da ostatak reprogramiraju na duži rok. Pri tome bi od njih trebalo tražiti bolje uslove nego od Pariskog kluba, jer nam je oprošteno 66 odsto obaveza za državno garantovane kredite. Paralelno sa otpisom dugovi ce se locirati na pojedinacna preduzeca, koja su ušla ili ce tek krenuti u restrukturiranje. Tada ce poverioci tacno znati ko su im dužnici i mislim da ce im u velikoj vecini slucajeva biti dovoljne i garancije preduzeca.
Mnogo pene oko „Apatinske pivare”
Kako je moguce da pre nekoliko dana akcije „Apatinske pivare“ dostignu cenu od 11.300 dinara po komadu, osam puta vecu od pocetne, dok su mesec dana ranije prodavane po 1.350? Šta se to znacajno u meduvremenu dogodilo?
– Poslednja aukcija izazvala je veoma pozitivne reakcije stranih investitora, jer je akcije Apatinske pivare kupio „Interbru“, jedan od najvecih svetskih proizvodaca piva i to po ceni mnogo vecoj nego što su cene akcija pivara u okruženju. S druge strane, skok cena izmedu dve aukcije nije rezultat naglog rasta vrednosti Apatinske pivare, jer se u njoj u proteklih mesec dana nije desilo ništa spektakularno tako da su gubitak u aprilskoj aukciji pretrpeli radnici, cijim se akcijama trgovalo. No, Ministarstvo za privatizaciju ima ulogu supervizora samo kod prodaje akcija iz Akcijskog fonda. Mi nastojimo da to bude maksimalno transparentno, da privucemo što više potencijalnih investitora, što ce za posledicu imati rast cena, kao što se pre nekoliko dana i desilo. O ovom slucaju obavestio sam ministra đelica kao predsednika Upravnog odbora berze, a ocekujem da se oglasi i Savezna komisija za hartije od vrednosti. Iako berzansku cenu nikada ne treba uporedivati sa knjigovodstvenom vrednošcu, prva aukcija iz aprila je poništena uz obrazloženje da je cena od 24.000 dinara po akciji izletela iz „nekih koridora“. Mi cemo insistirati da se promeni i odredba o utvrdivanju cena u Pravilniku o trgovanju na berzi, jer su postojeca rešenja ocito kumovala ovom problemu, a moraju se regulisati još neke stvari. Bio sam zapanjen kada sam cuo da isti broker može istovremeno zastupati i kupca i prodavca kod trgovine akcijama pojedinacnih akcionara, a to je klasican primer konflikta interesa. Uz sve to, još uvek nemamo ni komesara berze, koji jedini ima ovlašcenja da reaguje u ovakvim, spornim situacijama.
