Kada direktno pitamo ljude sta misle o tvrdnji da aktuelni politicari samo zamajavaju narod ispraznim pricama, a da vazna pitanja guraju pod tepih, dve trecine tu tvrdnju prihvata kao tacnu, kaze poznati istrazivac javnog mnenja.
ISTRAZIVANJE javnog mnenja koje je nedavno sproveo Centar za socijalne i demokratske studije pokazuje da cak 12 odsto gradjana tesko nabavlja i osnovne zivotne namirnice, poput hleba, na primer. Iz drugog istrazivanja, u organizaciji Centra za proucavanje alternativa, moze se zakljuciti da gradjani nemaju poverenja u institucije, a apoliticnost prosecnog stanovnika Srbije dostigla je nivo pre izborne 2000. godine. Sve ovo povod je za razgovor sa istrazivacem javnog mnenja iz Instituta drustvenih nauka Sreckom Mihajlovicem, koji u razgovoru za „Nezavisnu Svetlost“ najpre govori o socijalnoj strukturi dela stanovnistva koje kuburi sa nabavljanjem osnovnih zivotnih naimirnica:
MIHAJLOVIC: U toj kategoriji dominiraju oni zaposleni koji, uslovno receno, spadaju u najnizi drustveni sloj. Rec je o gradjanima koji od obrazovanja imaju samo osnovnu skolu i spadaju u nekvalifikovane i polukvalifikovane radnike. U toj kategoriji svaki cetvrti tvrdi da kuburi sa osnovnim zivotnim namirnicama.
Sa penjanjem na drustvenoj lestvici i vecom skolskom spremom taj broj polako opada. Ta kategorija retka je medju strucnjacima, na primer, iako tri-cetiri posto strucnjaka kaze da ima problema sa nabavkom osnovnih prehrambenih artikala.
Medju gradjanima, inace, dominiraju dve kategorije: oni koji imaju dovoljno za hleb, ali nemaju dovoljno za odecu i obucu; drugi, koji imaju i za jedno iza drugo, ali kubure sa potrebama kao sto su kupovina nesto skupljih stvari, poput frizidera i televizora u boji.
Slika standarda koja je dobijena ovim istrazivanjem upozorava sve drustvene aktere da se nesto mora uciniti na planu zastite standarda pripadnika najnizih drustvenih slojeva, ili na stvaranju uslova da oni sopstvenim radom sebi obezbede egzistenciju, sto je produktivniji pravac od socijalne pomoci.
Javnost, prema ovim istrazivanjima, ocekuje socijalni bunt. Da li vi predvidjate rast socijalnih tenzija?
MIHAJLOVIC: Ne moze se covek osloniti na procene o mogucnosti izbijanja socijalnog bunta koje daju sami gradjani. Sigruno je jedno:
gradjani su nezadovoljni, to nezadovoljstvo je veliko i koncentrisano je na pitanje standarda i brzinu oporavka u materijalnom smislu. Drugi aspekt vezan je za politicku situaciju u zemlji i veliku nestabilnost koja je karakterise. I za jedno i za drugo kljucno je sto gradjani nemaju alternativu postojecoj ekipi na vlasti.
Kakvi su dometi danasnje opozicije?
MIHAJLOVIC: Gradjani u opoziciji kakva je sada ne vide politicku snagu koja moze da ih povede ka boljitku. Ne nalazimo vise od 15-20 posto gradjana koji su vezani za stranke opozicije, cak ni tankim nitima. Drugo, za ovu vlast – kakva je da je, cak i negativno ocenjivana – kazu da ima rezultata. Bez obzira sto se ti rezultati vezuju za neka, sa stanovista samih gradjana, marginalna podrucja, kao sto je spoljna politika.
Da li i vi, poput mnogih analiticara, predvidjate da ce prava opozicija nastati od dela stranaka koje su 2000. godine vlast osvojile kao DOS?
MIHAJLOVIC:Odmah nakon decembarskih republickih izbora tvrdio sam da DOS nije ucinio dovoljno u predizbornoj kampanji da do nogu dotuce tadasnju opoziciju. Time sto je to propustio, otklonio je mogucnost unutarnjeg sukoba i prolongirao ga za dve godine. Fakticki, tek sada je DOS pred konacnim raspadom i jedino se tu, i onda i sada, moze ocekivati neka stvarnija opozicija aktuelnoj vlasti.
Pitanje je koliko bi ta nova opozicija imala aktivistickog naboja i spremnosti da povede gradjane u neke intenzivnije oblike vanparlamentarne borbe. Demokratska stranka Srbije do sada nije pokazivala tu vrstu aktivistickog naboja, a mislim da ne bi trebalo ocekivati saradnju DSS-a sa socijalistima, radikalima, SPO-om i Strankom srpskog jedinstva. Ocekujem da DSS bude samostalna stranka koja ce drzati do svog programa i opredeljenja i koja nece ulaziti u predizborne blokove sa bilo kojom od sada opozicionih stranaka.
Takodje, trebalo bi ocekivati intenziviranje borbe na politickoj sceni, ali ne vidim DSS kao vodju spontanog bunta gradjana koji bi na ulici nesto ucinili. Jednostavno, Demokratska stranka Srbije nije stranka tog tipa, niti u ovoj opoziciji ima stranaka koje su u stanju to da ucine.
Postoji li politicka snaga koja bi nezadovoljstvo gradjana mogla da artikulise u protest?
MIHAJLOVIC:Ako postoji bilo koji akter koji na tom polju moze nesto uciniti, treba ga traziti u sindikatima. I Savez sindikata Srbije i UGS Nezavisnost imaju dovoljno snage da se pojave kao jezgro koje moze da okupi ljudi i povede ih u siri bunt. I ova vlada trebalo bi toga da bude svesna. Izvesnu svest, time sto je formirala Socijalno-ekonomski savet Republike, ona i pokazuje, sto je jedan od nacina da se predupredi eventualni radnicki bunt.
I prethodna vlast uspevala je da kontrolise sindikate, da li to polazi za rukom i ovoj?
MIHAJLOVIC:Ne bih rekao prethodna vlast, vec SPS. Socijalisti su imali svoj sindikat – Savez sindikata Srbije. Sadasnja vlast, odnosno Demokratska stranka, takodje ima svoj sindikat – Asocijaciju slobodnih i nezavisnih sindikata. Ali, ASNS ne okuplja vise od tri-cetiri posto od ukupnog broja radnika, tako da je taj sindikat veoma slab za razliku od druga dva, koji okupljaju oko dve petine radnika. I to je masa koju ne okuplja nijedna politicka stranka. Ako se imaju na umu izbori, ona predstavlja veoma jaku izbornu moc. Pitanje je samo kako ce sindikati da je upotrebe i da li ce radnici da slede eventualne odluke njihovih vodja. I kada je rec o vanparlamentarnoj politickoj sceni, jedina dva jaka aktera u ovom trenutku su sindikati. Ma sta mi mislili i ma koliko potcenjivali te snage, ako se nastavi sa destabilizacijom zemlje i slabim rezultatima na planu poboljsanja standarda, masovnijim otpustanjem radnika, sve je moguce.
Da li bi ispoljavanje socijalnog bunta moglo da proizvede krupnije promene na politickoj sceni Srbije?
– Ne verujem. Dopustam mogucnost radnickog bunta, ali imam rezerve prema socijalnom. Aktuelna vlast pokazala je dovoljno elasticnosti da u situacijama kada je struna previse zategnuta – popusti. I to nije losa praksa, jer uci u tu vrstu sukoba besmisleno je, kontraproduktivno i nikome ne koristi.
Istrazivanje javnog mnjenja pokazuje i veliko nepoverenje gradjana u institucije. Moze li drustveni sistem da funkcionise sa takvim nepoverenjem?
MIHAJLOVIC:Ne bi trebalo generalizovati, pa govoriti o opstem nepoverenju gradjana u institucije. Da to nepoverenje postoji u meri u kojoj se u javnosti smatra, ili interpretaciji nekih istrazivackih nalaza, pitanje je da li bi drustvo uopste moglo da funkcionise.
Gradjani najmanje poverenja imaju u politicke institucije: Skupstinu Srbije, Vladu, ministre i predsednika republike. Tek jedna trecina gradjana pokazuje poverenje u te institucije, a gotovo dve trecine nepoverenje. Sto se ide dalje od centra vlasti, poverenje raste, pa je natpolivicno kada je o drustvenim institucijama rec. Tu mnogo dugujemo visokoj pouzdanosti u Crkvu i lekare. Ovo zasluzuje posebno objasnjenje, jer smo zasiceni pricama o velikoj korumpiranosti zdravstvenih radnika. Veliki broj gradjana i sada misli da su lekari korumpirani, ali iz toga ne sledi nepoverenje. Naime, u lekare se vereuje kao u strucnjake, one koji znaju svoj posao, ali ne u njih kao ljude.
Ulazimo sada u jednu drugu oblast – korupciju.
MIHAJLOVIC:Istrazivanje koje je radio Centar za proucavanje alternativa daje dosta elemenata za drugacije razumevanje korupcije i baca novo svetlo na neka dosadasnja istrazivanja koja su, izgleda, plivala po povrsini i mnoge profesije u nacelu proglasavala pokvarenim, sto korupcija u izvornom znacenju reci i jeste.
To, naravno, ne znaci da u tim oblastima nema korumpiranosti. Ima je, ali, nas covek spreman je da iznese misljenje o korumpiranosti iako nema licnog iskustva sa tim profesijama. Razmislite i sami: koliko nas je poslednjih desetak godina putovalo preko granice da bi imalo kontakt sa carinicima. O tome se puno prica, pa se, ocigledno, i preteruje.
Mi po tome nismo izuzetak u odnosu na okolne zemlje. Ovo istrazivanje radjeno je u Bugarskoj, Rumuniji i Slovackoj i kada je rec o korupciji mi se ne razlikujemo od njih. Dve trecine gradjana u tim zemljama misli da su korumpirani svi sluzbenici, ili bar vecina.
Kako gradjani posmatraju politicare koji su trenutno na vlasti?
MIHAJLOVIC:Nezadovoljstvo gradjana standardom, nepoverenje u Skupstinu i Vladu, inicira distanciranje od politickih stranaka i lidera.
Ono je vidljivo, kako na osnovu stavova koje gradjani imaju o vlasti, tako i na osnovu podataka o apstinenciji u odnosu na potencijalne izbore za republicki parlament ili predsednika republike koji nas ocekuju.
Ako imamo izmedju 50 i 60 procenata gradjana koji kazu da – ili nece da izadju na izbore, ili ne znaju za koga ce da glasaju – to znaci da nema niti stranke, niti licnosti od velikog poverenja. Uostalom, kada direktno pitamo ljude sta misle o, na primer, tvrdnji da aktuelni politicari samo zamajavaju narod ispraznim pricama, a da vazna pitanja guraju pod tepih, dobijamo podatak da vise od 70 odsto gradjana tu tvrdnju prihvata kao tacnu.
Na delu je proces depolitizacije. Na primer, u drugoj polovini 2000. godine imali smo veliku politizaciju, gradjani su se ukljucili u politiku, pokazali visok stepen zrelosti, ali to stanje se menja, da bismo dosli na iste postotke apoliticnih koje smo imali pre te godine.
Da li je takva situacija i u zemljama koje su pre nas usle u proces tranzicije?
MIHAJLOVIC:To je u velikoj vezi sa uspesnoscu tranzicije. U Bugarskoji i Rumuniji imamo situaciju slicnu nasoj, dok je u Slovackoj stanje bitno drugacije, ali i tranzicija tamo pokazuje vise uspeha. Postoji, medjutim, jedna oblast u kojoj se mi bitno razlikujemo.
Rec je o interpersonalnom poverenju. Gradjani Srbije imaju malo poverenja u bilo koga i, sto je zaprepascujuce, cak i rodjake. U pomenute tri zemlje postotak gradjana koji veruje rodjacima krece se oko 80 posto.
Nisko poverenje pokazujemo, kako u pripadnike sopstvene nacije, tako i u gradjane iste drzave. Najvise verujemo onima koje licno poznajemo, sto predstavlja moderan dozivljaj interpersonalnog poverenja. Losa strana je veliko nepoverenje prema strancima.
Ocekujete li da ce ovakva politicka situacija moci da se „razvlaci“ do 2004. godine, odnosno redovnih parlamentarnih izbora?
MIHAJLOVIC:Tesko je poverovati u mogucnost da se ovo nestabilno i konfuzno stanje moze razvlaciti jos dve godine. Ako bi se to desilo i ako ne bi doslo do poboljsanja situacije, bilo bi to tragicno za ovu zemlju, mi bismo iz jednog ulazili u novo zamajavanje, a gradjani bi uspostavljali svoj paralelni zivot, sto se desavalo i ranije. Politika bi izgubila svaki kredibilitet u ocima stanovnistva i to nije produktivno ni za koga. Vec u ovom periodu istrazivanja govore da je vecina gradjana za odrzavanje vanrednih izbora. Ne bi, medjutim, trebalo ocekivati da ce novi izbori doneti bitno drugaciju raspodelu izborne moci, ali je izvesno da ce doneti novu raspodelu vlasti, odnosno politicke moci. Naime, u ovom trenutku vlast je skoncentrisana u rukama ljudi iz takozvanog ostatka DOS-a, dok bi izbori doneli ravnotezu izmedju DSS-a i manjih stranaka koje joj gravitiraju, s jedne i, s druge strane, Demokratske stranke i stranaka koje njoj gravitiraju.
Kako bi vanredni izbori uticali na tranziciju, posto Djindjiceva Vlada sudbinu reformi vezuje iskljucivo za svoj opstanak?
MIHAJLOVIC:Rec je o prilicno pretencioznom stavu aktuelne vlasti po kome je ona jedino nadlezna za realizaciju reformskog kursa. Tesko je reci da je, s druge strane, DSS protivnik reformi, jer ne verujem da bi se borili za postojece stanje rasula iz koga se mora izaci, a pogotovu se ne bi borili za uspostavljanje nekih prethodnih stanja. Ocigledno je glavni uzrok sukoba, osim teznje da dodje do nove podele vlasti, to sto se oni ne slazu u kljucnom elementu reforme – brzini.
