Poslednje mesece na srpskoj politickoj sceni obeležava intenziviranje nekoliko procesa koji su u prvoj godini tranzicije, pa i znatno kasnije, uglavnom tinjali pod pepelom varljivog taktickog konsenzusa medu razlicitim DOS-ovim strujama, ili kasnije pod zvucnim zastorom buke raznih prizemnih afera i licnih konflikata, koji su nam od strane njihovih aktera, što svesno što nesvesno, i uz ucešce široke javnosti u svemu tome, prezentirani kao suštinski reperi politicke polarizacije.
Kako vreme afera i propagandnih ratova kao okosnice preovladujuce politicke agende lagano ipak prolazi (bez obzira na to što ce ih svakako biti još), na površinu isplivavaju pitanja koja u jednom nacelnijem i dugorocnijem smislu predodreduju okvire domace tranzicije, a ticu se ne više natezanja oko toga da li je recimo nesudeno iskljuceanje DSS-a iz Skupštine “politicka krada“, da li je Vlada “’nemoralna“ a predsednik “neodlucan“,, vec koji su dalji alternativni pravci kretanja Srbije kroz promene, i ko su politicki agenti koji pearsonifikuju te pravce promena, i da li ih i u kojoj meri (i zašto) treba podržati. U bliskoj vezi sa ovim je ubrzano programsko, akciono, pa cak i teorijsko-politicko filtriranje ovdašnje javne scene, pri cemu se kako medu politicarima, tako možda još i više medu intelektualcima, profilišu dve osnovne struje: na jednoj strani su oni koji zagovaraju radikalne i brze liberalne reforme ekonomskog i pravnog sistema, i koji veruju da se gorka pulula tržišne šok-terapije i likvidiranja bankrotirane socijalisticke države mora progutati odmah i bez odlaganja, dok na drugoj strani imamo one koji smatraju da taj proces može i da saceka, da akcenat tranzicije ne sme da bude na beskrupuloznoj privatizaciji svega i svacega i agresivnim pro-biznis politikama, vec na socijalnim programima, amortizerima, dijalogu, te na težnji da se teret promena “ravnomerno rasporedi“ uvažavanjem odredenog koncepta “socijalne pravde“. Ovo je zapravo jedina relevantna ideološko-programska razdelnica u današnjoj Srbiji koja razdvaja zagovornike promena od advokata status-kvoa, i jedina operativna distinkcija o kojoj se može razumno raspravljati bez sunovracivaca u neplodne doktrinarne i kvazi-ideološke peripetije koje samo zamagljuju osnovni problem transformacije sa kojim smo, hteli to ili ne, suoceni.
Prvu ovde navedenu opciju u politickom smislu uglavnom reprezentuje premijer đindic sa ekonomsko-ekspertskim delom svoje Vlade, i uz asistenciju ljudi iz G 17-PLUS (bez obzira na njihove znacajne medusobne razlike), dok drugu opciju sacinjava takode široka i politicki heterogena koalicija u kojoj se nalaze Predsednik Koštunica, njegova stranka i njeni sateliti iz DOS-a, cela opozicija i skoro svi sindikati. Ovo ne treba shvatiti kao vrednosni sud, niti kao pokušaj nekakve jereticke reklasifikacije domace politicke scene, kojom bi bilo koga trebalo degradirati, vec kao jednu jednostavnu deskriptivnu tvrdnju koja se vrlo lako može empirijski dokazati. Premijer đindic, sa svojim udarnim trojcem Pitic-đelic-Vlahovic, uz dodatak autonomnog dvojca Labus-Dinkic vec dve godine pokušava da nametne temu ekonomskih reformi kao dominantu politicke agende, kao i da uvede temu otrežnjenja, dalekosežne promene navika koju zahteva tržišna privreda, te nužnosti placanja odredene materijalne i psihološke cene za željene tranzicijske promene. Pri tom on pokazuje autenticno demokratsko liderstvo utoliko što ne preza od saopštavanja neprijatnih vesti, od konfrontiranja sa najokorelijim predrasudama javnog mnenja i povlacenja nepopularnih poteza kojima povecava verovatnocu da ce se zameriti uticajnim klanovima iz bivšeg režima i mocnim rent-seeking grupama koje se kriju iza “javnog interesa“. Iako se deklariše kao socijaldemokrata “treceg puta“, blizak Blerovom i Klintonovom konceptu “nove ekonomije“, on se (kao ni prethodna dvojica) ne libi od povremenog odrešitog insistiranja na tvrdom ekonomskom liberalizmu tacerovskog tipa kao motoru uspešne ekonomije, pri cemu tim svojim pro-tržišnim stavom rizikuje da izazove neprijateljstvo najšireg kruga kako ideološke tako i interesne opozicije tržišnim reformama. Stara sprega koja je vrlo karakteristicna za citav XX vek, sprega izmedu “humanistickih“ intelektualaca sa lošim poznavanjem ekonomije i šarolikih grupa iz nižih slojeva društva koje traže od vlade pogodnosti mimo tržišta, okrece se sada protiv đindica kao personifikacije “bezdušnog kapitalizma“ i ugrožavanja “socijalnih prava“. Ovaj postaje (i uveliko jeste) paradigma liberalne desnice u ovoj zemlji.
S druge strane, i na drugom polu ove podele, nalazi se predsednik Vojislav Koštunica sa svojom specificnom kombinacijiom „legalizma“ i ekonomskog populizma. Nasuprot vrlo raširenim predrasudama o njemu kao navodnom „desnicaru“ i „konzervativcu“, on u svojim javnim istupanjima i kritikama rada Vlade Srbije zastupa jednu tipicno levicarsku viziju socijalne države blagostanja, kombinovanu sa naglašenim elementima antiamerikanizma i ekonomskog antiglobalizma, koji su vrlo karakteristicni za sve radikalne levicare. U centru njegovih izjašnjavanja o ekonomskim pitanjima nalaze se kritike na racun medunarodnih finansijskih ustanova (najizlizaniji kliše svih anti-liberala), naglašena anti-biznis retorika i insistiranje na „socijalnoj pravdi“. U predizbornoj kampanji septembarskog turnusa izjavio je da uspeh buduce vlade, cijeg ce mandatara kao izabrani predsednik predložiti, nece meriti „kriterijumima MMF-a i Svetske Banke, vec indikatorima potrošnje, humanog razvoja i socijalne pravednosti“. U istoj kampanji, otvoreno je šurovao sa sindikatima i podsticao njihovo nezadovoljstvo svojom populistickom i egalitaristickom retorikom, (što je dosta neobicno za kandidata njegovog proklamovanog „konzervativnog“ profila), da bi ga na kraju neki od tih sindikata i otvoreno podržali (što vec predstavlja svojevrsni skandal). Protivi se aktuelnom modelu privatizacije putem prodaje vecinskog paketa akcija strateškim investitorima (po zakonu za koji su svojevremeno i njegovi poslanici glasali), sa obrazloženjem da taj model ugrožava „prava radnika“, jer ne predvida dovoljno obuhvatne socijalne programe i ostavlja mali portfelj akcija insajderima. Umesto ovog modela, on sa svojom „Vladom u senci“ otvoreno propagira populisticki koncept besplatne podele vaucera zaposlenima, koji je propao svuda u tranzicijskim zemljama gde je bio primenjen, a zbog nemogucnosti da obezbedi investicije, tehnološku obnovu i ojacanje korporativnog upravljanja.
Prilicno liberalni Zakon o radu (za koji su takode glasali i njegovi poslanici) sada napada sa obrazloženjem „da su se protiv tog zakona izjasnili ne samo domaci sindikati, vec i Medunarodna unija Rada“. Time izvrgava ruglu samu ideju desnice, sugerišuci da bi kao autenticnog zatocnika desnih ideja trebalo prihvatiti nekog za koga je rec sindikata zapovest, i ko i na ovaj nacin želi da potetoši brozovske sentimente dezorijentisanog stanovništva. U poslednje vreme, oživljava karakteristicne teme svih populistickih pokreta i politicara: borbu protiv mafije i kriminala kao osnovne društvene prioritete, optužujuci otvoreno Vladu Srbijke da je eksponent i politicki proteže mafije. Podstice i ohrabruje kult siromaštva, ubogosti i luzerstva kao sinonime moralne verodostojnosti, težeci da stavi znak jednakosti izmedu bogatstva i nepoštenja. Cesto ga možete cuti (kao npr. U TV duelu sa Miroljubom Labusom) kako izjavljuje da Vlada ne vodi racuna o „gladnim ljudima“, ili da se ne trudi da „jednako raspodeli teret tranzicije na sve“ (kao da je to stvar nekog politickog dekreta). Najnoviji i najneukiji (ali možda politicki najmaligniji) izraz ovog njegovog propovednickog PR-a je tvrdnja da Vlada Srbije ne ispituje poreklo imovine kupaca na tenderima i aukcijama, cime „rasprodaje nacionalno bogatstvo budzašto kriminalcima i sumnjivim biznismenima“. Osim što u pravno-tehnickom smislu reci predstavlja cistu improvizaciju (jer poreklo necije imovine nigde u civilizovanom svetu ne ispituje vlada vec sudovi), ova tvrdnja pokazuje i koliko njen autor ne razume destruktivne ekonomske posledice jednog takvog lova na veštice, jer bi to predstavljalo najefikasniji nacin da razjurite investitore i pojacate (ionako prisutno) nepoverenje u domace institucije. Ista stvar je i sa denacionalizacijom koju Koštunica takode ultimativno zahteva, i koja bi ukoliko se primeni na sva preduzeca bez razlike, mogla da stvori prirodan strah kod potencijalnih investitora, jer niko u tom slucaju ne bi bio dovoljno lud da kupuje bilo šta ukoliko nema (a ne bi imao) nikakva jemstva da se za mesec, dva ili godinu u njegovom preduzecu nece pojaviti neki stari vlasnik sa tapijom iz 1946. Ukoliko se krene sa fizickom restitucijom svih nacionalizovanih preduzeca (pa i onih cija je struktura i vrednost u meduvremenu bitno izmenjena), od same privatizacije nece biti ništa, jer bi sudski procesi oko vlasništva mogli trajati godinama.
Kad sve ovo imamo uvidu, jasno je da Koštunica, osim izvesne poze umerenosti i neodlucnosti, nema ništa bitno da doda niti oduzme politickim programima i idejama Vojislava Šešelja, Borislava Pelevica ili Vuka Draškovica. Prica o njemu kao desnicaru je cista špekulacija bez ikakvog osnova u njegovom javnom politickom delovanju, osim ako sa pojmom desnice ne želimo da identifikujemo sporadicne poulisticke ispade tipa „brate Veljo“ ili „obaljivacemo Vladu“, ili pak jedan mrzovoljni, gubitnicki nacionalizam, ispunjen obaveznim anti-americkim animozitetima. To što Koštunica (još uvek) ne traži „mocan socijalni program za 5 miliona ljudi“ (Draškovic), ili ne preti da ce „strpati u zatvor sve lopove i novobogataše“ (Šešelj), još uvek ne znaci da se njegov sopstveni koncept mnogo kvalitativno razlikuje od ideja ovih njegovih slicnomišljenika sa margina javnog i politickog prostora. Njegovo neprekidno, monotono deklamovanje o vladavini prava i institucijama, uz istovremenu socijalisticku viziju ekonomije, pokazuje da on zapravo i ne shvata suštinu samog nacela vladavine prava, jer veruje da je opšti i nediskriminatorni karakter zakonskih pravila spojiv sa širokom diskrecionom i diskriminatorskom vlašcu, koju zahteva efektuiranje njegovih socijalistickih ideala kao što su „humani razvoj“ ili „socijalna pravda“. Da je zaista tako, i da Koštunica ne vidi nužnu vezu izmedu tržišne privrede i vladavine prava, kao ni potrebu da se u ekonomskim stvarima nešto radikalno menja, najbolje svedoci njegova izjava da osnovni cilj njegove politike „nije skokovit ekonomski rast, vec parlamentarizam i demokratija“. Kada ovo prevedete na neki operativniji jezik, to znaci da on nece težiti da maksimizira uslove slobodne konkurencije kao pretpostavku „skokovitog ekomskog rasta“, vec da želi da vlada uz pomoc sindikalno-birokratskih rent-seeking koalicija iz bivšeg režima, koje traže profit mimo tržišta, i cije bi privilegije on cuvao.
Ovo se može smatrati najžalosnijom cinjenicom srpske tranzicije; to što se kao jedina politicka alternativa đindicevoj Vladi pojavljuje politicar daleko slabijeg kvaliteta i nižeg profila, koji nema ambiciju da vrši pritisak na Vladu da ubrza tržišne reforme, vec naprotiv, da je na svakom koraku opanjkava zbog onog što je vec ucinila i sprecava da nastavi dalje.
Koliko ovo odsustvo ozbiljne opozicije može biti opasno po stvar reformi najbolje svedoci cinjenica da sam đindic poslednjih meseci sve više skrece ulevo i odstupa od pocetnog reformskog kursa. I pored zaklinjanja premijera i ministra finansija da budžetske plate nece rasti brže od uspona realne ekonomije, plate u prosveti i administraciji, kao i na železnici, povecavane su više puta ove godine, i to u procentu koji daleko nadmašuje ekonomski rast u zemlji. Direktna budžetska izdvajanja za penzije i socijalna davanja (kuriozitet u svetu!) su katastrofalno visoka i stalno rastu, i moraju biti bar upola smanjena ukoliko želimo da ekonomija udahne svež vazduh. Vladine subvencije propalim državnim preduzecima se mere milijardama dinara i sve su vece, umesto da budu smanjene ili sasvim ukinute a propala preduzeca likvidirana ili privatizovana (šta može). Svi se (s pravom) žale na enormno visoke poreze, ali se niko ne žali na premijerovu skandaloznu koncepciju da je „naša ekonomija na africkom nivou, a da mi ne smemo dozvoliti da i naše javne službe budu na africkom nivou“, što prakticno znaci da iz africke ekonomije treba iscediti dovoljno para za evropske javne službe, a istovremeno podsticati razvoj biznisa i tržišne privrede.
Što neko ne upita premijera kako to misli da izvede? Kako misli da razvija tržišnu privredu u zemlji sa dohotkom per capita od oko 1300 dolara i javnom potrošnjom od oko 55% GDP, kad cak i ekonomisti Svetsake Banke, koji svakako ne važe za neke šampione ekonomskog liberalizma, tvrde da u zemlji sa takvim dohotkom javna potrošnja nikako ne sme biti veca od 25-26% GDP, ukoliko ta zemlja uopšte želi da ekonomski napreduje. Ili, što neko ne upita premijera zašto je smenio sposobnog ministra energetike Gorana Novakovica, koji je pravio ozbiljne planove za restrukturiranje EPS-a, koje bi ukljucivalo privatizaciju delova tog gigantskog gubitaškog sistema i znacajna otpuštanja radnika, i na njegovo mesto doveo novu ministarku koja se odmah nagodila sa sindikatima, povecala im plate i proširila privilegije i beneficije, kršeci pri tome cak i odredbe Zakona o radu (zamislite preduzece u kome zaposleni recimo imaju pravo na tri dana odsustva kad im se rodi unuce!!!)? Ili, zašto neko (osim Guvernera i dvoje-troje liberalnih ekonomista) ne prozove premijera zbog vršenja pritiska na Narodnu Banku da devalvira dinar i „podstakne domacu proizvodnju i izvoz“? Pa to je „kec na jedanćst“ za svaku ozbiljnu opoziciju da ga optuži za ekonomski populizam i neozbiljnost, kojima proizvodi inflaciju, ruinira s mukom steceni kredibilitet monetarnih vlasti, i subvencioniše nesposobna preduzeca na racun poreskih obveznika. Ali, gle cuda, niko od dežurnih mrzitelja i kuditelja Zorana đindica medu politickim analiticarima nije iskoristio ovu priliku da ga s pravom napadne, a mnogi su mu cak aplaudirali. Tako se u jednim novinama bliskim Koštunici, i poznatim po optuživanju premijera za veze sa kriminalom i Surcinskim klanom, pojavio tekst o ovoj njegovoj nebuloznoj ideji sa devalvacijom kao o „planu za spašavanje srpske privrede“!!!
U svemu ovome je svakako najžalosnija cinjenica da živimo u zemlji u kojoj relevantna poiticka opozicija nije spremna da premijeru postavi bilo koje od napred navedenih pitanja. On takva pitanja može dobiti u Americi, od strucnjaka MMF-a, ili od domacih liberalnih ekonomista, ali ne i od svoje domace politicke konkurencije. Sve što ona zna jeste prežvakavanje dosadnih prica o Surcincima, švercu, „ustavnoj povelji“, poštenju-nepoštenju, moralu-nemoralu, „kradi mandata“ i slicnim parapolitickim tricama i kucinama. Zato i tvrdim da u ovoj zemlji ne postoji autenticna desnica u evropskom i severnoamerickom smislu reci, vec samo sitni populisti i politikanti sa svojim brozovskim, socijalistickim videnjem ekonomije, i svojim sitnim, malim inferiornim racunicama, koje sa desnicarskim programom povezuje jedino naglašavanje nacionalnog identiteta. Medutim, kod pravog liberalnog i konzervativnog desnicara preferiranje nacionalnih institucija u odnosu na nadnacionalne ne predstavlja izraz nacionalisticke iskljucivosti, još manje nekog inferiornog zaziranja od spoljnjeg sveta (što je sve slucaj kod naših „desnicara“), vec akt apriornog nepoverenja prema svakoj vlasti, i težnje da se ona maksimalno približi gradanima i konstitucionalno obaveže. Zato ce u evropskim uslovima pravi desnicar po pravilu biti evroskeptik i „izolacionista“, jer veruje da ce mnogo manje zloupotreba moci da izvrši nacionalna vlada, koja ima manje vlasti i odgovara biracima, nego mracna briselska birokratija koja najcešce odgovara samoj sebi.
Potpuno odsustvo ovakve normalne desnice u našoj zemlji uveliko koincidira sa odsustvom bilo kakve ozbiljne i kredibilne opozicije đindicevoj vladi. Ova okolnost i omogucava toj vladi izvestan manevarski prostor za populisticke mere, jer ona zna da ce se njeni politicki konkurenti teško usuditi da kritikuju takve mere, jer bi to uveliko potkopavalo i njihove sopstvene populisticke programe, i cinilo ih mnogo manje primamljivim kao alternativu za birace. Oni stalno moraju da „dodaju gas“.
Nasuprot svakodnevnim žalopojkama mnogih teoreticara i analiticara politicke scene zbog navodnog nedostatka „autenticne levice“ u Srbiji, meni se cini da je ona upravo isuviše prisutna; da je ogromna vecina stranaka bezrezervno odana kljucnim levicarskim postulatima u politici i ekonomiji, a da su cak i one malobrojne stranke i intrelektualci koji šalju izvesne liberalne impulse takode ozbiljno i duboko kontaminirani socijalistickim idejama. Ozbiljna alternativa u osnovi problematicnom socijaldemokratskom konceptu premijera đindica (uz sve priznanje njegovih rezultata u makroekonomskoj, poreskoj ili privatizacionoj sferi) stoga ne može doci od baršunastog nacionalsocijalizma gospodina Koštunice i njegovog pokušaja da prespe staro šešeljevsko vino u nove nacional-demokratske mešine, vec samo od jedne potpuno nove, autenticno desne koncepcije kakva postoji svuda u Evropi, i koja je trenutno vladajuca u znacajnom delu civilizovanog sveta (od gospode Buša i Koizumija, do Aznara i Beluskonija). Nažalost, obrisi jedne takve nove koncepcije još uvek se ni ne naziru na našem politickom obzorju.
