Na osnovu nasledenih birackih spiskova od bivšeg režima u Srbiji je ponovo izvršena besramna izborna krada na osnovu falsifikovanja neposredno izražene volje gradana. Po cemu se onda ova vlast razlikuje od Miloševiceve?
Secate li se filma Rašomon? U tom starom japanskom remek-delu, snimljenom još davne 1950. godine, nekoliko osoba iznosi potpuno razlicite verzije jednog te istog dogadaja. Reditelj filma Akira Kurosova, veliki majstor, preselio se u vecna lovišta, ali je njegova vizija ušla u jezik kao opšti pojam. Kada neko izgovori rašomonijada, vi odmah znate šta taj hoce da kaže. I gde cilja.
Upravo se takav – rašomonski – sticajem okolnosti dogodio ovog decembra u Srbiji. On se, naravno, odnosi na minule predsednicke izbore ili, preciznije, na prošlonedeljni popravni ispit u vezi s doticnom materijom. Po mišljenju Republicke izborne komisije, nekih ministara i vlade u celini, ti su izbori okoncani neuspehom – predsednik ni ovog puta nije izabran – jer nije ispunjen zakonski cenzus od 50 odsto (plus jedan) izašlih na birališta. Prosto. Demokratska stranka Srbije – ciji je kandidat bio Vojislav Koštunica – tvrdi, medutim, suprotno. Cenzus je ispunjen, izbori su uspeli, te, prema tome, imamo posla sa nevidenom kradom na osnovu ocitog falsifikovanja glasacke volje gradana.
Pera sa maticnim brojem 007
Ova je krada pak bila neminovna. Ona je zasnovana na stanju birackih spiskova. Ti su spiskovi nasledeni od prethodnog lopovskog režima, te ne treba trošiti reci na opisivanje njihovog žalosnog stanja. Nova (tzv. reformska) vlast za dve godine svog postojanja nije ucinila apsolutno ništa na njihovom ažuriranju. Po cemu se onda ona razlikuje od Miloševicevog desetogodišnjeg samodržavlja? Resorni ministar lokalne samouprave, izvesni advokat Šabic – razume se, clan Gradanskog saveza (šest clanova, sedam državnih funkcija) – tvrdi da je to komplikovan posao, koji, brat-bratu, zahteva bar pet godina napornog rada. Još bi neko, uzgred, mogao da oslepi. Sve ce, dakle, do daljeg ostati po starom, te su, bez obzira na stanje spiskova, izbori održani regularno jer je ispoštovana važeca zakonska regulativa. Ta tvrdnja, koja potice iz Demokratske stranke premijera đindica, isto je kao kada bi u nekoj americkoj saveznoj državi gde još postoji smrtna kazna (ili je ponovo uvedena) izvesni osumnjiceni masovni ubica žena i dece osuden na stolicu ili injekciju, bio zatim pogubljen, tacka. Onda se ispostavi da je covek nevin, ali vlast odbija da prizna grešku, jer – ispoštovana je procedura, tip je pogubljen po pravilu i propisu, onako kako to zakon nalaže.
Zoran Šami iz DSS-a, inace profesor matematike, kaže da je ovakva vadevina besmislena, van svake pameti. Ako je policiji potrebno manje od pola sata da proveri validnost svih 10.000 potpisa ispod necije kandidature za predsednika, onda je dve godine tranzicije više nego dovoljno da se sporni spiskovi prociste onako kako je to, pre nekoliko godina, ucinjeno u Crnoj Gori. DSS je to i dokazao svojom pretragom elektonskog diska sa tobožnjim centralnim birackim spiskom. Oko toga se takode isplela citava afera. RIK je prvo odbila da privremeno otudi disk, onda ga je ipak ustupila DSS-u, pa ga oduzela, da bi, tek na inicijativu evropskih cinovnika, dopustila konacnu proveru. Sve je to trajalo manje od nedelju dana. Ili je trajalo duže?
RIK pokušava da ospori iznete dokaze tvrdnjom da je clan DSS-a Nebojša Bakavac, jedan bezobrazan mladic, još pre mnogo dana otišao sa diskom u toalet, gde se zadržao duže vreme u cilju njegovog prepisivanja. Kako ga je prepisao? Je l’ na toalet papiru?
Bilo kako bilo, taj Bakavac je u ime svoje stranke došao do zakljucka da se medu licima koja imaju pravo glasa nalazi preko 830.000 onih koji to pravo ne zaslužuju, dakle – fantoma. Mrtvi ovog puta nisu uzimani u obzir. Ali, ima onih koji su, na osnovu falsifikovanih licnih karata, upisani i svih 11 puta. Nije beznacajna ni kolicina osoba sa neispravnim maticnim brojem, koji, od prilike do prilike, ima više ili manje propisanih trinćst cifara. Otkriven je jedan ciji je broj 007. Samo što se ne zove Džejms Bond. Ili – ima i takvih slucajeva – taj broj sadrži trinćst nula. U jednom malom gradu vecina stanovnika je rodena 1. januara. Nekima nedostaje oznaka pola. Nepostojecih adresa je bezbroj. Cak ni Srpska pravoslavna crkva nije bila poštedena glupavih poziva. Kao što nije izuzetak da se neko na spisku vodi kao Pera. Sve to treba izbaciti, pa, ako se dogodi neka greška, tu je policija, sudije su i ovako besposlene.
Ministar Šabic u razgovoru sa Šamijem na TV Politika tvrdi da je to bilo nehumano. Jer se, bez obzira na neke administrativne greške i propuste – o neispravnim pisacim mašinama da i ne govorimo – radi o živim, postojecim ljudima cija prava ne smeju biti dovedena u pitanje. Ako je za Šabica postojeca osoba Pera roden 57. dana 36. meseca 743. godine, onda je taj ministar za bolnicu. Cak i u slucaju da je rec o fatalnom propustu nekog provincijskog cate. Zašto ga nije smenio? Ili predložio da se taj smesti u azil?
Tehnika samozvanog vladanja
Sve u svemu, trenutno stanje u vezi s minulim predsednickim izborima jeste najpre dokaz manihejizma postojece (demokratske) vlasti. Ona otvoreno ispoljava ambiciju da bude jedini gospodar života i smrti u Srbiji. Ispada da je vecina ministara, ukljucujuci tu i one rodene u Francuskoj, nekada bila clan ideoloških komisija pocivšeg SK. Njihov lider – premijer Zoran đindic – nije mnogo uzbuden; naprotiv – hladan je k’o špricer. On pristaje da se pitanje poverenja njegovoj vladi postavi bilo kog trenutka. Jer, kaže poslovicni Kiza, svako ko je u januaru 2001. godine glasao za postojecu vladu, ima pravo da sada zatraži njen opoziv. Ocito je da on cilja na DSS. No, on takode zna da bi inicijativa te stranke mogla da prode u Parlamentu samo uz podršku radikala i socijalista. DSS tako daleko ipak nece ici. Ali đindic hoce. On, naime, tvrdi da je Vlada obezbedila skupštinsku vecinu za komotno usvajanje zakona o završnom racunu i budžetu. Kako? Tako što je utanacila da otcepljeni socijalisti Baneta Ivkovica tog dana ne dodu na zasedanje, morali nešto kod lekara, a da poslanici Nove Srbije, koja se pocetkom meseca otvoreno svrstala na Koštunicinu stranu, glasaju za pomenute zakone. Dok ovo pišem (petak, rano jutro), glasanje još nije obavljeno, ali kada Patriot dospe u ruke citalaca, sve ce biti jasno. U tom slucaju – pod uslovom da je đindic u pravu – politicka karijera Velje Ilica je nadalje pod velikim znakom pitanja, jer je, pre samo nekoliko dana, u jednoj televizijskoj debati sa dvojicom sumnjivih muškaraca, gradonacelnik Cacka taj budžet oznacio kao cisto dubre.
No, ostavimo se te price. Pitanje je: zašto Srbija (još) nema novog predsednika? Oni koji su zagovarali bojkot, sada tvrde da je to zato što su predizborne kampanje trojice kandidata bile loše. A kampanja Džordža Buša je bila odlicna? Ima on rodenog brata. U politici je marketing sumnjiva rabota. Narocito kada se radi o ljudima koji su na društvenoj sceni vec duže od deset godina. Šta bi oni novo mogli da istaknu u reklami za samog sebe? Izgleda da je baš to presudilo: izbori su propali zato što nije ponudena jasna gradanska opcija. To kaže buduca predsednica Srbije (po službenoj dužnosti) Nataša Micic – razume se, clanica Gradanskog saveza (šest clanova, sedam državnih funkcija) – koja je u Parlament ušla na jedvite jade, kao 163. na listi DOS-a, onda glasala za samu sebe da bi se domogla mesta parlamentarnog spikera, i govori jezik za koji se teško može reci da je srpski. Gradanski sigurno nije.
Elem, Koštunica, Šešelj, Pelevic – sve je to jedan isti nacionalizam preko nišana kalašnjikova. Zdravoj pameti je teško da poveruje kako covek koji se beskompromisno zalaže za pravnu državu i poštovanje zakona – Vojislav Koštunica – može biti zadrti nacionalista. Koštunica jeste Srbin, nema mu druge. Da li je to poseban greh? A Jozefu Kasi, koji mu taj greh spocitava, ništa ne fali što je Madar koji otvoreno traži personalnu autonomiju za svoje sunarodnike i podržava Paniceve nebuloze o Vojvodini kao sastavnom delu jedne strane države.
Postoji još nešto, nimalo beznacajno. Koštunica, koji je formalni predsednik formalne (nepostojece) države, nije ucestvovao u ratovima na teritorijama bivših jugoslovenskih republika. Pelevic jeste. Nije poznato da li se tamo, u okolini Erduta, susreo sa Nenadom Cankom. Svejedno – videli smo šta je od toga ispalo. Ispala je korist po holandski turizam. Takode: još od vremena kada je, pocetkom sedamdesetih godina prošlog veka, izbacen sa Pravnog fakulteta jer se, sa nekolicinom drugih nastavnika, pobunio protiv donošenja tadašnjih ustavnih amandmana, istih onih koji su konacno doveli do raspada velike Jugoslavije, stanovnik beogradske ulice Gospodara Jevrema, ima neukaljani disidentski, odnosno opozicioni staž. Hocu da kažem – nikad nije participirao u vlasti. Šešelj jeste. Rezultat njegove vladavine u dilu sa Miloševicem, Mirom Markovic, Marjanovicem, Milovanom Bojicem i Goranom Maticem zvao se 5. oktobar. To je bila jedna revolucija, poslednja u XX veku. Samo što je to, u meduvremenu, propalo. Zna se i krivac, jedan bivši nemacki student. Otuda Šešelj živi u iluziji da se njegovo vreme vratilo. Kako piše beogradsko Vreme, nakon radikalskog predizbornog mitinga u Beogradu, ulice u okolini Trga slobode orile su se od uglazbljenog novokomponovanog ispranog mozga: „Zapevajmo, braco, najgore je prošlo, naših pet minuta ponovo je došlo!“ Malo morgen! Tako se kaže u Ševeningenu.
Onda su svi Srbi seli u autobuse, prešli Savu i medusobno se gotovo do smrti izgazili na otvaranju ovdašnje filijale slovenackog Merkatora. I to je Srbija. Ali – ipak – cemu sve to. Zna Srbija. Znam i ja. Secaš li se Prevlake, Doli Bel?!
