U leto 2000. godine, dva jugoslovenska vojna aviona su videna kako šišteci prelecu nebo iznad južne Engleske. Mnogi od 80.000 posmatraca Medunarodnog ćromitinga u Bigin Hilu na zemlji razmišljali su o tome kako su samo 12 meseci ranije Jugoslavija i NATO bili u ratu, ali malo njih je znalo koliko je bilo ironije u prisustvu tih aviona i koliko je ono znacajno.
Prisustvo ta dva aviona je iskorišceno kako bi britanska vlada uspostavila direktan kontakt s predstavnicima vojne obaveštajne službe Jugoslavije. Takav kontakt se teško mogao uspostaviti u Beogradu jer, osim što su pomno držale na oku jedna drugu opozicione grupe i strane diplomate, i sve obaveštajne službe su se medusobno pažljivo motrile.
Ovo je samo jedan od uzbudljivih detalja iz knjige „Igra senki“ Tima Maršala, urednika redakcije medunarodne politike britanske TV stanice „Skaj njuz“ i dugogodišnjeg dopisnika sa Balkana, jednog od retkih stranih novinara kome je bilo dopušteno da izveštava iz Jugoslavije. Promocija njegove knjige (izdavac: „Samizdat, FriB92“) izazvala je interesovanje naše javnosti: Maršal je doputovao iz Londona na samo jedan dan i bio je bukvalno „rastrzan“ od ovdašnjih medija. Sasvim razumljivo, ako se zna da je tema njegovog istraživanja, pretocenog u uzbudljivo delo bila uticaj stranih obaveštajnih službi na dogadaje u Srbiji uoci bombardovanja NATO-a, do petooktobarske smene vlasti i odlaska Miloševica u Hag.
Ali, vratimo se ćromitingu u Engleskoj. Britanci su znali da je velikom delu Vrhovne komande u Beogradu bilo dosta Miloševica. Jugoslovenski industrijalac koji je godinu dana ranije prenosio britanske poruke Miloševicu, kaže da su ljudi na prilicno visokim položajima u režimu odobrili misiju u Bigin Hilu. „Neko im je dozvolio da odu, jer je želeo da se veza uspostavi. Bilo je još nekoliko takvih sastanaka“.
Britanska ambasada je, povodom ćromitinga, izdala Srbima najmanje deset viza, a verovatno i mnogo više. Ljudi iz vojne obaveštajne službe Jugoslavije, nisu imali nikakve veze sa akreditovanom trgovinskom kompanijom: njihova poseta mitingu bila je samo pokrice.
Prema pisanju Maršala, Britanci su želeli da doznaju više o snazi opozicije u redovima vojske. Jugoslovenski oficiri su objasnili da je vojska u Jugoslaviji veoma zabrinuta zbog stanja u zemlji i neizvesne buducnosti. Nagovestili su da je vojska pre svega odana zemlji, a ne predsedniku. Neposredni kontakt je tako uspostavljen. Ljudima iz vojne obaveštajne službe ponudena su britanska uveravanja da ce „problem da se reši“. Data su im i imena ljudi za dalje informacije. Britanci su se vratili u London ubedeni da, pod odredenim okolnostima, vojska nece pucati u narod.
Beogradski industrijalac, još jedan covek za vezu izmedu Miloševica i Britanaca, tvrdi da su, tajnim kanalima, u Srbiju ulazili „tehnicari“ sa diplomatskim pasošima. Industrijalac je Timu Maršalu objasnio da su se ti ljudi zvali „tehnicari“, jer su bili pravi eksperti za preuzimanje vlasti. Oni su lobirali u establišmentu, uspostavljali su mrežu.
Medutim, jedan covek iz CIA koji je radio na sprovodenju prevrata uskoro je shvatio da informacije cure, da su neki ljudi na visokim funkcijama u opoziciji, prenosili informacije jugoslovenskim obaveštajnim agencijama. Agent CIA poceo je da razmišlja kako da istera krtice na svetlo dana. „Vratio sam se u Vašington. Ideja mi je sinula u trenutku kad sam bio u™Zlatnom krugu, striptiz baru u Dupontu… U Srbiji smo jedan tobože tajni podatak saopštili samo dvojici ljudi, nikome više i cekali smo da vidimo kada ce biti obnarodovan. Goran Matic, konacno je izneo podatak u javnost, a cela stvar nije bila ništa drugo do naša izmišljotina. Ali, on je zagrizao, i mi smo znali ko mu je preneo informaciju, pa smo tim ljudima onemogucili dalji pristup podacima“.
U septembru, dok se izborna kampanja zahuktavala, predstavnici obaveštajne službe Jugoslovenske vojske ponovo su došli u Britaniju, pod izgovorom da žele da prisustvuju ćromitingu u Bigin Hilu, povodom šezdesetogodišnjice Bitke za Britaniju. Jugoslovenski tim i dvojica pilota opet su pozvani na ćromiting u kojem su ucestvovali i predstavnici svih drugih saveznika Britanije u Drugom svetskom ratu.
Ovoga puta, poruka jugoslovenske strane je bila da vojska nece pucati na narod ukoliko on bude branio demokratski izabranu vlast. To se nije moglo reci u ime cele Vrhovne komande, ali je bilo jasno da je veliki njen deo bio spreman za promene.
Trebalo je sklopiti još nekoliko kockica mozaika. Medutim, prema Timu Maršalu, sudbina Miloševica bila je zapecacena krajem juna 1999. godine.
Izvor iz kontraobaveštajne službe VJ poverio se Timu Maršalu: „Jasno je bilo da je rec o kompletnoj operaciji. Posle rata 1999. godine, akciju su pokušali da organizuju Amerikanci, a zatim su je preuzeli Britanci, jer su imali bolju obaveštajnu službu“.
Miloševic je vec viden van igre. Isplanirana je obuka, obezbedeni novac, oprema i veze sa disidentima unutar režima koji ce biti na raspolaganju opoziciji. Amerikanci i Britanci su odredeni za glavne koordinatore, a Evropska unija i Nemacke bile su zadužene za finansije. Kako piše Maršal, za finansiranje opozicije Amerika, Britanija i Nemacka su potrošile više od 60 miliona dolara.
——————————————————
Covek koji ne postoji
Jedan od operativaca MI6 u Beogradu, tokom devedesetih, organizovao je odlicne zabave i znao je svakog kog je trebalo znati. Pošto se predstavljao kao diplomata, od novinara je dobio nadimak „Covek koji ne postoji“. U pariskom centru „Kleber“ se pojavio iznenada, cak ni britanska delegacija nije znala da je bio tu, tokom pregovora uoci bombardovanja. Njegov zadatak je bio da se sretne sa ruskim obaveštajcem, koji je nekada radio za agenciju TASS u Beogradu. Jedan covek Volfganga Petrica rekao je Maršalu: „Poslali su ga da još jednom razgovara sa Rusima i uveri se da oni nece zapoceti treci svetski rat kad padnu prve bombe na Jugoslaviju.
