Eeee, policajac, ti bi vec bio inspektor da malo koristiš mozak, prekoreva pozornika šofer, jer zaustavlja novinare i fotoreportere.
– Ko ste vi, uporan je policajac.
– Mi smo velika sila, važno odgovara vozac… i propuštaju nas.
Ulazimo u selo Paštric, gde se po tradiciji okuplja narod za Petrovdan, Dan svetih apostola Petra i Pavla, koji je i slava ovdašnje crkve. Ujedno, proslavlja se i pocetak Mišicevih dana, koji traju od 12. do 20. jula. U cast najveceg srpskog vojskovode Živojina Mišica, rodenog u obližnjem Struganiku , u selu je obnovljena škola stara 150 godina, a u njoj je slova ucio i vojvoda Mišic. Od sada ce to biti ogledna škola za najtalentovanije dake, a osveštao je vladika Lavrentije.
U pitomom selu pored reke Ribnice okupilo se mnoštvo naroda. Sve vrvi od ljudi kao na vašaru. Dovukli trgovci tezge, te prodaju sve i svašta, od papuca do plasticnih pušaka. Mirišu girice i roštilj, šarene se liciderska srca, a ekolozi nude lekovite trave i prirodnu rakiju. Neki posedali na obali Ribnice te hlade noge, pivo i lubenice da rashlade vreo dan.
Kraj ulaza u Ribnicku pecinu, za koju se pretpostavlja da je povezana sa ostalim pecinama u kraju, šatori speleologa. Njih trojica spuštaju se sa vrha stene koja se nadvila nad Ribnicu. Reka je usahla od duge omorine, te mnogi gacaju po plicaku do pecine, zavire u mracne hodnike… i nazad. Iz konjickog kluba „Policajac“ napajaju konje.
– Još samo tenkove da dovuku, ljuti se jedan u kupacim gacama i iz inata sece lubenicu. Konjima je, pak, svejedno zbog ove narodne gungule. Gomili raštrkanih policajaca nije – dolazi im ministar Dušan Mihajlovic. Otuda toliko uniformi.
– Co to est? Co to est? (Šta je to), znatiželjno se gura grupa Poljaka oko ekološke tezge. Mionica se pobratimila sa gradom u Poljskoj, a pobratimi žustro navalili na domacu rakiju. S Poljacima se pomešali i policajci, i oni da provere ukus i boju „ljute“, kad vec moraju da brinu o redu.
Ispred bine na klupe se poredale starine sa šajkacama i babe povezane maramama. Na podijumu se pojavljuju Poljaci obuceni u živopisne narodne nošnje. Blješti sve od boja, cveca i paunovih pera. Deca otvorenih usta zevaju u šarene pridošlice, a stariji sa podozrenjem gledaju u ovo poljsko cudo.
– Koji su ovi u šarengacama, išcudava se neki cica.
Iznenada ljudi ustadoše, okrenuše leda poljskom repertoaru. Masa se uskomeša. Ide ministar Dušan Mihajlovic, inace rodom iz ovog kraja. Svi zaboraviše nacas lepršave Poljake.
Ministar policije Dušan Mihajlovic i ministar turizma i ugostiteljstva Slobodan Milosavljevic sa nasmejanom pratnjom slikaju se ispred pecine. Vracaju se preko oplicale Ribnice.
– ‘Ajde u opkladu koji ce ministar pasti u Ribnicu, navijaju posmatraci.
Mihajlovic zavrnuo nogavice i skakuce s kamena na kamen.
– Bogami, gusto, dobacuju iz gomile.
– Ma, šta bi mu falilo da se razladi malo…
Ali, ministar je vešt, okretno preskoci i uputi se ka livadi gde seoski momci bacaju kamena s ramena. Pojavljuje se Cedomir Jovanovic, šef poslanicke grupe DOS-a, zadihan i zajapuren. On i Mihajlovic ruke šire u lica se ljube.
– Ja vas tražim, a vi u šumu pobegli, žali se Ceda.
– Hajde da bacaš kamena s ramena, pecka ga ministar.
– Ko, je l’ ja, zaprepasti se Ceda.
– Vidi se da si roden na asfaltu, razocarao se ministar.
Na obližnjoj pašnjaku odvijaju se konjicke igre – preskakanje prepona i dresurno jahanje. Dva padobranca iskacu iz helikoptera. Padobran poklopi vladiku Lavrentija licno.
– Dobro je, to je s neba, teši neko vladiku.
Vladika zbunjeno, sa osmehom deteta, pokušava da se iskobelja ispod „božjeg znaka“. Seljak upreže lipicanere u fijaker. – Mi se svaki dan samo fijakerom vozimo, a ne taj micibiši i ostale džidže-bidže… pre dorucka, naravno, na prazno srce, podruguje se vispreni meštanin i žali se na rod.
– Nema ništa, sad sam siš’o s kombajna. Nek’ dode đindic da ga slikam! Otanjismo mi Srbi. Nece nas biti ni pod šljivu… Ovde se danas sjatiše razni, a bogami su i bili razni. Vojvoda je zaveo red u Kolubarskoj bici, a možda je i pogrešio. Eh, da je on živ, plitka bi bila Ribnica! On se prvi suprotstavio novom svetskom poretku, zakljucuje srpski seljak. Neko ga upita gde se odvija program. – Program je tamo gde se krka, jetko odgovori i dodade:
– Samo konji su pravi, a sve ostalo je…
Pod šatorom je postavljen rucak povodom crkvene slave. Gosti i ministri navališe zdravo gladni, dok se šatrom orila pesma: „Idem putem oka bistra, važniji sam od ministra“.
– Au, sede ministri i narod zajedno. Mora da ce izbori uskoro, zamisli se jedan seljak.
