Svako novo iskustvo zemalja u tranziciji koje okružuju Srbiju potvrduje, kaže u razgovoru za „Blic“ Vladimir Gligorov, analiticar Instituta za medunarodne ekonomske studije iz Beca, teorijsku postavku da demokratizacija u savremenim evropskim postsocijalistickim društvima prolazi cetiri faze. Najpre dolaze prvi izbori, na kojima se uklanja prethodna autoritarna ili kvazi-autoritarna vlast. Potom dolaze drugi izbori, na kojima se po prvi put bira izmedu više alternativnih politickih programa. Zatim dolaze izbori na kojima javnost odlucuje želi li da iskoristi svoje demokratsko pravo da postojecoj vladi izglasa nepoverenje. Na kraju dolaze izbori na kojima se bira izmedu nekoliko vec poznatih i relativno stabilnih partija ili koalicija. Ovaj proces može da se prekine u svakoj od ovih faza, cime se, kaže Gligorov, sve u velikoj meri komplikuje. „Ako se, medutim, kroz njega prode, može da se govori o tome da se u nekoj zemlji stabilizovala demokratija“.
Može li demokratizacija da malo saceka, dok se završi tranzicija i sprovedu reforme? Politicki akteri u Srbiji koji sebe deklarišu reformistima tvrde da izbori usporavaju reforme.
Skorašnji primeri su Makedonija i Crna Gora. U Makedoniji je vlada, koja je upravo izgubila izbore, ucinila sve da obezvredi samu ideju izbora i da svoju legitimnost traži u obecanim reformama. Bila je i podržavana od medunarodnih faktora. Pa je dovela zemlju na ivicu gradanskog rata. Sve zato što je izgubila podršku prakticno odmah pošto je pobedila na izborima. Zemlja je mrcvarena cetiri godine. Tu dugu krizu razrešili su septembarski izbori. U Crnoj Gori je, opet, lako videti šta paraliza znaci za reforme i šta izbori znace za okoncanje te paralize. Ako se vratimo u prošlost nekoliko godina, slicno je bilo u Albaniji gde je izbijanje gradanskog rata izbegnuto tako što su organizovani izbori, pa potom još jedni, pa još jedni. Mada je, verovali ili ne, u periodu pre krize iz 1996-97, tadašnja vlada bila davana za primer kada je rec o brzim i radikalnim reformama. Uopšte, teško je naci primer uspešne tranzicije koja nije bila podržana stalnom demokratizacijom. A i druge stvari od toga zavise. Na primer, integracija u Evropsku uniju. Recimo Bugarska i Rumunija, koje u Srbiji cesto uzimaju za rdav primer, ocenjene su kao stabilne demokratije od strane Evropske unije. To je jedan od uslova za prijem u clanstvo.
U Srbiji, posebno od strane izvršne vlasti, kao da se podstice politicka apatija. Tvrdi se da sve institucije funkcionišu i da nema potrebe da se gradani zamaraju bilo kakvim izborima i uopšte politikom.
Izbori su tu da se dobije mandat za sprovodenje odredenog politickog programa. U zemljama koje napuštaju jedan ili drugi tip autoritarnog sistema, izbori omogucuju glasacima da shvate moc svoga glasa. Jer mogu da odluce šta ce se ciniti i mogu da smene one sa kojima su nezadovoljni. Karl Poper je govorio da je ta moc da se mirnim putem smeni vlast najvažnija karakteristika i prednost demokratije. Cim glasaci shvate da imaju tu moc i cim vlade shvate da su glasaci toga svesni, uspostavlja se sistem demokratske odgovornosti. Kada je rec o reformama u zemljama koje napuštaju socijalisticki ili neki autoritarni post-socijalisticki sistem, to je daleko najbolji put.
Kakav je uopšte mandat dobila vlast u Srbiji u oktobru 2000. godine?
Ja sam bio razumeo da se septembra i oktobra 2000. tražio mandat za ustavno konstituisanje države, za uspostavljanje vladavine prava, za stvaranje demokratskog sistema, za normalizaciju medunarodnih odnosa i za uspostavljanje makroekonomske ravnoteže.
Pa se ocekivalo da se za godinu dana izade na prve prave demokratske izbore. Ostavljam sada po strani makroekonomsku ravnotežu, o kojoj takode može i treba da se raspravlja, jasno je da novi ustav nije donet, ni savezni, niti republicki, da pravo ne vlada, što se vidi po tome šta se cini sa sudstvom, da demokratski sistem nije uspostavljen, štaviše obezvredeno je najviše demokratsko telo, a to je skupština, i da medunarodni odnosi nisu sasvim normalizovani, ni ekonomski, niti politicki. Svi su, na ovaj ili onaj nacin, tome doprineli. Uzajamna optuživanju tu ne pomažu, zapravo ih je neprijatno slušati.
Da li je Srbija uopšte pocela da izlazi iz autoritarnog sistema? Vi ste pre nešto više od godinu dana konstatovali da su karakteristike srpske situacije institucionalna neodgovornost i diskreciona vladavina.
Odmah posle 5. oktobra 2000. bilo je vidljivo da svima nekako odgovara institucionalizovana neodgovornost jer je nasleden jedan potpuno nekoherentan sistem u kojem se sve nekako moglo da racionalizuje. Njegova najveca prednost, za one na vlasti, bila je u tome što je obezbedivao veliki stepen diskrecione vlasti. Ukazivanja na to da su politicki rezultati takvih sistema više nego dobro poznati, nije mnogo vredelo. Sada su rezultati tu i sada valja videti kako da se organizuju valjani i pošteni izbori da se iz ove paralize izade i kako da se izgrade valjane demokratske ustanove. Ovde se možda može dodati da postoji neko uverenje da je diskreciona vlast nekako najpogodnija za sprovodenje reformi, jer je odluka nekog velikog reformiste bolja od vladine uredbe, a uredba je bolja od zakona i sve tako redom. Prosto je neverovatno da se o tome uopšte mora toliko raspravljati posle toliko decenija iskustva sa samovoljnom vlašcu.
Stavovi o reformama u srpskoj javnosti su sve polemicniji, od stava da su perfektne, do stava da ih prakticno i nema. Kakav je stvarni reformski potencijal srpske vlade?
Reformski potencijal ne zavisi samo od toga šta clanovi vlade znaju. U znanju se ne oskudeva. Mislim, doduše, da je bilo suviše malo ozbiljnih rasprava o strategiji reforme, jer je znacaj argumentovanog ubedivanja mnogo veci od gole propagande.
Imao sam prilike da ucestvujem u raspravama o reformama i tranziciji jos od šezdesetih godina u bivšoj Jugoslaviji, pa 1968. u Cehoslovackoj, pa potom manje-više svuda gde ih je bilo. Secam se mnogih debata koje su bile po mnogo cemu prelomne. Ne secam se ni jedne takve u Srbiji u poslednje dve godine. Mada rasprave nisu najvažnije, ipak javnost mora da se poštuje, bilo da je rec o strucnoj ili bilo kojoj drugoj. No, reformski potencijal najviše zavisi od politicke podrške koju ima vlada koja sprovodi reforme. U ovom momentu, srpska vlada nema neku široku politicku podršku. I to je kljucni problem njenog reformskog potencijala.
Izostanak široke podrške aktuelnoj srpskoj vladi se objašnjava tvrdnjom da je na sebe preuzela obavezu da donosi i sprovodi nužne, ali nepopularne poteze. Da li tranzicija i reforme zaista moraju da „bole“ vecinu gradana?
Uvek sam mislio da mnogo veci broj ljudi dobija kada se napušta socijalizam nego što gubi. A pogotovo tako mora da bude ako se napušta jedan takav sistem kakav je bio onaj pod Miloševicem. Znaci, kada se izlazi iz socijalizma ili iz jednog zatvorenog društva, pogotovo jednog društva pod sankcijama i prakticno u ratnom stanju, broj onih koji dobijaju naprosto mora da bude veci nego broj onih koji gube, ako se negde nešto ozbiljno ne greši. U ranim raspravama o tranziciji pošlo se od shvatanja da je svima pod socijalizmom bilo toliko dobro, da ih samo šok-terapija, dakle jedno brutalno trežnjenje, može podstaci da podrže radikalne promene. Tako i u Srbiji oni koji govore kako svima najpre mora da bude gore da bi im kasnije bilo bolje, suprotno onome što su inace sami tvrdili dok su bili u opoziciji, precenjuju stanje u kojem su se privreda i društvo nalazili u vreme Miloševica. Na primer, ranije se govorilo kako je broj nezaposlenih veoma visok, cak je pominjanja stopa od 50 odsto, dok se sada kaže kako je stopa nezaposlenosti, u stvari, relativno niska, recimo oko 15 odsto, jer navodno ima toliko puno ljudi koji rade na crno. Šta se može zakljuciti: ili pre nije bilo tolike nezaposlenosti ili je veliki broj ljudi našao zaposlenje na crnoj berzi u poslednje dve godine. Inace, kao što je relativno rano postalo jasno, da bi reforme uspele broj onih koji dobijaju mora da bude veci nego broj onih koji gube. Sa teorijske tacke, jasno je da takve reforme uvek postoje, a u demokratskim sistemima ce samo takve reforme i biti održive.
Zašto su i kakve su vlade padale u okolnim zemljama tranzicijie?
Grubo receno, dve vrste vlada. Jednu vrstu karakterišu Tudman i Miloševic. To su autoritarne vlade sa nekom vrstom populisticke podrške, koje su u suštini ratne prirode. Drugu vrstu karakterišu korumpirane vlade. Takvih je bilo dosta. Kao što je bilo mnogo slucajeva da se privatizuje preduzece samo da bi se iskoristilo sve do njegove neminovne likvidacije, tako je bilo dosta vlada koje su privatizovale državu sve dok je ne bi dovele do jedne ili druge vrste bankrotstva. Najcešce je bila neka kombinacija jednog i drugog, s tim što je kraj korumpiranih vlada obicno bio brži i jednostaviniji od pada autokratskih ili diktatorskih vlada.
Nakon retorike da reforme obavezno donose kolateralnu bol, sada se artikuliše teza da nema dovoljno demokratskog i reformskog potencijala kod gradana Srbije, te se, zasad ne preterano glasno, pominje da je spas u nekoj vrsti prosvecenog apsolutizma.
Kuda to može da vodi?
Obezvredivanje demokratije se obicno zasniva na tezi da narod ne zna šta je za njega dobro. Meni je ta ideja bila smešna kada se pocelo govoriti o tome kako je Srbiji potreban domacin. Nekako sam uvek mislio da paternalisti preziru one o cijem dobru se navodno staraju. No, onda dodu intelektualci koji znaju da je njihov narod nekako poseban, recimo emocionalan je, strašno je sklon kolektivizmu, i nikako nije hladno racionalan kao oni na zapadu nego je stalno, recimo, na nebu ili u oblacima. To je narod koji nikako ne može da ide sam, nego uvek neko mora njime strogo da vlada i da ga intelektualno i na svaki drugi nacin podupire. To što, naravno, sve troškove tog paternalizma snosi upravo taj nedorasli narod, to ništa citavoj toj prici ne smeta. Jer se stalno gubi iz vida da ne finansiraju svi ti domacini i intelektualci taj emotivni i nedorasli narod, vec je upravo obratno “ što je obaveštenje koje mogu da dobiju u ministarstvu finansija, ako ih to zanima.
Ovde možda ima smisla podsetiti na to da americki narod, kada je izabrao da živi u demokratskom sistemu, nije bio ni narocito homogen, ni narocito prosvecen, a moše se raspravljati i o racionalizmu i individualizmu. Štaviše, u tom casu, izabrao je sistem koji u suštini nije imao presedana u istoriji. Svejedno, njegovi predstavnici su verovali da oni koji se oporezuju moraju da imaju predstavnike u vlasti i da podela vlasti, kako funkcionalna tako i teritorijalna, sprecava povratak jedne ili druge vrste autoritarizma ili despotizma. Time nije sve rešeno, ni tada, a ni do današnjeg dana, ali je uspostavljen prirodni odnos izmedju naroda i onih koji u njegovo ime vladaju. I taj odnos je prirodan, bez obzira na to kako je konkretno institucionalizovan, za sve narode, za sve kulture i za sve politicare kolikogod da oni sebi laskaju da su prosveceni.
