Najgledanija novogodišnja emisija, Skrivena kamera TV Pink, uzbudila je ovdašnju javnost više nego neusvajanje Ustavne povelje, novi ultimatum Amerike, ili pucnjava na Kosovu, a sve zato što je jedan ministar opsovao pred kamerama.
Desilo se. TV Pink je konacno imao realnu sliku na svom ekranu. Poslanik Goran Vesic može da postroji pola skupštinskog saziva u svojoj kancelariji kako bi porazgovarali sa pevacicom za koju misle da je njegova prijateljica. Canak i bez helikoptera može da dode u Beograd da bi Željku Mitrovicu ucinio ceif, ministar pravde ne vadionu stvar iz usta, bivši ambasador i gradonacelnik prestonice otkriva skrivene diplomatsketalente ovdašnjih politicara. Skupština Srbije je i zvanicno dospela u zabavni program. I svi su, kao, nešto, zgroženi. Kao, nije to ništa smešno. Pa, ko vas tera da se smejete?
Ružicasti kontinuitet
Najgledanija novogodišnja emisija na svim srpskim programima, Skrivena kamera TV Pink, izazvala je u javnosti više žuci nego sva nesposobnost vlastodržaca da usvoje Ustavnu povelju, uspela je u zasenak da baci i nove ultimatume americke administracije, pucnjavu na Kosovu, rasprodaju privrede i otpuštanja radnika. Neke je uspela i da nasmeje. A neke da još jednom svoj bes i nezadovoljstvo usmere mimo suštine. Jer, nije najpogubnije za Srbiju to što je Vladan Batic, ministar, pet puta zaredom uzviknuo: Boli me k….. Da li stvari izgledaju bolje kada se kaže da je Vladan Batic ministar koji ne psuje? Nekome, možda, i izgledaju.
Ali, šta je to trebalo da otkrije Skrivena kamera TV Pink? Puritanski licemerne kritike na racunPinkovih skrivenih kamera, izmedu ostalog, svojim lošimgadanjem u metu, vlasniku ove televizije pripisale su jednu, sasvim nezasluženu, zaslugu. Nije Željko Mitrovicpronašao rupu na saksiji zato što je pokazao da neki srpski politicari imaju deficit elementarne kulture. To se bar zna. Malo ko se u svojim kritikama osvrnuo na cinjenicu da je ovajmajstor uspeo da okupi u svom novogodišnjem programu sve one koji su pre 5. oktobra anatemisali sve što je biloružicasto u Srbiji i cašcu se zaklinjali da nikada nece krociti u ovu televiziju. đelic, na primer. Zato kritike na racun onih koji su pravili, inace ocigledno jako uspešnu skrivenu kameru, samo zato što se u njoj videla prava slika sadašnjeg režima, jednostavno nisu na mestu. To što je Mitrovic u svojoj emisiji demonstrirao dobre veze sa sadašnjom vlašcu, samo je posledica toga ko je na vlasti. A tu se, ocigledno, nalaze oni kojima nimalo ne smeta da za njih danas Pink radi ono što je nekada RTS za Miloševica.
“Pink je zamenio RTS, slaže se i psiholog Žarko Trebješanin i dodaje:Postoji kontinuitet sa prethodnim sistemom.
Isti oni ljudi koji su se zgražavali nad ovom televizijom sada se utrkuju da se pojave na njoj.
Sadržaj spornih skrivenih kamera, kako naglašava naš sagovornik, nije suština na koju bi trebalo usmeriti kritike. Ova, kao i sve druge skrivene kamere, pokazale su nešto ocekivano, odnosno kako se ljudi ponašaju kada ne znaju da ih neko gleda. Ali…
“Bitno je to da se niko nije zapitao kako su kamere, pogotovo tog Pinka, mogle da udu u Skupštinu i da tamo naprave nešto što bi se moglo meriti sa privatnom žurkom. Ko je to mogao da dozvoli? Ljudi nemaju poštovanja prema toj instituciji.
Oni tamo prave cirkus i od Skupštine i od poslanika, zakljucuje Trebješanin.
Diplomatska erotika
Suštinu je zamalo mogla da dodirne i kritika Veljinih (Ilica)diplomatskih napora da se umilostivi i jedna od dve najomraženije žene u srpskom narodu, Medlin Olbrajt (druga je, naravno, Karla del Ponte). Mora se priznati, pomalo zastrašujuce deluje cinjenica da u ime nacije u Vašingtonu, o sudbinskim pitanjima pregovara, niko drugi, do Velja Ilic.
Kritika, na mestu. Oni koji se secaju svihbisera naših pregovaraca sa svetom proteklih godina, medu koje spada i žrtvovanje Veljino, skoro da ce razumeti zašto smo prolazili kako smo prolazili.
“Ali, kako to da su svi zapamtili to što sam rekao o Velji, a što je izreceno u šali i u krugu naše delegacije, a niko nije zapamtio da sam rekao da je Koštunica slao pisma predsedniku Amerike za koje ne zna niko osim njega, pita Milan St. Protic, jedan od aktera kritikovane novogodišnje emisije i onaj koji je obelodanio delic pikanterija koje se dešavaju u politickim pregovorima van ociju javnosti, podsecajuci da je u istoj Skrivenoj kameri rekao da je Koštunica u tom pismusvojim ugledom garantovao punu saradnju sa Hagom, i da o tome nije obavestio ni najbliže saradnike. To je, tvrdi Protic, imalo ozbiljne posledice za Srbiju i to je suština.
“Naša javnost pati od licemerja, odgovara Protic na kritike, napominjuci da mu je sada skoro žao što je uopšte apostrofirao baš Ilica. Duhovitosti Veljinog kalibra, tvrdi Protic ima i u stranim delegacijama, ali jedno je kada se ozbiljno razgovara, a drugo kada se pregovaraci nasamo opuste. Ne bi to Ilic baš rekao Olbrajtovoj u lice, tvrdi.
“Kada bih vam ispricao kakve se tragicne greške sa katastrofalnim posledicama prave kada se vode krajnje ozbiljni razgovori, a sve zbog potpune nespremnosti naših pregovaraca, ne biste verovali, dodaje Protic. Navodno Koštunicino pismo, inacekrajnje neduhovitog coveka, kako smatra Protic, samo je jedno u nizu takvih grešaka. Ali o tome ce da progovorikada za to dode vreme. Za šest meseci, otprilike, kada bude završio pisanje knjige u kojoj ce, kako najavljuje, da obelodani sve što zna. A zna, kaže, mnogo.
Valjda i to ko je u novoj vlasti uzeo novac kojim jeplacena petooktobarska revolucija, za šta je u Skrivenoj kamerioptužen Batic. Protic je, pošto je novogodišnja zavera Pinka razotkrivena, kroz smeh uz olakšanje što je sve nameštaljka, rekao nešto kao:što mi da poginemo, a ovi se nadrapali. Ko se tonadrapao? Ali, onda je Batic poceo da psuje i svi su nekako smetnuli s uma ono mnogo bitnije izreceno nego što je ta psovka.
Sve u svemuVeljin slucaj jeništa. Preuvelican. Od strane onih, smatra Protic, koji hoce da zabašure aktuelne probleme. Dolazak americkog ambasadora za ratne zlocine Prospera, na primer.
Pregovaracki biseri
Sam Ilic nije gledao Skrivenu kameru. Ne zna šta je receno, ali ne porice da je ono što je receno istina.
“Mi smo tada bili u teškoj situaciji, trebalo je uzeti naftu za Srbiju, trebalo je napraviti kontakte…, objašnjava Ilic situaciju u kojoj mu je takva ideja mogla pasti na pamet. U pregovorima sa strancima, dodaje, ima i tog neprotokolarnog delagde se priprema teren za pregovore.
“Mi nemamo taj lobi, pa moramo sami da se snalazimo, pravda se Ilic.
Pouceni nekim ranijim pregovarackim iskustvima oprezni bi mogli da poveruju da je Velja mogao, u nedostatku drugih argumenata, Olbrajtovoj i tajpredlog da baci na sto.
Koje su to visine ovdašnjevisoke politike oni strpljiviji mogli su cuti i na sudenju Miloševicu. Telefonski razgovori izmedu Miloševica i Karadžica, koji su se u haškoj sudnici danima preslušavali dovoljno dobro ilustruju kolika je sklonost ka improvizaciji ovdašnjih voda u pregovorima i odlukama koje su mnoge koštale glave. O ozbiljnosti sa kojom politicari na ovim prostorima prihvataju nekada i istorijsku ulogu u buducnosti nacije ne malo govori i prica o hronicnoj neispavanosti nekadašnjeg predsednika Republike Srpske Milana Babica. On je, naime, kako tvrde upuceni, strane delegacije dovodio do ludila svojom nezgodnom navikom da spava do jedan sat po podne. Ko je imao vremena da ga ceka, imao je, ko nije, nije. A izgleda da mnogi nisu. Nekada je,možda, smešno zvucala i prica o tome kako je, zapravo, zapoceo sukob Ivana Stambolica i Slobodana Miloševica. Sve je, kako tvrde neki, pocelo kada je na neki zajednicki put Stambolic poveo plavokosu pevacicu starije garde, Vesnu Zmijanac. Videvši je kao jednog od putnika, Miloševic je Stambolica pitaoŠta ce ova ovde?,casteci je pri tom nepristojnim epitetom.Prijateljstvo je, kažu, tada puklo, i pocela je politicka borba.
Pa, nije davno bilo kada su clanovi naše brojne delegacije u Rambujeu bancili do jutra, jurcajuci po sobama zamka u kome su se vodili pregovori, i praveci jedni drugima smicalice baš kao školarci na maturskoj ekskurziji.Nisu dali da im dobar provod pokvari ni nekakva suluda pretnja bombardovanjem. Ili, kada je, kako se prica, Krajišnik pregovarao sa stranim delegacijama na engleskom, koji nije govorio. Upuceni tvrde da je Krajišnik obicavao da odobravajuce klima glavom ne shvatajuci ni reci, a da bi mu u pauzi sastanka Radovan Karadžic na brzinu prevodio šta stranci hoce od Srba u Bosni. Znamo šta je posle bilo. Baš kao i posle pregovora u Rambujeu. Ilic je ono što je rekao makar rekao predsvojima.
“Takve se stvari sigurno dogadaju, ali ono što mene zabrinjava jeste cinjenica da politicari bez ustezanja o tome govore u javnosti. Kao, nije to Ilic rekao pred Olbrajtovom, ali je zato Protic, bivši ambasador, ispricao na televiziji, i to je sigurno video i neko u americkoj ambasadi. To može da ima posledice. Uostalom, neki od tih ljudi ponovo treba da sednu za pregovaracki sto, smatra Trebješanin.
Raspuštena banda
Ima li koga a da se ne zapita posle ovakvihsvetskih prica, kako tek izgledaju sastanci DOS-a, na primer. Možete li da zamislite kako svi prevrcu ocima kada na Predsedništvo DOS-a dode Momcilo Perišic, tada još pod optužbom za špijunažu, i kako jedni druge podgurkuju ne bi li neko smogao snage da mu kaže da više ne dolazi? Ili kako Nenad Canakubacuje u mašinu Momcila Trajkovica koji sepolomi da objasni važnost kosovskog pitanja? Pa kada svoje elokvencije ukrste Batic i Ilic, koji važe za najvece šaljivdžije u ekipi? Ili kako se Žarko Korac žali da ima najteži resor jer je zadužen za Obrena Joksimovica.
Ne verujete da se ministarskim mestima trguje kao na pijaci i da jedni drugima iskljucuju mobilne telefone u strahu da nekodirektno ne prenosi i ne prisluškuje njihove dogovore? E, pa verujte! I to i mnogo gore stvari. Nekome, možda i smešnije.
“Nekih godinu dana posle 5. oktobra, sve je još bilo mnogo ozbiljnije, a onda se banda raspustila, kaže Branko Pavlovic iz SDP-a.
Kao i svaka druga vlast koja nema kontrolu. A da bi se to znalo nikome nije bila potrebna skrivena kamera. Nema više niceg skrivenog u ponašanju ovdašnje vlasti što bi se razotkrilo na taj nacin. Nije krivica Pinka što Željko Mitrovic može da pozove svog prijatelja Gorana Vesica da mu otvori Skupštinu za snimanje novogodišnje emisije u kojoj okupi skupštinski kvorum o kome Nataša Micic može samo da sanja. Ili zato što bivši ambasador ove zemlje baš njima u kameru kaže ono što je trebalo da kaže istražnim organima. Pa, ni zato što ministar pravde psuje pred kamerama. Nije to mnogo gore od ezopovskih metafora kojima premijer Srbije i apsolutni rekorder kvizaMilioner svakodnevno filuje gradane Srbije, ali je mnogo bolje od velike, maratonske Skrivene kamere u kojoj ucestvuje desetak miliona gradana.
