Nezaboravno i originalno letovanje. – Kako zavoleti zmije. – Cetvoro Beogradana krstio vladika Lavrentije, na njihovu molbu
Soko-grad, jula
Ucenici Paula i Pavle Martinoski iz Stokholma i student menadžmenta Nikolaj Radojcic iz Londona doajeni su Mobe 2002 – ove godine su drugi put u Soko-gradu. Lane su pomogli da se dovrši novi konak i dovede voda do manastira.
Zajedno sa ostalima koji su se odazvali na mobu i oni svakog jutra hitaju da posle dorucka zauzmu mesto u carteru koji ih vozi do Soko-grada iznad manastira, na vrh stene. Vlasnik i vozac cartera je Mališa, meštanin iz obližnjeg sela i neka vrsta lokalne logistike mobe.
Carter traktor
Vredan i radan Mališa brine o svemu i pokriva ono što njegovi mladi partneri zabušavaju. Svoj autoritet nametnuo je za sva vremena demonstrirajuci kako se love – zmije. Svakom ucesniku mobe obecao je mogucnost da se slikaju sa nekom od otrovnica koje Mališi kao dugogodišnjem iskusnom lovcu padnu šaka. Šta se to dogodilo kad se gradske zmijske kukavice raduju kratkom kontaktu sa hladnim gmizavcem da ga cak najavljuju svojim roditeljima u retkim telefonskim kontaktima. Verovatno odgovor zna samo Mališa.
Njegov traktor sa prikolicom i kabinom, angažovan u ovoj carter varijanti, strpljivo ceka da se momci i devojke – opremljeni ašovima, metlicama, špaklama i neizbežnim šlemovima – smeste i krenu. Iako zvezda odozgo nemilosrdno prži i u jutarnjim satima, oni su pod šlemovima. Nabavio ih je sa novosadskog vojnog otpada cika Kosta, kako ga odmila zovu. Imali su samo jedan uslov – da bude bez petokrake.
– Druženje je osnovni motiv što sam ponovo na mobi – veli Nikolaj, sveštenikov sin iz Darbija u Engleskoj, za koga njegova ovdašnja ekipa „pouzdano tvrdi“ da je „ubaceni element“. Veli da je upoznao mnogo novih prijatelja i da ce kao i lane ostati u vezi sa njima mejlom, telefonom ili poštom. Moba se, kaže, ne završava odlaskom sa radilišta.
Preliminarna faza rekonstrukcije stare srednjovekovne tvrdave Soko-grad, poslednjeg vojnog uporišta koje su Turci napustili odlazeci iz ovih krajeva, otpocinje grubim površinskim radovima na cišcenju lokaliteta od vegetacije i zemlje.
– Za iskopavanje ovakvih lokaliteta potrebno je više godina, jer se paralelno s tim radi restauracija i zaštita lokaliteta – objašnjava profesor Milivoje Vasiljevic i deci i posmatracima šta ih sve ceka.
Radi se bez pritiska i opušteno tri-cetiri sata dnevno, seku se grane i ciste fugne medu kamenjem u podnoj kaldrmi. Ovo poslednje rade uglavnom devojke. Spremne su da žrtvuju i dobro negovane nokte samo da posao što pre odrade.
– Ima li neko muško ovde da nam nešto pomogne – sledi devojacki poziv okupljenima u hladovini gde se pije kafa ili pivo.
– Takvih ovde nema – odgovaraju muškarcine.
Ipak, posao ne ceka, jer su svi na mobi svesni da baš njihov rad može da baci novo svetlo na tvrdavu i da cinjenicno pothrani pretpostavku o njenom postojanju u rimskom, pa i predrimskom periodu.
Moba ispunjava želje
– Na ovom mestu deca pronalaze sebe. To je uvod u pravi život koji je pred njima. Jednoga dana ce se ponositi ovim što danas rade, jer ce ovo biti kulturno-istorijski spomenik. A najveca vrednost je u duhovnom spomeniku koji ce izgraditi u sebi – veli Živan Grujicic, arheolog iz Zavicajnog muzeja u Osecini, koji je kategoricno tvrdi da ovi momci i devojke mogu da izvedu sav posao, samo uz nadzor strucnog tima.
Ucesnici mobe se ne odvajaju, stalno su na okupu. Kosta Catovic i Jovan Žakula iz Sombora, Nikola Borkovic iz Banjaluke, Nemanja Isakovic iz Beograda i mnogi drugi slažu se da im je boravak na mobi originalno i sada vec sigurno nezaboravno letovanje.
Nikola je stigao na Mobu 2002. s namerom da upozna patrijarha Pavla i da vidi Ravnu goru, Kosta da „vidi kralja“, a Nemanji je to nagrada za pobedu na kvizu iz opšteg znanja o društvenim naukama.
Ovaj maturant 13. beogradske gimnazije i nosilac crnog pojasa u karateu baca kamen 12 metara udalj i spasao je cast mobe na petrovdanskom vašaru u Ribnici, gde su momci i devojke bili pocasni gosti. Pun je reci zahvalnosti za gostoprimstvo koje im se ukazuje gde god se pojave. Pohodili su Valjevo, Brankovinu, Lelic, Ravnu goru i Struganik. Ici ce u Tršic, Banju Koviljacu, Tronošu i na Zlatibor. Primice ih patrijarh Pavle i princ Aleksandar Karadordevic. Mnoge želje ce biti ispunjene, a zacece se nova i cvrsta prijateljstva.
Jedan od dogadaja ostace posebno upamcen. Manastirska crkva bila je pretesna da primi sve one koji su želeli da prisustvuju krštenju cetvoro mladih ljudi iz mobe. Nemanja Isakovic, Marko Danon i sestre Irena i Sonja Petrovic, svi iz Beograda, zamolili su njihovog glavnog domacina vladiku Lavrentija da ih krsti po pravoslavnim pravilima. Blagi vladika je to ucinio nakon nedeljne liturgije. Deca su na tu ideju došla sama, daleko od kuce i roditelja, u nekom unutrašnjem dijalogu samih sa sobom. U svecanoj atmosferi i sa kumovima, koje još pre nedelju dana nisu ni poznavali, doživeli su jedan novi pocetak.