Za mnoge je on „second city““, središte srednjeg americkog zapada, „windy city““ na udaru svih vetrova i struja, mnogima je on „najlepši, najružniji grad na svetu“, onima koji mu se vracaju uvek je „sweet home Chicago““, a za Srbe koji su ovde privremeno ili zauvek došli – najveci srpski grad na svetu. Cikago, grad sa dušom.
Vec decenijama je magnet za doseljenike sa svih strana, ili mikrokosmos Amerike, „melting pot““, kako vole da ga nazivaju Amerikanci, mesto na kome se susrecu i ukrštaju nacionalnosti, kontinenti i svetovi.
Zato je i za naše iseljenike toliko interesantan, od onih prvih sa pocetka 20. veka, do ovih poslednjih, sa pocetka ovog.
Niko sa sigurnošcu ne može da kaže koliko Srba u cikaškom basenu ima, ali svi se slažu u jednom – ima ih mnogo. Okupljeni su oko pravoslavnih crkava (u Cikagu šest i na prostoru Indijane još cetiri), srpskih organizacija, klubova i kafana.
Nostalgija boli
Dobrila đuric, bankarska službenica koja je ovde vec osam godina, kaže da o Cikagu može razmišljati samo kao emigrant, ma koliko pokušavala da ga usvoji.
– U mom srcu i mojim snovima je moj zavicaj, a ovde sam samo zbog toga što želim da stvorim bolju buducnost svom detetu. Ali, moj san nikada ne može biti potpuno ostvaren, jer nostalgija boli, mi nosimo drugu kulturu. Drugaciji smo, dolazimo iz drugog sveta i što pre to shvatimo, pre cemo prestati sa bespotrebnim rasipanjem svoga bica – setno govori Dobrila, koja veliki deo svoje energije i vremena troši pomažuci ljudima koji se ovde teško snalaze. A vezu sa otadžbinom podgreva redovnom kupovinom domaceg hleba i naših novina.
Pozitivan priraštaj
U Cikagu je 2000. godine, prvi put od Drugog svetskog rata, zabeležen pozitivan priraštaj stanovništva od 4 odsto. Te godine je prebrojano 2,896.016 duša, a 1990. – 2,783.726. Afro-Amerikanaca je registrovano 1,053.739, belaca 907.166, a ostatak otpada na druge rase. Ovaj grad godišnje poseti 30 miliona domacih i stranih turista, za koje je odvojeno 28.000 hotelskih soba.
Poznati vajar Boban Ilic potpuno drugacije gleda na ovaj grad, koji ga je oplemenio, ali i kome je on dao svoj licni pecat.
– Za mene ovih 10 godina u Cikagu znaci ceo život u jednom trenu. Licno mislim da je za nas Srbe ovo najbolji grad na svetu, posle Beograda, jer mi nemamo ni bolji Beograd ni bolji Cikago. Ne razlikujemo se mi ovde mnogo od Srba u Srbiji, imamo iste manire, uglavnom. Ono što bih ja želeo je da se ta promena generacija emigranata odvija brže i bezbolnije, i da naši ljudi konacno udu u grad, da se ukljuce u njegove tokove, u kulturu ovog centra. Nažalost, malo naših ljudi uopšte poznaje grad Cikago, pa tu nema tih dvosmernih tokova i uticaja. A oni su za mene kao umetnika veoma važni.
Nova magija
Oni koji su u Cikagu rodeni otkrivaju nam posebnu vezu sa ovim megapolisom.
Seka Palikuca, novinar u „Chicago Tribune““, kazuje:
– Svake zime se iznova pitam zašto živim u Cikagu, ali uvek otkrijem tu novu magiju, jer i dalje ga ne napuštam. To je veoma prijateljski grad, omiljen, sa nekim posebnim, prepoznatljivim ritmom. LJudi sa cele planete Cikago zovu svojim domom, jer ga tako osecaju. I to je njegova najvažnija karakterna osobina.
Svoj Cikago ima i Aleks Dimitrijevic, koordinator „Grupe 7“, mladi biznismen kome smetaju ravnica i hladnoca, ali uvek pronade druge vrednosti ovog „sveta u malom“.
– Za naše ljude ovo je pravi grad, jer je prepun naših radnji, restorana, ima mnogo naših crkava. Znam mnoge koji uopšte ne odlaze na americka mesta, zadovoljni ponudom koja leci nostalgiju. Meni licno smetaju ravnica, vlaga i vetrovi, ali, ipak – volim ovaj grad.
