Ja bih nešto rekao o strateškim pitanjima odnosa Srbije i Crne Gore. Nacin na koji ce biti rešeno pitanje odnosa izmedju Crne Gore i Srbije imace brojne i dalekosežne posledice za sve gradjane koji žive na ovim prostorima.
Otcepljenje Crne Gore od Jugoslavije želi jedna mawina gra|ana Crne Gore, oko polovina od 380.000 Crnogoraca i albanska manjina.
Ta manjina je pravo odlucvanja oduzela Crnogorcima koji žive u Srbiji i kojih ima oko 150.000. Dakle to tzv.
„neotudjivo pravo na samoopredeljenje“ ne poziva se na nacionalne vec na teritorijalne i adminisgtrativne kriterijume. Jedni mogu, a drugi ne mogu da ucestvuju na referendumu. Medjutim po medjunarodom pravu administrativne jedinice nemaju pravo na otcepljenje makar se one zvale „Republika“. Utoliko pre što po postojecem Zakonu o referendumu on ce se smatrati uspelim ako na glasanju ucestvuje nešto više od 50% i na referendumsko pitanje pozitivno odgovori opet nešto više od 50%, onih koji su glasali.
O sudbini Crne Gore i Jugoslavije može odluciti, dakle, jedva nešto više od cetvrtine glasackog tela. Tako koncipirani zakon o referendumu i otcepljenje Crne Gore do koga može doci na osnovu arbitrarne volje jedne neodgovorne manjine, (koja ustvari teži neogranicenom monopolu svoje moci i potpunoj kontroli teritorije na kojoj neograniceno vlada) može dovesti do razdora i nasilja, pre svega, u samoj Crnoj Gori. Njen severozapadni deo (brda) i deo koji je nekad bio hercegovacki, vec se politicki organizovao za borbu protiv sadašnje vlasti, jer on kao ni Boka Kotorska ne priznaje crnogorsku nacionalnost i nije, kako se to kaže „vekovno“ pripadao crnogorskoj državi. Nema nikakve sumnje da nasilni pokušaj razdvajanja Crne Gore i Srbije može izazvati gradjanski rat u Crnoj Gori.
Medjutim to razdvajanje i na druge nacine može destabilizovati ceo region. Posle Kosova i Metohije i Makedonije skoro je izvesno da bi albanski nacionalisti i teroristi preneli svoje operacije i na istocni deo Crne Gore od Plava, Gusinja, Rožaja do Ulcinja. Još od formiranja „Prizrenske lige“ 1878. godine istocna Crna Gora figurira u svim njenim planovima kao neophodni deo Velike Albanije.
Razbijanje Jugoslavije bi neposredno uticalo na status Kosmeta, Prevlake i Republike Srpske. Nestanak jugosovenske države bi odmah otvorio pitanje proglašenja nezavisnosti Kosova, jer se u Rezoluciji 1244 ne spominje suverenost Srbije nad Kosovom i Metohijom.
Hrvatska bi požurila da anekstira Prevlaku. Medjunarodni položaj Republike Srpske bi bio osetno uzdrman, jer bi iscezla država koja je jedan od garanata Dejtonskog sporazuma. Najzad bio bi pogoršan i strateški položaj same Republike Srbije jer bi bila presecena njena, strateški vrlo bitna veza, sa Jadranskim morem, i dovedena u pitanje njena mornarica u kojoj je pored ostalog i daleko najveci deo sredstava ulagalo stanovništvo Srbije, a koje bi želelo da prigrabi sadašnje rukovodstvo Crne Gore. Treba dodati da bi se pogoršao i strateški položaj Makedonije, kojoj bi se na njenim zapadnim i severnim granicama, našli ne samo Albanci iz albanije nego i oni iz Crne gore, Kosova i Metohije.
Ovakva pretnja destabilizovanja celog regiona Jugoistocne Evrope bila je jedan od razloga što je ocigledno došlo do izvesne promene stava medjunarodne zajednice i posebno SAD prema otcepljenju Crne Gore. To otcepljenje je od strane zemalja NATO pakta bilo podržavano kada je njihov prioritet bilo slabljenje i rušenje tadašnjeg vladajuceg režima u Srbiji. U medjuvremenu je taj cilj ostvaren. U SAD se promenila administracija, a balkanska kriza se proširila i na podrucje Makedonije. Nova administracija u kojoj nije bilo strasnih mrzitelja Srba, kao što su bili Klinton, gospodja Olbrajt, Holbruk i drugi, nije bila motivisana da se iznad svega sveti Srbima zbog neposlušnosti i prikrivanja gutitaka, iako je i ona nastavila politiku globalizacije i kontrole nad Balkanom. Ona nije mogla ne uvideti da ce od secesije Crne Gore imati samo problema a nikakve koristi. Najzad, agresija albanskih terorista na Makedoniju je upozorila da se to isto može ocekivati i u Crnoj Gori cim se osamostali. Pred celim svetom je pala maska Šiptara kao progonjenih žrtava. Ako je kao deo programa globalizacije bilo bitno da na Balkanu ne postoji ni jedna jaka, potencijalno neposlušna država, onda ocigledno protiv-produktivno bi bilo dalje podržavanje bilo cega što je moglo voditi formiranju jedne euforicne, izrazito nacionalisticke Velike Albanije. Tako je oslabila podrška za stvaranje nezavisnog Kosova ali i za otcepljenje Crne Gore. To još nisu definitivno zauzeti stavovi, pa su u igri razlicitih lobija još uvek moguca neprijatna iznenadjenja. Ipak, vec i sami povremeni glasovi americkih funkcionera o potrebi ostajanja Crne Gore u okvirima zajednicke države sa Srbijom morace imati odredjeno dejstvo, odnosno vec sami ti glasovi morali su imati odredjeno dejstvo na pragmaticni deo crnogorskih separatista. Prema tome veliko je pitanje da li ce secesionisticke snage dobiti podršku cak i onih svega 26% birackog tela što bi, u najgorem slucaju, bilo dovoljno za otcepljenje.
Iz analize odnosa unutrašnjih snaga u Crnoj Gori i Srbiji može se zakljuciti kakve su mogucnosti buduceg opstanka njihove sadašnje zajednicke države. Dva bitna kriterijuma podele tih razlicitih politickih snaga su nacionalno opredeljenje i socijalna orijentacija.
Po nacionalnom opredeljenju treba, pre svega, razlikovati tri grupe Crnogoraca. U prvoj su oni koji sebe smatraju Crnogorcima srpskog roda, u drugoj su oni koji o sebi misle kao o jednom specificnom delu srpskog naroda, dakle Srbima crnogorskih brda, Istocne Hercegovine i Boke Kotorske, dok treci misle da su oni Crnogorci po nacionalnosti, koji imaju razliciti nacionalni identitet od Srba i po tome zaslužuju da imaju nezavisnu suverenu državu. Za razliku od ovih trecih, prve dve grupe se u vecini protive otcepljenju. Pored ovih 380.00 Crnogoraca, u Crnoj Gori živi oko 235.000 pripadnika muslimanske i šiptarske manjine. Šiptari su listom za otcepljenje Crne Gore, dok je medju Muslimanima (ili Bošnjacima kako oni sebe zovu) znatan broj onih koji ne žele definitivnu deobu srpskog i crnogorskog dela Sandžaka, pa bi se zbog toga mogli odluciti za (makar privremeno) održanje zajednicke države Jugoslavije sve dok se ne iznese na dnevni red pitanje statusa celog Sandžaka.
Što se tice socijalnih opredeljenja i njihovih implikacija za opstanak zajednicke države situacija nije tako jednostavna da bi se mogla opisati jednostranom polarizacijom „levo-desno“. Obe vodece politicke grupacije DPS i SNP poticu iz Demokratske partije Socijalista. Medjutim, vladajuca DPS se orijentisala ka sticanju bogatstva i ucvršcenju vlasti putem jacawa organa nasilja, tako da je postala tipicna partija desnice, dok je druga SNP ostala u okvirima klasicne partije levice. Prva je separatisticka, druga prosrpska i jugoslovenska. Ova podela reflektuje jednu raniju duboku podelu izmedju „zelenaša“ i „bjelaša“. Prvi su se protivili ujedinjenju sa Srbijom 1918. i kasnije masovno ulazili u Komunisticku partiju Crne Gore-kad je Kominterna proklamovala tezu o razbijanju Jugoslavije, i o Crnogorcima kao posebnoj naciji sa svojom posebnom državom. Drugi „bjelaši“, su se 1918. opredelili za ujedinjenje sa Srbijom, a kasnije za održanje celovite jugoslovenske države.
Iz ove analize sledi da bi trebalo da levo orijentisani Crnogorci srpskog roda kao i oni koji se osecaju Srbima, uz izvesnu podršku jugoslovenski orijentisanih Muslimana, dobiju minimalnu prevagu na referendumu ako se on održi u prolece 2002. godine.
U Srbiji je situacija drukcija. Levica je posle poraza na izborima 2000. godine znatno oslabljena. Ona u celini želi održanje zajednicke države sa Crnom Gorom, iako u toj državi, paradoksalno, ona ne saradjuje sa crnogorskom levicom Socijalistickom narodnom partijom, koja je izabrala da udje u koalicionu vladu sa srpskom desnicom iz DOS. Na srpskoj desnici pa cak i u samoj vladajucoj koaliciji DOS situacija je složena. Pored nešto separatista, koji priželjkuju, (mada o tome otvoreno ne govore) da se Crna Gora najzad jednom otcepi, postoje jake nacionalisticke snage (DSS, SRS, SSJ) koje smatraju da su Crnogorci ustvari cisti Srbi i da se prema tome mora ocuvati jedinstvena srpska država.
Na drugoj strani su mondijalisti, recimo oni iz DOS, ljudi koji ne moraju biti bez ikakvih nacionalnih osecanja ali koji daju prednost globalizaciji (i ucešcu Srba u toj globalizaciji) pred održanjem nacionalne države. Oni ne smatraju bitnim da li }e Srbija i Crna Gora biti jedna ili dve nacionalne države, vec da li ce obe postati regioni Evropske zajednice.
U Srbiji se može proceniti da bi referendum (ukoliko bi ga bilo) dao znatnu prednost održanju zajednicke države. Do dezintegracije Jugoslavije bi, ipak, moglo doci pod uslovom da se za nju odluce NATO zemlje, što u ovom casu nije najverovatnije, ili ukoliko Jugoslavija doživi potpuni privredni slom u 2002. godini što je sasvim moguce.
