Šta je Srbija izabrala 24. septembra 2000, sludena sloganima „Bira narod, a ne NATO“ i „Narod bira, a ne Mira“, bilo je jasno vec sledeceg dana. Pobedio je „Dogovor sa Srbijom“, odnosno narod je glasao protiv Slobodana Miloševica. „Glas“ podseca kako je to bilo.
Na današnji dan pre dve godine, Beograd je bio epicentar narodnog bunta. Najvecu cenu promenama platili su Jasmina Jovanovic, koja nije preživela pad s kamiona, na raskrsnici ulica Kneza Miloša i Durmitorske, i Momcilo Stakic, koji je umro od srcanog udara… A, sve što je pocelo 24. septembra, 5. oktobra bilo je samo veliki finale. Hiljade ljudi iz unutrašnjosti stiglo je u metropolu do podneva.
Kolonu su predvodili Cacani, koji su vec danima uspešno blokirali Ibarsku magistralu (posle je Velja Ilic priznao da su specijalci bili udarna pesnica). U glavni grad stigli su bez registarskih tablica, s natpisima: „Izdržacu“ i „đe mi je glas“.
Vec oko 11.30 „marširali“ su Ulicom Kneza Miloša ka Saveznoj skupštini. Na celno mesto izbio je bagerista Džo, sa svojom grdosijom.
A u centru, uveliko su se tukli policija i demonstranti. Novinari „Glasa“ gledali su uživo prave ulicne bitke, mnogima su oci stradale od suzavaca usred zgrade u Vlajkovicevoj, drugi su na smenu istrcavali na teren. Oko 13 sati, zapaljeni su prvi automobili u Kosovskoj, podno Saveznog doma.
Ubrzo je gorelo i skupštinsko zdanje, stara istorijski važna zgrada. Iz podruma je kuljao gusti, crni dim. Kroz prozore, vrata, izlazili su pljackaši, punih ruku. Nosili su sve – slike, umetnicke predmete. Ni fotelje nisu bolje prošle, i njih su pokrali…
Mladici, na koje je naletela grupa plavaca iz stanice u ulici Majke Jevrosime, u neposrednoj blizini Saveznog parlamenta, pobegli su u obližnji bife „Rab“. Ali, jedan pandur je uleteo unutra i zapretio: „Izlazite napolje, sve cu da vas pobijem!“ Srecom, pretnju nije ispunio…
Gorela je i zgrada RTS-a, ali je njene radnike mnogo više uplašio Džoov bager, koji se neumoljivo kretao ka njoj. I uzvici iz hiljade grla, od kojih se ledila krv u žilama: „Lopovi, lopovi“. Neki od glavnih krivaca, Milanovic, na primer, dali su se u bežaniju – pravo besnim gradanima u ruke…
Oslobodene su i „Vecernje novosti“, Cukic je utekao, oslobodioci su preuzimali „Politiku“, Tanjug, Studio B….
Izdaja, predaja
U prvim popodnevnim satima pocele su masovne predaje policije. Neki organi reda dobro su dobili po telesnim organima, nekima su stanari Vlajkoviceve bukvalno spasli živote, uvlaceci ih u domove i sklanjajuci od kocki od kaldrme, kojima su ih gadali iz pobesnele mase. Jednog policajca toliko su tukli dvojica mladica u „spitfajerkama“, krv je liptala na sve strane…
„Crvene beretke“, kojih su se najviši plašili dosovci, „iskulirale“ su naredenje i mirno cekale rasplet. Kasnije se ispostavilo da je đindic na vreme završio pregovore sa JSO. U 18 sati, konvoj od više 20 džipova, bornih kola i vozila s vodenim topovima prošao je Beogradskom ulicom (na Slaviji), ljubeci se s gradanima…
Sat kasnije, Micunovic i Perišic krenuli su na pregovore u Generalštab (za svaki slucaj, jer su se mnogima prividali tenkovi iz voždovacke kasarne „4. jul“, omiljeno Miloševicevo sredstvo za zastrašivanje neposlušnih).
Celog dana Srbijom su u potocima tekle suze. Zbog suzavca, batina, straha, izgubljene vlasti. Noc se spuštala na zgarište opljackane Savezne skupštine, demonstranti s policijskim šapkama, cak i pendrecima, policajci u majicama Otpora, napuštali su poprište bitke – crne, mokre, praznim caurama od suzavca, lecima otpora i plakatima „gotov je“ i „zatvoreno zbog krade“, zatrpane ulice, otele su se i suze radosnice. Ipak, nije bilo sve gotovo.
đindic je dramaticno pozivao ljude da ostanu i preko noci, jer je bilo najava da je vojska pošla da razjuri narod…
