Zakon o rehabilitaciji politickih osudenika od 1944. godine do danas, ciji je Nacrt Ministarstvo pravde ovih dana dostavilo Vladi Srbije, najverovatnije ce još ove jeseni, kada bi trebalo da bude usvojen, staviti tacku na sve ideološke i politicke podele i svima koji su bili izloženi represiji omoguciti vracanje gradanskih prava, casti i dostojanstva.
Nažalost, mnogima od tih stradalnika, pa i clanovima njihovih porodica, taj zakon nece moci iz secanja da im izbriše sve „ožiljke“ i svu patnju nakon tortura koje su doživeli i preživeli u kazamatima i logorima.
Mada se svaka vlast na balkanskim prostorima, reklo bi se od pamtiveka, na „svoj nacin“ obracunavala sa svojim protivnicima, najviše je, ipak, ostala u secanju, poluvekovna vladavina komunista, zapamcena pored ostalog i po surovim politickim obracunima, „stavljanja u izolaciju“ slobodoumnih ljudi sa „dugim jezikom“ i drugacijeg mišljenja , ali i svojih partijskih „drugova“ – konkurente za vlasti slast koju ona donosi.
Komisija za cist obraz
Za sprovodenje postupka rehabilitacije, prema Nacrtu zakona, bice nadležna posebna komisija koju ce imenovati Vlada Srbije, na predlog ministra pravde i lokalne samouprave. Komisija ce imati sedam clanova i rešenje o rehabilitaciji donosice vecinom glasova, s tim što je dopuštena žalba o kojoj ce odlucivati Vlada Republike Srbije.
Komisija je, inace, dužna da u roku od godinu dana donese rešenje o svakom zahtevu za rehabilitaciju za cije pokretanje imaju pravo i zakonski naslednici osudenika i kažnjenika iz politicko-ideoloških razloga, odnosno deca, unuci, pa i drugi naslednici.
Hapšenja „narodnih neprijatelja“ zbog „dugog jezika“ i neslaganja sa politikom ondašnjih vlastodržaca bila su svakodnevna i mnogobrojna da se cak i prvi covek jugoslovenske Uprave državne bezbednosti Aleksandar – Leka Rankovic, u jednom skupštinskom ekspozeu, maja 1951. godine, „pohvalio“ – da je „od oktobra 1944. godine lišeno slobode više od 3,777.000 lica“, da bi na Šestom plenumu Centralnog komiteta Komunisticke partije Jugoslavije ocenjeno kako je gotovo polovina ovih ljudi uhapšeno bez osnova, a svaki treci nije bio punoletan!
Usluge partijskih cinkaroša
Danas se malo zna koliko je ljudi, po kratkom postupku, osudeno ili „nestalo“ posle završetka Drugog svetskog rata, ali je poznato da su za hapšenja ogromnog broja u suštini nevinih ljudi i njihovu izolaciju po kazamatima, zatvorima i logorima, veoma „zaslužni“ i brojni partijski cinkaroši infiltrirani gotovo u sve pore ondašnjeg društva. NJihove usmene i pisane izveštaje Udba je obilato koristila kao „dokazni materijal“ za pokretanje krivicnih postupaka protiv tih ljudi, koje su žbirovi provocirali da kažu šta misle o najvišim rukovodiocima zemlje, a posle ih „otkucavali“ Udbi, koja je cesto i bez sudskih presuda te nesrecnike slala na izdržavanje višegodišnje robije.
Protiv tih „tastera“, cinkaroša, odnosno „saradnika Udbe“, kako su ih islednici Udbe nazivali u svojim strogo poverljivim dokumentima (cije faksimile „Vesti“ ekskluzivno objavljuju), koliko je poznato, do sada nisu vodeni sudski postupci zbog davanje lažnih iskaza. A zna se da su „saradnici Udbe“, zarad licnih interesa, pa i dodvoravanja „važnim drugovima“, svojim šifriranim izveštajima, narocito posle Rezolucije informacionog biroa (IB) 1948. godine, iz osnova promenili život mnogim svojim poznanicima, kolegama na poslu, pa i rodbini.
Kako do imovine
U ocekivanju Zakona o restituciji, kojim ce u Srbiji biti ureden povracaj imovine, kako smo obavešteni, vec su nadležnim opštinskim i republickim imovinsko-pravnim odeljenjima uputili zahteve za dobijanje saglasnosti o vracanju nekretnina.
Za ovu „prvu fazu“ pred donošenje Zakona o denacionalizaciji, pravnici savetuju svima koji žele da im se vrati nacionalizovana imovine, da što pre podnesu opštinskim vlastima (imovinsko-pravnoj službi, opštinskoj tenderskoj komisiji) i „formalnim vlasnicima“, odnosno trenutnim korisnicima njihovih nekretnina, zahtev da se ona ne sme izlagati tenderu, licitaciji ili drugim vidovima prodaje.
O „narodnim neprijateljima“, koji su zbog viceva ili pogrdnih recenica proveli nekoliko godina „na mermeru“ u Kvarnerskom zalivu, napisano je dosta knjiga. U njima je, ipak, veoma malo fotografija sa Golog otoka koje, osim recima, i slikom mogu da ilustruju uslove pod kojima su živeli ovi politicki osudenici, što je i razumljivo, jer ondašnjoj vlasti svakako nije bilo u interesu da svet zna za istinu o ovom tajnovitom kazamatu.
Ovaj autor je, inace, više puta kao mlad novinar pokušavao da snimi „zabranjeno ostrvo“. Ta prilika mu se ukazala tek oktobra 1971. godine i to zahvaljujuci preporukama nikog drugog do Titovog intimusa, „glavom i bradom“ Ivana Steve Krajacica, nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Hrvatske, tada clana Saveta federacije sa kancelarijom na Banskim dvorima u Zagrebu. Krajacic tada nije hteo da prica o svojoj i ideji vajara Antuna Augustincica, da ovo pusto ostrvo bude uglavnom tamnica politickih osudenika iz Srbije i Crne Gore, ali je ovom autoruomogucio da, pored ostalog, sazna ne samo kome su posle izdržane kazne, „informbirovci“ predali „štafetu“, vec i da ovo ostrvo – zatvor za osudene mlade punoletnike i starije maloletnike, fotografiše i to sa svim pratecim objektima koji su i onda služili istoj nameni.
Pravda ipak (ne)kasni
U Ministarstvu pravde Srbije veruju da ce Zakon o rehabilitaciji politickih osudenika i kažnjenika, još ove jeseni, kada bude usvojen, zbaciti „teret srama“ sa pleca ne samo „mermerašima“, vec i „ljoticevcima“, „ravnogorcima“ i drugima koji su u jednom trenutku proglašeni kulacima, reakcionarima, neprijateljima komunizma i izdajnicima revolucije.
– Nacrtom zakona o rehabilitaciji predloženo je da budu rehabilitovane i žrtve montiranih politickih procesa, kao i oni koji su fizicki i psihicki kinjeni zbog iskazivanja drugacijeg politickog mišljenja i ideologije. Ovo se odnosi na sva lica koja su od 29. novembra 1945. godine, pa do dana stupanja na snagu ovog Zakona bili podvrgnuti ovakvim sudenjima i postupcima, a bice rehabilitovani svi koji su imali državljanstvo Republike Srbije – izjavio je Vladan Batic, ministar pravde u Vladi Srbije koji je, inace, bio i inicijator za donošenje Zakona o rehabilitaciji politickih osudenika i kažnjenika.
Pošto su mnogi politicki osudenici uz glavnu kaznu zatvora dobijali i „sporednu“ – konfiskaciju imovine – koja je u nekim slucajevima bila ogromne vrednosti, njihova politicka rehabilitacija zasad ne podrazumeva i vracanje oduzete imovine. To pitanje – kako smo obavešteni – bice rešeno najverovatnije u okviru Zakona o restituciji, kojim ce biti ureden povracaj nacionalizovanog poljoprivrednog i gradevinskog zemljišta, stanova i lokala, a koji ce se ove jeseni takode naci pred poslanicima Narodne skupštine Srbije.