Kraljica srpske narodne muzike Lepa Lukic peva pred 20 gostiju restorana „Burbon“ u Cikagu, u kojem se okupljaju Bosanci i Srbijanci. U Cikagu i okolini živi i radi oko 200 000 srpskih doseljenika, ali ih niko nikad nije video u tom broju na jednom mestu. Nedavno je u ovom najvecem srpskom gradu u rasejanju, kako se popularno piše za Cikago, održan najpre Kongres srpskog ujedinjenja, potom i banket povodom 50 godina rada lista „Sloboda“. Najviše srpskih doseljenika može da se vidi na saboru u manastiru Nova Gracanica, na kojem se okupi do
5 000 ljudi. Zato se ponekad cini da u rasejanju nema onoliko Srba koliko se u ovdašnjoj javnosti pominje ili koliko se nekome u dijaspori cini. Niko u otadžbini, pa ni u dijaspori, ne zna gde sve žive Srbi u rasejanju i koliko ih tacno ima, a ljudi iz politike znaju da ih prozivaju i da od njih traže pomoc, u novcu i robi.
Buduci da je srpska dijaspora usitnjena i razdvojena u 90 država na pet kontinenata, a nema ni administrativni aparat, onda matica, tacnije Vlada SRJ, SMIP i predsednik SRJ, kao i vode Srbije i Crne Gore, treba da organizuju akciju prebrojavanja Srba u rasejanju.
Ako imamo oko 80 diplomatskih predstavništava, i toliko privrednih, i hiljade srpskih sajtova, preko njih možemo da popišemo naše ljude u svetu. Ako te države obavljaju popise, onda koristimo i te podatke. Na primer, u Australiji, prema najnovijem popisu tamošnjih vlasti iz 2002. godine, ima 100 000 Srba, a u Švajcarskoj 197 000 Jugoslovena, u Nemackoj 678 000 Jugoslovena. Pitam se zašto SMIP ne koristi te podatke, ne napravi statisticku procenu i izvrši svoj popis Srba u dijaspori, ako vec ima Savet dijaspore kao savetodavno telo Vlade SRJ?
Od dva i po miliona Srba u rasejanju, 90 odsto je radnicka klasa Zapada, a samo 10 odsto iseljenih ima svoj biznis ili svoju poslovnu i umetnicku karijeru. Država i Crkva nemaju nikakav popis ovih ljudi, a dijasporom se više bave u Beogradu neke privatne organizacije i asocijacije, negoli majka zemlja.
To što je vecini u dijaspori, svima iseljenim Srbima, bez obzira da li su iz BiH, Hrvatske, Crne Gore, Srbija majka i matica jeste prirodno, jer je to nacionalni gen i nacionalno osecanje. Život je, medutim, uredio da živimo zajedno, da se osecamo kao jedno nacionalno bice, pa zato u Savetu dijaspore SMIP-a i Vlade SRJ sede ljudi koji su državljani Jugoslavije, ali i državljani BiH, SAD, Švedske, Nemacke, a neki od njih nemaju pravo glasa u SRJ jer ne žive u Srbiji i Crnoj Gori.
Srbi u rasejanju, tacnije onaj deo koji sebe naziva politicka emigracija, posle Miloševicevog pada, izgubili su politicki moto svog funkcionisanja. Pedeset godina emigracija se borila protiv komunizma, Titovog ili Miloševicevog, a sada tog cilja više nema, pa emigracija uvek antiprotivna, što bi rekla deca, svoj opozicioni stav okrece prema DOS-u i, posebno,
Zoranu đindicu. Kongres srpskog ujedinjenja iz SAD, kao i Savez Srba iz Švedske smatraju da dijaspora treba da formira srpski lobi u inostranstvu i da se bavi promocijom srpskih nacionalnih stavova i ciljeva, uticajima na vlade država i mnogobrojne svetske organizacije. Da bi se to ostvarilo, treba najpre ljude iz dijaspore osloboditi osecaja da su gradani drugog reda i uciniti ih podjednako gradanima prvog reda u SRJ i tako ukljuciti u normalan politicki život.
