PRED svake izbore u Srbiji se polemiše o broju građana koji imaju pravo glasa, a dodatnu zabunu unosi i broj naših ljudi u inostranstvu kojima je to pravo o(ne)mogućeno. Od ukupno nešto više od 10 miliona Srba, čak četiri miliona naših sunarodnika živi u 159 zemalja sveta, među njima i više od milion onih koji se decenijama vode kao radnici na privremenom radu u inostranstvu i čije se izborno pravo samo prepisuje kroz jedinstveni birački spisak. Za preostala tri miliona svaki izbori predstavljaju muku da dokažu da i oni imaju pravo da glasaju.
Sunarodnika u inostranstvu se, nažalost, setimo jedino kada očekujemo da finansijski pomognu svojim rođacima i prijateljima u otadžbini. U periodu od 2000. do 2010. godine doznake naših sunarodnika iz inostranstva iznosile su 10 puta više od ukupnog iznosa direktnih stranih investicija u tom periodu! A i danas, svake godine, u našu zemlju, iz rasejanja uđe više milijardi evra!
Na parlamentarnim izborima aprila 2016. glasanje naših državljana u inostranstvu obavljeno je u 22 zemlje na 37 biračkih mesta, ali tu mogućnost je iskoristilo samo – 6.070 birača?! Zašto?
Tehnički problem za sve naše građane rasute širom sveta predstavlja procedura glasanja. Prvo je potrebno da lično odu do najbližeg konzulata ili ambasade (u slučaju SAD to može biti i nekoliko hiljada kilometara) i da se prijave za upis u jedinstveni birački spisak. Saglasno članu 6. Zakona o jedinstvenom biračkom spisku, birač koji ima boravište u inostranstvu upisuje se u birački spisak prema poslednjem prebivalištu pre odlaska u inostranstvo, odnosno poslednjem prebivalištu jednog od njegovih roditelja.
Naše diplomatsko-konzularno predstavništvo šalje te podatke nadležnoj opštinskoj, odnosno gradskoj upravi po mestu prebivališta birača u zemlji. Nakon pozitivnog rešenja ono se šalje nazad i podnosilac prijave se obaveštava o tome. Kada dođe vreme za glasanje taj naš zemljak opet mora da, uz ogroman utrošak novca i vremena, ponovo pređe te silne kilometre kako bi lično obavio glasanje. Da postoji dobra volja glasanje bi se našim sunarodnicima omogućilo i u srpskim kulturnim centrima, društveno-sportskim organizacijama, zavičajnim udruženjima i srpskim crkvama u zemljama u kojima borave. Takođe, izborni proces bi se mogao završiti elektronski ili putem pošte, što nije neuobičajena praksa u svetu.
Paralelno, Srbija kao matična država svih Srba, mora da, po uzoru na susedne zemlje Hrvatsku (koja je to rešila uvođenjem posebne izborne jedinice za dijasporu) i Mađarsku, obezbedi zakonsko pravo svim Srbima, svim državljanima Srbije, odnosno svima onima koji Srbiju smatraju svojom državom, ma gde živeli, da glasaju na izborima u Srbiji. Jer, ne zaboravimo da u Severnoj Americi živi 850.000 Srba, u Nemačkoj 450.000, Austriji 300.000, Švajcarskoj, Hrvatskoj i Crnoj Gori po 200.000, a u BiH više od milion Srba.
Realizacijom ove ideje ojačao bi se i naš nacionalni i državni identitet na čemu oduvek zavidimo Izraelu, Irskoj, Italiji ili Jermeniji, na primer, koja je, prvenstveno zahvaljujući naporima dijaspore, ubedila parlamente Velike Britanije, Nemačke i SAD da osude osmanski genocid nad jermenskim narodom učinjen pre jednog veka. S druge strane, naša dijaspora bi, možda, prvi put osetila da matična država ne brine samo o tome kako da što više njihovih para privuče u Srbiju, već i da se brine o njihovim željama za širim učešćem u društvenom životu svoje postojbine.
