• Vaša Svetosti, preživeli ste Prvi i Drugi svetski rat, raspad SFRJ, gradanski rat na njenim prostorima, NATO bombardovanje. Kako biste ocenili te, minule decenije i godine?
– Covek ne može da bira vreme u kojem ce se roditi, ne može da bira ni roditelje, jer to od njega ne zavisi. Važno je kako cemo mi postupati, imajuci u vidu da su naši preci i u nevoljama koje su bile takode strašne sa petstogodišnjim ropstvom, ipak bili hrabri da održe veru, obraz i dušu i da se izbore protiv zla. Dakle, kad ce se ko roditi, koje ce biti vreme i koji su zadaci koje ce imati u svom vremenu, to od njega ne zavisi. Ali, kako ce on odgovoriti na te zadatke: najboljom svojom voljom, najboljom svojom snagom ili lakomisleno, to zavisi od njega.
Niko nece izbeci odgovornost za svoj udeo u onome što je sve srpski narod zadesilo, ali nikome nece izmaci ni zasluga ako pokaže istinsku spremnost na samopregor za opšte dobro. Mnoge ce generacije nositi ožiljke strahota kroz koje smo prošli i zato svako od nas mora biti odgovoran i obavezan za brigu o deci i mladima, ali i o starima i nemocnima. Treba opstati u svim prilikama onako kako nam dolikuje kao potomcima naših svetih predaka, kao pravoslavnim hrišcanima.
• Pamtite doba monarhije i komunizma, sada smo u vremenu tranzicije ka demokratskom društvu. Kako se sve to odražavalo i odražava na život Srpske pravoslavne crkve?
– Svako vreme i svako društvo se odslikava na život Crkve. I u vremenima koja nisu ateisticka i materijalisticka, neminovno ima teškoca. Isus Hristos kaže: „Podajte caru carevo, a Božje Bogu“. Bog nikada nije tražio ono što pripada caru, tj. ovom svetu i ovozemaljskim vlastima, ali vlasti ovoga sveta uvek su želele ono što pripada Bogu da damo njima, barem delimicno.
Tako je bilo i u vreme Vizantije i u doba nemanjicko, i u svako doba. Naša je dužnost da znamo gde je ta granica izmedu „caru carevo“ i „Božje Bogu“. I da to održimo. Znate, i u vreme vlasti koja nije neprijateljski raspoložena prema Crkvi moramo ocekivati da ce biti toga traženja više nego što pripada „caru carevo“, a da ne govorimo o doba materijalisticki orijentisane i ateisticke vlasti koja je motrila na svako krštenje i vencanje u crkvi, na svaku slavsku svecu u domu, na svaki krst nad grobom. Ali, i za to nas je Hristos unapred opomenuo: „Mene su gonili i vas ce goniti. Ko hoce da ide za mnom neka uzme krst svoj“. Nema druge. Mnogo napora treba da se Crkva duhovno i materijalno oporavi.
Bitno je da se pripremimo
– Što budemo išli dalje ka kraju sveta, po reci Hristovoj, sve ce biti gore i teže u celom svetu, pogotovo u moralnom pogledu. To vidimo i sami. Bitno je da se mi pripremimo, da ojacamo svoju veru. A naša vera nije samo znanje Jevandelja i nauke Hristove. Naša vera je i život po toj nauci. Tako i kad cutimo, svojim vladanjem i postupanjem mi u stvari propovedamo Jevandelje. Sveti Ignjatije Bogonosac još u drugom veku govori o jednom mladom episkopu koji je, veli, propovedao Jevandelje i cuteci, svojim životom, jer hrišcanstvo pravoslavlja je znati svoju veru, da bi njome živeli i njome postupali – porucio je patrijarh Pavle Srbima u otadžbini i dijaspori.
• Kao savremenik nacionalnih nesreca u 20. veku, šta biste rekli o uzrocima tragedija srpskog naroda i kakve pouke treba da izvucemo za buduca pokoljenja?
– Uzroci su, po reci Jovana Cvijica, zato što smo izgradili kucu na drumu, a taj drum ne mogu zaobici zavojevaci ni sa Zapada ni sa Istoka. A ljudi, za koje je to krivica što se neko rodio u tom i tom narodu, konkretno u našem srpskom narodu, to su onda neljudi. Ne bi ni mi bili bolji kad bi smatrali da je naša zasluga što smo se rodili u ovom narodu. Zato, držimo se pouke Hristove i živimo tako da se, veli On, „svetli svetlost vaša medu ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima“. I da uvek imamo na umu rec NJegovu – Što želite sebi ucinite drugome („Sve što hocete da cine vama ljudi, tako cinite i vi njima“ – Matej 7,21). Kad bi svi ljudi postupali po tom principu koliko bi nam manje trebalo bolnica i zatvora, koliko bi manje bilo svih drugih nesreca. Ali, kad imamo za sebe jednu meru a za drugoga drugu, a on za sebe jednu a za nas drugu meru, i kad mržnja pocne da uzrasta ona nema ni mere ni granice. Tako je i u moralnom pogledu: kad covek pocne da greši on sve više pada u greh i sve je teže vratiti se na put spasonosni. To su naši preci znali, i umom i srcem bili kadri da odole svima tim iskušenjima. Oni su nam ostavili princip kako treba živeti do kraja sveta.
• Kakva je po Vašem mišljenju buducnost srpskog naroda, s obzirom na to da smo rasejani po celom svetu?
– Kao što se naš narod održao do današnjeg dana, ne samo biološki, vec i kao narod Božji, on se na drugi nacin nece moci održati u buducnosti. Nevolja je u tome što smo rasejani po celom svetu. Naši ljudi žive daleko od matice, daleko od svoje zajednice, da ih ona direktno podrži. I oni su u vecoj opasnosti da se izgube nacionalno i verski. Uzrok tome su i mešoviti brakovi u kojima smo mi uvek slabija strana bili, bilo muško bilo žensko. Ali, kao hrišcani koji verujemo i u Sveto pismo Starog zaveta, koje je Bog dao preko svetih proroka kao uvod u Novi zavet – u nauku Hristovu, znamo da se jevrejski narod, iako dve hiljade godina raseljen širom sveta, održao do danas. Dobro su se prilagodavali sredini u kojoj su živeli, ali se nikad nisu asimilovali. Opstali su snagom svoje vere i osecanjem za život u zajednici. Ako i mi duhovno budemo znali ko smo, šta smo i zašto smo na ovom svetu, opstacemo. Bog nikome ne uzima slobodu izbora, ali ne spasava one koji pogrešno izaberu i koji ne žele da budu spaseni. A spasavamo se u Crkvi, koju je Hristos osnovao kao „stub i tvrdavu istine, i vrata pakla je nece nadvladati“.
Vratiti dostojanstvo
– Sada je najzad prilika da se razumno i patriotski krene u posao na stvaranju uslova koji ce izmeniti dosadašnji neživot obespravljenih ljudi i vratiti dostojanstvo našoj upropašcenoj zemlji. Zato je važno okupiti ljude moralnog ugleda, ljude od razuma, sposobnosti, znanja i iskustva. I iz otadžbine i iz rasejanja. Ali, sem u sebe i u svoje ruke, srpski narod mora da se uzda i u Boga. Jedini je Bog koji ce suditi svacijem delu. Da se molimo Gospodu da urazumi sve one koji seju nesrecu medu narodima, ali i nas same da urazumi da se klonimo svega što je nedolicno i neljudsko. Da budemo pobornici dobra u ovom današnjem svetu i zaslužimo da Bog bude u nama, pa ce nam On i pomoci da se otvorimo svemu što vodi ka napretku i nadi – istice NJegova svetost.
• Kako vidite buducnost Srpske pravoslavne crkve i hrišcanske religije u ovom, trecem milenijumu od rodenja Isusa Hrista ?
– Srpska pravoslavna crkva ispovedajuci veru Spasitelja našega i brinuci se pre svega za duhovni život svog naroda, ali i za onaj materijalni koji mu je danas veoma težak, ne može se svesti samo na pouke i obrede. Ona mora nastaviti da se suocava sa svim okolnostima od kojih zavisi život svih ljudi u našoj zemlji, da opominje da budemo covecni i prema onima koje ne prestaju uciti da smo im neprijatelji. Ne kažem da treba žuriti sa zagrljajima, ali treba pružiti ruku svakome ko uvida da moramo živeti kao ljudi. I apostol Pavle veli : „Blaženije je davati nego primati“, ali tu se mora voditi racuna o suštini, jer neko može to da okrene i da kaže: „Pa kad je blaženije, dajte mi“. Ili kad Isus Hristos kaže: „LJubite i neprijatelje svoje“, to ne znaci ako neprijatelj ide da me ubije da ja širim ruke: „Gde si brate“. To znaci svest da taj zlocinac ne zna da je to nesreca i za njega i za narod kome on pripada, da treba da mu se pomogne da on shvati da srlja u propast i da se pokaje.
Isus Hristos želi i moli se Ocu svome za apostole „da svi jedno budu, kao Ti, Oce, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu“ (Jovan 17,21). To ne samo da možemo, to je i dužnost. Ali, vec i u to doba apostolsko bilo je jeretika raznih. Mi pravoslavni njih ne treba da mrzimo, niti da želimo da ih nekakvom veštinom privucemo. Mi svojom verom i životom po veri treba da pokažemo šta znaci biti ovca Hristova: „Evo vas šaljem kao ovce medu vukove“, kaže Hristos. Ali on nas ne šalje da nas vukovi rastrgnu, niti da mi od Hristovih ovaca postanemo vukovi da bi opstali. I zato nas savetuje: „Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Mudrost ce vas sacuvati da vas vuci na rastrgnu, a dobrota ce vas sacuvati da vi ne postanete vuci“. U tome je suština. Ako to budemo znali i po veri pravoslavnoj živeli održacemo se, i mi u otadžbini i Srbi u svetu, a ako ne budemo, nece biti šteta ako nestanemo – zakljucuje Patrijarh srpski gospodin Pavle.