Svoj pocetak srpska molitva ima u Svetom Savi, i svu visinu, svu lepotu dostižeona vec sa Svetim Savom. Što je tada i što je sa takvom snagom krenuto, do današnjeg se doba nije prekinulo.
Molitvena književnost seže, dakle, u sam iskon srpske pismenosti.
Kao u žitijima i letopisima, pohvalama i zapisima, hronikama i rodoslovima, službama i kanonima, tako se i u molitvama sacuvala duhovna, sveštena, vladarska, moralna istorija srpskog naroda, i u njoj, kroz nju, njome – život, delo i duh Svetoga Save, „prvog arhiepiskopa i nastavnika i ucitelja i s Bogom prosvetitelja svojeg otacastva“, najveceg srpskog propovednika mira i ljubavi medu ljudima i narodima.
Ispisana uzvišenim, praznicnim jezikom, ova molitvoslovna istorija plete se, kroz vekove, sve od samih vapaja i zaveta srpskih – Gospodu i ugodnicima njegovim, svetima sveta i srpskim svetima, istini i pravdoljublju Božjem i covecjemu.
Prvu rec svete istorije srpskoga naroda sastavila je i ukrasila ruka Svetoga Save, i otad, ne prestaje ova istorija tom rukom, njenim nemirom i lepotom krstonosno da se ispisuje.
Asket i mudrac, propovednik narodne vere i prvoprestolnik crkveni, državnik i ktitor, miritelj zavadenih i zaštitnik ubogih, zakonodavac i prosvetitelj sve srpske zemlje – uistinu, sve cega se Sveti Sava u svome životu na zemlji dotakao, ili o cemu je mislio, što je cinio ili o cemu je sanjao, postajalo je temelj, iskra neugasiva, blagorodni koren.
Hodio je Ducic
Dvojica iz reda najvecih srpskih umetnika reci znaju zašto je tako, i zašto drugacije nije moglo i ne može biti – Crnjanski i Ducic.
Svodeci misli o Svetom Savi i njegovom znacaju za svekoliku veru i povest, prosvetu i kulturu srpsku, za postojanje i opstajanje Srbinovo „na zemljištu uvek krvavog i vecno nemirnog Balkana“, Miloš Crnjanski je ovako odredio velicinu i ovako objasnio neuporedivo zracenje Savine licnosti:
„Od njega pocev, i njegovog doba, slika Srpstva na Balkanu puna je našeg divnog neimarstva, zelenih i modrih, nadzemaljskih svetlosti našeg crkvenog slikarstva, treptavih plamenova žižaka, kraj kojih bdiju, u noci, pisci crnorisci, ucenici belog Hilandara, velicanstvenih pojava srednjovekovnih ktitora, vladara prosvetitelja i svetitelja, cije ruke dopiru do Sirije i Sinaja, dižuci bolnice i ostaviv trag jedne svetle, srednjovekovne srpske kulture“.
Nekako u isto vreme hodio je Jovan Ducic stopama Hristovim put Jerusalima, kroz „pustinju Judejsku“, sa zracnom slikom Svetoga Save u duši, pun unutarnjega ponosa:
„Srpski Sveti Sava, veliki pecat naše istorije, jeste, po cistoti i neporocnosti njegove licnosti, i po lepoti i obimnosti misije, i po državnickoj prodornosti i stvaranju, jedna od najvecih figura evropskog cîî veka, bogatog u misticima, veka svetog Bonaventure i Dantea. Zato sam, pored Hrista, mislio cesto ovuda i na ovog njegovog srpskog izvanrednog svetitelja. On me je pratio celim putem. Bio je možda prvi od svih Srba koji je ovud prošao svojom kraljevskom nogom. Sve što danas ovde blista na suncu vecnosti, ogledalo se u plavim nemanjickim ocima, ocima tog našeg mudraca i pisca, politicara i svetitelja, bez kojeg verovatno naša herojska nacija ili ne bi danas uopšte postojala, ili bar ne sa njenim današnjim ovako izrazito rasnim odlikama. – Nijedan narod nije imao zaslužnijeg coveka. A potpunije, otmenije, cistije i ponositije licnosti mislioca, i mistika, ne nalazim nigde drugde“.
O meni grešnom
Ako je u vekovima robovanja pod inorodnim plemenima srpski narod s nekim razgovarao, ako se u vremenima „kad su živi zavideli mrtvima“ ikome obracao tražeci zaštitu, moleci za hrabrost da istraje, ceznuci za utehom – bio je to Sveti Sava.
Prigušio se, doduše, molitveni srpski glas u stolecima takozvanoga racionalizma i pozitivizma, u osamnćstom i devetnćstom veku, u razdobljima nekakvoga sveceloga bogoborackog „juriša na nebo“, kada se „poverovalo“, svugde pa i ovde, da je covek sve, da je vazda bio sve, i da ce sve i ostati.
Ako covek i ceo svet dobije a dušu svoju izgubi, koja je korist?
U ovoj misli iz „pisma poslanog od Svetoga Save igumanu lavre doma preciste i svetoga Simeona Studenice, kir Spiridonu, od svetoga grada Jerusalima“, zavetnoj poslanici koliko svome nasledniku na manastirskom tronu, još više, jer je poslednja, otacastvenome svetu, pa otuda, i ne manje, i svim buducim srpskim naraštajima, sadržana je vaskolika filosofija života Svetoga Save, i sav smisao molitvenosti njegove prirode i bica.
„Ako hocete da znate o meni grešnom (tako veli Sveti Sava u ovom pismu), to s milošcu božjom i svetom vašom molitvom zdravo i veselo dodosmo do svetoga grada“.
– Poklonismo se presvetome i božanstvenome grobu i svetim njegovim mestima. Najpre uredismo za vaše spominjanje u svetih, potom obidosmo sveta mesta. Kada sve ovo svršismo, tada se, pošto nas stiže putni trud, svi razbolesmo, i ostavljamo na Božje rasudenje život naš i smrt našu, i ko od nas bude živ k vama neka se vrati, a koga smrt potrebuje, molitva vaša neka ostane s njim…
Zna, medutim, da ništa u covekovom zemaljskom postojanju nije izvesno, da je, naprotiv, sudbina ljudska neuhvatljiva kao vetar, a da su putevi Gospodnji nedokucivi.