Poslednjih nekoliko godina, ako bi se pravila top-lista najspominjanijih pojmova, onda bi u samom vrhu bila rec menadzment. Nije bilo politicara, strucnjaka ili laika, profesora, studenta, zaposlenog ili nezaposlenog, naucnog skupa ili parlamentarne diskusije, poslovnog susreta ili programa razvoja zemlje, a da se nije spomenula rec menadzment.
Procenili smo da o menadzmentu kompetentno mozemo porazgovarati s prof.dr Dusanom Risticem, dekanom privatnog Fakulteta za menadzment u Novom Sadu. Ne samo sto je dr Ristic dekan, vec zbog toga sto je rukovodio jednim drustvenim i jednim privatnim fakultetom, bio je direktor preduzeca, radio na pitanjima privrednog razvoja u Privrednoj komori Vojvodine i napisao niz knjiga i strucnih radova na ovu temu…
* Da li nam menadzment zaista toliko nedostaje i u cemu je znacaj modernog obrazovanja za ovu struku, posebno u zemlji u tranziciji, poput nase?
– Prema istrazivanjima prof. dr Mome Milosavljevica sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Srbiji je potrebno pocetkom 21. veka 180.000 menadzera, a premijer Djindjic cesto istice veliku potrebu za ovim kadrovima u fazi tranzicije. Upravljanje i rukovodjenje su kod nas kao teorija i kao praksa proteklih decenija tretirani potpuno drugacije nego u razvijenim zemljama sa trzisnom privredom. Ne ulazeci u uzroke ove pojave, konstatujemo da je obrazovanje strucnjaka koji su zauzimali rukovodece funkcije bilo pogresno, gotovo nikakvo. Zato mnogo kasnimo u razvoju. Zbog svega toga namece se potreba posebnih vidova rada sa studentima na univerzitetskom nivou. Jedan od nacina da se sto pre dobiju emocionalno zreli, duhovono inteligentni i kompetentni mladi menadzeri je da se na fakultetima za menadzment, pored redovne nastave, uvedu kreativne radionice koje bi upotpunile i ubzale proces sazrevanja buducih menadzera.
Menadzerski sloj ljudi se naglo razvija tridesetih godina proslog veka, kada vecina preduzeca u trzisnim privredama postaju akcionarska. Tada pocinje proces razdvajanja upravljacke i rukovodilacke funkcije i unajmljivanja profesionalnih visokoobrazovanih menadzera koji vode preduzeca. Jedno od objasnjenja zasto su Japan i Koreja imali tako brzi uspon u privrednom razvoju je sto je tokom sezdesetih godina svaki peti poslediplomac na studijama menadzmenta u SAD bio upravo iz ovih zemalja. U SAD i u Evropi prakticno ne postoji univerzitet na kojem ne postoji mogucnost studiranja menadzmenta.Osim toga, prosecni rukovodilac na Zapadu provede najmanje 15 dana godisnje na raznim kursevima na kojima se proucavaju najnovije tendencije, metode i tehnike rukovodjenja i upravljanja preduzecima. Takodje postoje i tzv. Poslovne skole koje se bave vaninstitucionalnim obrazovanjem za menadzment od dvodnevnih do sestomesecnih kurseva. U svetu se iz oblasti menadzmenta svaka 2 minuta izdaje po jedna nova knjiga.
UNISTENI PREDUZETNICKI DUH
Analiticari nase situacije obicno polaze od perioda vladavine Slobodana Milosevica i govore o trinćstogodisnjem losem upravljanju. Da bi se razumela situacija, mora se poci jos od Drugog svetskog rata. Pod firmom marksisticko-boljsevicke ideologije zavladali su nekompetentni ljudi na svim nivoima u drustvu. Unisteno je privatno vlasnistvo i oduzeta imovina prirodnim vlasnicima, cime je prekinut prirodni tok razvoja drustva. Tako je stvoren vestacki neproduktivan sistem koji se godinama odrzavao prvo trosenjem ratne odstete, zatim izvozom radnika u Evropu i trosenjem njihove zarade i treca faza je bila zaduzivanje u inostranstvu. Poslednjih 13 godina je inovacija u spasavanju tog sistema: eskalacija nacionalizma, iracionalosti, sto je rezultiralo u ratovima sa bivsim republikama, mafijaskom pljackom sopstvenog naroda kroz inflaciju i trosenju stednje gradjana. Kljucne posledice sistema koji je trajao neverovatnih 55 godina su: unisten preduzetnicki duh, produktivnost u privredi, unisten srednji (intelektualni) sloj drustva, porast nacionalizma i primitivizma i odsustvo drustvenog sloja koji zna da stvara nove vrednosti, radna mesta i zaposljava druge ljude. Kada je rec o upravljanju, moramo reci da je ono u nasim uslovima bilo voluntaristicko dok je u svetskim razmerama od prve dekade dvadesetog veka pocelo da se razvija u posebnu, vrlo propulzivnu naucnu oblast i posebnu struku. Sudeci po tome kada je to pocelo da se shvata, priznaje i pocinje da uvazava kod nas, kasnimo 80 do 120 godina za svetom(!).
KASNJENJE ZA SVETOM
Svet napusta industrijski nacin rada, proizvodnje i upravljanja na svim nivoima drustva i ulazi u novi period civilizacijskog razvoja koji je u poslednjih 10-20 godina artiukulisan kao doba znanja. Mi se kao zemlja sa celokupnim privrednim i obrazovnim sistemom nalazimo u veoma teskoj situaciji. Nalazimo se u zamkama sopstvenih zabluda i u stalnom odgadjanju i nespremnosti da se suocimo s realnoscu, a ona je sledeca: ceka nas sukob i obracun sa boljsevickom svescu, a to znaci da je vecina uvek u pravu. U takvim uslovima sposobni su izolovani, stalna meta zavisti, pakosti i surevnjivosti. Sposobni su nesrecni. Kod nas ne postoje kriterijumi vrednovanja ljudi.Vlada anomija (odsustvo pozitivnog sistema vrednosti u drustvu) sto uslovljava dezorijentaciju kod ljudi, a narocito nemotivisanost kod mladih. Ovo je najmanje vidljiv, ali najteze resiv problem s kojim tek treba da se kao drustvo suocimo. Svi bi da vladaju, a niko da odgovara. To je posledica sistematskog unistavanja preduzetnickog duha u zemlji. Tek treba razviti svest da onaj koji bi da vlada, mora to i da zasluzi, da ume da stvara novu vrednost, ili ce propasti. To, naravno, vazi i za sadasnje garniture ljudi na svim nivoima vlasti. Pod firmom demokratizacije drustva doslo je do nove ideologizacije nacije u vidu novih „verskih sloboda“. Ovo sto se desava sa veronaukom u skolama je samo izraz novog povampirenja nacionalizma (nebeskog naroda) u novom pakovanju.
Decu treba uciti kako se stvaraju nove vrednosti i kako se razvija drustvo. Naravno, nema ko to da radi, jer smo svi na neki nacin zrtve naseg dosadsnjeg obrazovnog sistema – slepi kod ociju – odnosno nespremni da priznamo sebi da nismo ni mi ucili to i da treba da menjamo stvari iz osnova.
NEODGOVORNE POLITICKE ELITE
* Ocigledno, menadzemnt zadire u sve bitne pore drustva – u sistem. S Vase pozicije, kako vidite promene posle 5. oktobra?
– Sa politickim promenama dosli su na vlast novi ljudi. Ti novi ljudi su sticali obrazovanje i odrastali u ovoj zemlji u kojoj nije bilo trzisne privrede i prirodnih zakonitosti razvoja drustva. U vrhu politike su ljudi probrani, malobrojni, neki, cak, i posteni, ali nazalost prvu i glavnu stvar nisu uradili – denacionalizaciju: vracanje imovine prirodnim vlasnicima. Imovinu koja je generacijama stvarana i sticana. Svako ce reci komplikovano. Tacno, cak nemoguce, ali je u pitanju nesto drugo. Ima li, barem, dobre volje. Hoce li se to,makar, nacelno uraditi? Jos se ne zna. Vazna je volja, nasla bi se resenja. Kako verovati novoj vlasti dok to ne uradi?
Kakva-takva resenja, makar i politicka su bolja nego ovako.“Privatizuje“, se imovina koja je oteta od prirodnih vlasnika. Tu nesto nije u redu! Nova vlast nema svoje prirodno izvoriste moci. Nemamo privrednu elitu koja placa politicare da rade u njihovom interesu, da donose zakone u interesu vladajuceg drustvenog sloja u cilju ocuvanja progresivnog drustvenog sistema i u cilju ocuvanja interesa delovanja prirodnih zakonitosti funkcionisanja razvoja savremenog drustva. To je karika koja nedostaje. Kada ce se stvoriti prirodna, zdrava drustvena elita, tek ce se videti. Trebace vremena za to. Ovako je, skoro, sve ostalo isto. Na pitanje u cijem interesu vlast vlada, jedini moguci odgovor je : u sopstvenom. Dokle ce tako biti ostaje da se vidi. Sopstveni interes nasih politicara su: poeni kod naroda, ispunjenje licnih interesa i ambicija clanova partija na vlasti. A narod? E,tu je osnovni problem. Narod je naviknut da se boji promena. Narod ce radije iracionalno pobeci u religiju ili nekako na nebo, nego da se menja i da sve menja. Posle 5.oktobra, jos uvek je vecina za nesto maglovito, oliceno u nejasnim politickim stavovima koji jos uvek odlucuju kada su u pitanju radikalne promene.
Onda se DOS cepa na one koji se udvaraju narodu i na one koji pokusavaju da sprovedu kakve-takve reforme. Aktuelni dogadjaji u vezi sa refromom obrazovnog sistema su pokazatelj odlucnosti dela nove vlasti da istraju na reformskom kursu – to je ohrabrujuce. Ko je onda realna snaga koja moze da obezbedi brzi razvoj, odgovor je mladi, a i iskusniji,obrazovani privrednici i zdravi preduzetnici koji treba da stvore novu produktivnu privredu i da predstavljaju novu elitu.Tu je potrebna karika u vidu kredita za osnivanje malih i srednjih preduzeca i saznanje da se velike socrealisticke firme moraju izdeliti na veliki broj malih da bi mogle da funkcionisu u savremenim uslovima koje je doneo tehnoloski napredak. E,ovde se mora videti znacaj obrazovanja za menadzment.
