Od pre dve godine broj neprofitnih udruženja gradana se udvostrucio i, zvanicno, po zastarelom saveznom zakonu (dok novi vec mesecimaceka pred vratima parlamenta), dostiže 20.000, a, recimo, u Madarskoj i Rumuniji ima ih duplo, a u SAD cak dva miliona.
Odskora poznat kao Koridor 10, autoput Subotica – Novi Sad – Beograd – Niš, pa dalje na jug nije samo saobracajna kicma Jugoslavije. To su tacke u kojima su, s malim skretanjima, u poslednjoj deceniji pocele da nicu nevladine organizacije kojima je glavni cilj bio, i ostao, demokratizacija društva. Zbog toga su od tadašnje vlasti i njihovih najraznovrsnijih glasnogovornika satanizovane, cak s poprilicno uspeha, kaoizdajnici,strani placenici,antiratni profiteri i slicna pogana sorta. Mada, generalno, to nepoverenje nije još razbijeno, od pomenute kicme velikih centara ka ostalim delovima zemlje, do najneocekivanijih mesta za koje vecina nikad nije ni cula, od oktobra 2000. godine nezadrživo se širi citava mreža organizacija gradana udruženih oko najrazlicitijih ciljeva.
O profiterstvu
– Nasuprot opštevažecem mišljenju oprofiterima neprofitnog sektora, proisteklom na osnovu decenijskogispiranja mozga da u nevladinom sektoru ima veoma mnogo para, sasvim je sigurno da ih nema – kaže Danica Stefanovic. – Odnosno, nema ih uopšte ako nema programa okrenutih gradanima. Nevladine organizacije su prve naucile šta to znaci tržište: samo dobar program donosi novac, koji kroz akcije ide gradanima, a izveštaj o njegovom ostvarenju, uz dobar novi projekat, donosi novi buyet. BuyetPanonije ove godine je bio 3,5 miliona dinara, a za sledecu godinu hocemo i veci jer to traže naši programi edukacije za demokratiju, a i ovi izbori pokazuju da je ona i te kako potrebna, da bi ljudi shvatili da ne moraju da budu pokorni gradani i da treba da preuzmu odgovornost za to kada nekome daju svoj glas. Za tu vrstu edukacije naši ljudi su vrlo strucni: 65 odsto clanova iz nevladinih organizacija ima najviše obrazovanje, a uz to je najviše volontera, narocito medu mladima, koji se na ovaj nacin pripremaju za vodenje buducih neprofitnih organizacija, ali i svoje profesije.
– Naravno, uvek se, kao i svuda, nadu i oni koji zloupotrebe svoj položaj u nekoj nevladinoj organizaciji. Bilo materijalno, bilo za promociju svojih politickih interesa i partija. O takvima treba samo javno govoriti. Upravo imamo jedan takav slucaj u Ekološkom pokretu Rume, gde se 16 aktivista bori da onemoguci jednog koji je sve uzurpirao u ime svoje partije – kaže Danica Stefanovic.
-Uzeli smo to, sada vec neprikladno ime, nevladinih organizacija da bismo se distancirali od institucija vlasti i onoga što su tada radile. Kako su se vremena promenila mislim da bi trebalo da se sada vratimo odrednicama kao što je civilni, neprofitni sektor – kaže Danica Stefanovic iz UdruženjaPanonija, pri kojem, za teritoriju Vojvodine deluje i beogradski Centar za razvoj neprofitnog sektora. – Pogotovo što nam civilni sektor nije ni od ranije nepoznat. Vojvodina ima vrlo ozbiljan istorijat gradanskog udruživanja koji zalazi sve do 18. veka kroz zadužbinarstvo i donatorstvo, pomenucu Mariju Trandafil, pa do toga da na ovim prostorima deluju i takve organizacije s dugom tradicijom kao što je na primer Crveni krst ali i znacajna kulturno-umetnicka udruženja. Zanimljivo je možda pomenuti da je taj termin, nevladin, upotrebljen prvi put osamdesetih godina 19. veka u Srbiji.
Na nedavnom sastanku nevladinih organizacija u Kikindi došlo se do toga da je za njihovu buducnost sada najvažnije utvrdivanje identiteta i profiliranje svega onog što se sada tako naziva, a za to im je neophodan novi zakon. Od naše sagovornice saznajemo da je prastari republicki Zakon o udruženjima gradana iz 1981. godine suspendovan i da se svi registruju po saveznom iz 1990. godine. Na osnovu njega se barata cifrom od oko 20.000 udruženja gradana, što, kaže Stefanoviceva nije realno jer se neka udruženja, pošto se sva registruju po saveznom zakonu pojavljuju i triput u registru, kao, recimo Savez izvidaca na lokalnom, pokrajinskom i republickom, a verovatno i saveznom nivou.
„Lokalci u akciji
LJudi okupljeni u civilnom sektoru pocinjali su da rade najpre u humanitarnim organizacijama, pa ekološkim, zatim se pocela edukacija (prvo za demokratiju, a sada najraznovrsnijih oblika), borba za mir i toleranciju, angažovanje u ženskim organizacijama, a sada to ide sasvim u širinu i po idejama oko kojih se okupljaju i po svelokalnijim , konkretnijim interesima.
Recimo, na Novosadskom univerzitetu su se udružili mladi ljudi koji žele da obezbede ravnopravne uslove za ljude s nekim zdravstvenim hendikepom. U Titelu postojeMladi u akciji, što su pokrenuli nastavnici po školama. Slicno je i u sremskom selu Šimanovci. U Ruskom Selu su se organizovali jer žele da vide sebe u buducnosti. Radi se i u Kovinu, uMorovicu u Šidu, u Rumi, u Dištriktu 0230 u Kikindi,Ravangradu u Somboru… Neki i proširuju delatnost: pozorišta u Novom Beceju i Rumi pocinju da se bave i civilnim sektorom. I još mnogi drugi.
Naša sagovornica kaže i to da je novi zakon napisan, usaglašen i prihvacen i od Vlade i udruženja gradana i da je još proletos za njega Dragoljub Micunovic, predsednik Veca gradana Savezne skupštine, rekao da jepred vratima parlamenta. Još uvek je tamo a uredenje nevladinog sektora je jedan od standarda za ulazak u Savet Evrope. Izmedu ostalog, prednost novog zakona je to što umesto deset traži samo tri osnivaca, kao i to što se, recimo, gradani mogu udružiti oko jedne ideje (da reše na primer neki problem svoje ulice), a da ne budu registrovani kao udruženje. Takode, treba da se uredi i položaj medunarodnih organizacija, pogotovo onih koje bi da imaju svoje sedište ovde. Ali i da, što sada nije slucaj, spreci da se registruju i takva udruženja iza kojih, recimo, stoje, zapravo, grupe organizovanihbatinaša.
-Centar za razvoj neprofitnog sektora je pozvao sva udruženja gradana da, ako to žele, udu u Direktorijum nevladinih organizacija u SRJ – kaže Danica Stefanovic. – On vec sada obuhvata oko 2.000 organizacija u Srbiji, od cega oko 500 iz Vojvodine. U evidenciju može da ude svaka neprofitna organizacija, selekcije nema, a njihov interes je da se u direktorijumu nadu, ne samo zbog toga što je on javan, vec i zato što ih mi onda obavešatamo o svim mogucnostima za dobijanje donacija, o konkursima, šaljemo im publikacije u vezi s tim, ali ih i kroz seminare obucavamo za rad, odnosno ostvarivanje ciljeva zbog kojih su se udružili.
đindic obecao brzi zakon
Na prošlonedeljnom okruglom stolu u ulozi nevladinih organizacija u demokratskom društvu, kojem je prisustvovao i srpski premijer Zoran đindic receno je da se ocekuje donošenje republickog zakona o nevladinim organizacijama.
– Krajem prošle godine Skupštini Srbije dostavljen je predlog Zakona o udruženjima. Pocetkom ove godine Vlada Srbije je, uz konsultacije sa Savetom Evrope i nekim nevladinim organizacijama, pripremila amandmane na ovaj predlog. Od proleca zakon ceka na usvajanje – kaže za naš list Živka Vasilevska, pravni savetnik nevladinih organizacija u Centru za neprofitni sektor.
Naša sagovornica objašnjava da je rec o republickom zakonu o udruženjima gradana koji se odnosi samo na one nevladine organizacije koju cine udruženja, dok ce se za drugu vrstu nevladinih organizacija kao što su zadužbine, fondovi, fondacije biti donet poseban zakon.
– Mi smo predlagali da to bude jedan zakon, kao što je to u Crnoj Gori, ali je na kraju odluceno da se oblast nevladinih organizacija ipak reguliše sa dva zakona. Teško je tacno reci hoce li zakon na prvom narednom zasedanju Skupštine Srbije biti usvojen. Po onome što nam je premijer đindic obecao to se može ocekivati – istice Vasilevska. LJ. M.
Mada se broj neprofitnih udruženja gradana svakodnevno povecava i kod nas, naša sagovornica kaže da je to još uvek zanemarljiv broj u odnosu na svetska pa i iskustva naših suseda: Madarska, recimo ima oko 40.000 udruženja, slicno i Rumunija. Da se ne govori, recimo, o SAD, gde ih je više od dva miliona.
-Mada hocemo da smo partner vlasti, da kroz svoju delatnost uticemo na njene odluke, ali ne tako što cemo im biti konkurenti, mi se nikako ne odricemo ni prava na kritiku, jer samo to, uz apsolutnu otvorenost i javnost rada može da razbije predubedenja stvorena kod gradana o nevladinim organizacijama – kaže Danica Stefanovic. – Jedna od najvecih opasnosti po nas je i birokratizacija, zatvaranje u kancelarije. Mi uPanoniji, recimo, aktivno saradujemo s drugim organizacijama i medijima. U akcijiKa Evropi za osam meseci smo obišli 18 gradova u Vojvodini, i to je bila najbolja promocija civilnog sektora.
– Kada ljudi, zasiceni i premoreni opštom politizacijom u poslednjoj deceniji, nece nama, mi idemo njima. Tako smo akcijuGeotakt 2000. godine sprovodili po kaficima i drugim mestima gde se ljudi i inace okupljaju. Uz javnost je veoma važna i komunikacija. Jer, ako globalizam ne možemo da izbegnemo, upravo kroz mocna sredstva komunikacija mi na globalnom planu možemo da pokažemo da postoji i ono što je naše, lokalno – kaže Danica Stefanovic.
Kako se finansira treci sektor
Iz budžeta Srbije za finansiranje nevladinih organizacija ove godine izdvojeno 425 miliona dinara, a posebno 132,8 miliona dinara za „neprofitne organizacije“
Vecina nevladinih organizacija koje danas postoje nastala je posle oktobra 2000. godine. Prema podacima Saveznog ministarstva pravde, u celoj prošloj deceniji kod nas je registrovano oko 2.000 nevladinih organizacija, ali je zato u prvih pola godine 2001. godine kao reakcija na „najezdu“ donatora, ozvaniceno cak 900 novih. Mirosinka Dinkic, ekonomista, koja je prošle godine radila na istraživanju treceg sektora, izjavila je da su uspeli da anketiraju tek nešto više od 800 nevladinih organizacija i da vecina nije htela da otkrije donatore niti da prica o nacinu finansiranja. Po njenim procenama, srednje nevladine organizacije imaju godišnji budžet od 10.000 do 100.000 maraka, njih 6,13 odsto oko 800.000, a jedna nevladina organizacija cak pet miliona maraka.
Najveci donatori
Najveci donatori našim nevladinim organizacijama su Evropske komisije, Soros fondacija i Americka kancelarija za razvoj.
Upitnik Evropske komisije za dodelu sredstava ima 36 strana, sa 12 strana uputstava kako ga treba popuniti, tako da neke od nevladinih organizacija ne mogu to da urade, jer prosto ne znaju da unesu sve podatke potrebne za dobijanje novca. Veliki donator je i OEBS, a u poslednje vreme donacije stižu i od Kanadske kancelarije za razvoj, Fondacije Fridrih Ebert, Švajcarske kancelarije za razvoj, nekih fondacija iz Francuske, te nekoliko nevladinih organizacija iz skandinavskih zemalja.
Za finansiranje nevladinih organizacija iz budžeta Srbije za ovu godinu izdvojeno je oko 425 miliona dinara, i posebno je izdvojeno 132,8 miliona dinara za „neprofitne organizacije“. Zlobnici su odmah ukazali da se za nevladine i ostale neprofitabilne organizacije treceg sektora izdvaja skoro duplo više nego za sport, omladinu i verske zajednice. Poredenja radi, za studentske nagrade i stipendije iz budžeta je predvideno svega 306 miliona dinara.
Veliki problem u Srbiji predstavlja i to što nema zakona koji reguliše oblast treceg sektora. Nevladinu organizaciju može da osnuje svako. Dovoljno je da se sakupi 10 ljudi (po predlogu novog zakona troje), da napišu statut i osnivacki akt i to podnesu Saveznom ministarstvu pravde. Ono je dužno da im odgovori u roku od 30 dana. Ako se to ne desi, kaže Biljana Kovacevic-Vuco, smatra se da je nova organizacija upisana u registar i može poceti s radom. Kategorija odbijanja ne postoji, osim u slucajevima kada sa nevladina organizacija formira protiv ustavnog uredenja, a to, sigurno, nijedna nece staviti u svoj program. No, veliki problem predstavlja što je na zapadu podela civilnih društava tacna i precizna, zavisno od broja osnivaca.
Kod nas se sve nevladine organizacije dele na udruženja gradana i društvene organizacije, što je, po mišljenju dr Dušana Janjica, direktora Foruma za etnicke odnose, podela iz komunistickog perioda. Po njemu, zato se kod nas u isti koš s nevladinim organizacijama stavljaju i Otpor, Obraz, rotarijanci, što nije dobro, a u demokratskim zemljama ne bi bilo ni moguce. Otpor i Obraz ne pripadaju nevladinim organizacijama, vec pokretima smatra Janjic, a pokreti se i ne registruju, jer su to pojave.
Takode za mnoge organizacije se teško može reci da su nevladine, jer su ih osnovali bivši lideri opozicije, sada na vlasti, a mnoge od onih preko kojih se zaraduju pare služe i za promociju politickih stranaka lidera koji su ih osnovali. Tako, po Janjicu, Centar za demokratiju promoviše Demokratski centar, Centar za liberalne studije Demokratsku stranku Srbije, NVO „LJuba Davidovic“ Demokratsku stranku… Takode, treba podsetiti i da mnogi današnji politicari poticu iz treceg sektora a i posle dolaska na vlast ostali su u njemu kao clanovi upravnih odbora ili saveta nevladinih organizacija. Recimo, doskorašnji pomocnik republickog ministra prosvete Vigor Majic clan je Upravnog odbora Alternativne akademske obrazovne mreže, dok je u njenom programskom savetu Miroljub Labus, a saradnici republicki ministri Gordana Matkovic i Goran Pitic, kao i pomocnik saveznog ministra inostranih poslova Jelica Minic. Predsednik Veca gradana Dragoljub Micunovic predsednik je Fondacije centra za demokratiju. Osnivaci Beogradskog centra za ljudska prava su prof dr Vojin Dimitrijevic, Dragor Hiber, i Gašo Kneževic.
Izvršni direktor tog centra je Vesna Petrovic, šef kabineta Gorana Svilanovica.
Time se dovodi u pitanje zadatak i uloga nevladinih organizacija. Jer, po recima Biljane Kovacevic-Vuco one bi trebalo da budu svojevrsna kontrola i korekcija politickih odluka i rada vlasti. Ako se jedne direktno finansiraju iz budžeta, a druge od vlade i donacija stranih zemalja, a u njima sede najviši državni funkcioneri, mogu li one onda obavljati svoju ulogu? One koje su direktno oslonjene na novac iz budžeta, jer do stranog teško dolaze, ne kriju da su se priklonile nekim politickim partijama, ali isticu da sebe i dalje smatraju korektorima vlasti.
Šta najbolje „prolazi“
Nevladine organizacije dobijaju projekte na osnovu konkursa, preko privatnih veza i na osnovu ugleda pojedinaca u njima. Mnogi cak tvrde da sam konkurs ništa ne znaci bez ugleda pojedinaca. Vecina nevladinih organizacija sada ide na projekte koji se odnose na etnicke odnose, prava nacionalnih manjina, buduce uredenje zajednice Srbije i Crne Gore, predloge zakona znacajnih za funkcionisanje vlasti, a u poslednje vreme posebno „prolaze“ projekti za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala. Ranije su najbolje išli projekti nevladinih organizacija koje nabavljaju novac za najugroženije: bolesne, stare, decu, ratne invalide, otpuštene radnike, a posebno je bila placena briga o izbeglicama i njihovom povratku na ognjišta.
– Pored raznih predrasuda koje u javnosti postoje o nevladinim organizacijama, svakako je najaktuelnija ona koja govori o tome da su nevladine organizacije pune para, da te pare dobijaju za sumnjive poslove i da ce sada, kad ih još i država pocne finansirati, one postati državne, tj. da više nece biti nevladine – kaže Željko Paunovic, iz Centra za razvoj neprofitnog sektora. – Sve to govori da kod nas postoji velika sumnjicavost i neznanje o tome šta su i šta rade nevladine organizacije.
Drugo, prisutne su tendencije autoritarne i ksenofobicne svesti, koje se plaše razlicitih gradanskih udruženja, mnoštva organizacija i, narocito, njihovog povezivanja i saradnje s medunarodnim organizacijama i institucijama.
Cinjenica je da deo nevladinih organizacija prima sredstva iz inostranstva, ali ih, uostalom, primaju i država i privreda (donacije, krediti i slicno). Stalno podsecanje kako su nevladine organizacije pune para, ustvari, predstavlja pokušaj njihovog prikazivanja javnosti kao neceg „nemoralnog“, kao da su te pare one uzele nekom na nepošten nacin.
U budžetu opština, republika i federacije postoje sredstva namenjena nevladinim organizacijama. Problem je do sada bio, kaže Paunovic, taj što su ta sredstva deljena mimo javnosti i mimo javnih konkursa.
– Zbog toga šira javnost i nije znala, kao ni mnoge nevladine organizacije da država iz budžeta finansira aktivnosti udruženja gradana i organizacija. Nije sporno da se deo sredstava poreskih obveznika vrati gradanima kroz aktivnost nevladinih organizacija, ali je sporan nacin na koji se to radi. Dok god ne bude javnih konkursa i dok svi ne budu imali jednako pravo da konkurišu za ta sredstva, postoji opasnost i sumnja da ce ona biti zloupotrebljena za „kupovinu politicke lojalnosti“ – zakljucuje Paunovic.
