Obicaj slave, poznat i pod nazivom krsna slava, krsno ime i sveti, ima dugu narodnu tradiciju. Pojedini elementi ovog obicaja, kao što je kult kucnog zaštitnika kome se u znak poštovanja prinose odgovarajuce žrtve, poticu iz prehrišcanskih vremena, što je i bilo povod pojedinim istraživacima da njegovo poreklo dovedu u vezu sa starom paganskom tradicijom.
Iako je izneto više pretpostavki o njenom poreklu, slava se svojom hrišcanskom dominantom i pravoslavnom suštinom iskazuje kao bitan cinilac srpskog nacionalnog identiteta. Kada ovo kažemo onda prvenstveno imamo u vidu onaj kljucni momenat kojim je svetosavskom reformom tadašnjeg pagansko-hrišcanskog obrednog sadržaja formiran hrišcanski autentican obred. Osamostaljena autokefalna Srpska crkva pocetkom 13. veka zabranila je svojim sveštenicima da cinodejstvuju u obredima krvnih žrtava i ucestvuju u potonjim narodnim gozbama organizovanim kod crkava u spomen svetaca i za pokoj umrlih. Tolerišuci ove obrede, zato što su dobijali kožu i krv žrtvovanih životinja, sveštenici su pod okriljem hrišcanstva produžavali život paganskoj religijskoj praksi.
Odlucnost da se prekine sa dotadašnjom praksom izražena je vracanjem liturgijskog znacaja beskrvne žrtve u hlebu i vinu u hrišcanskim hramovima. Istim aktom je dozvoljeno svakom da kod svoje kuce zakolje odabranu životinju, meso opere, ispece i iznese na trpezu koju samo tako može sveštenik da blagoslovi. Time je kuca postala hramovni stožer novog obreda vezanog prvenstveno za porodicu.
Srpska slava
Cinjenicom da je slava poznata i u obicajnoj praksi drugih balkanskih naroda, koji se granice sa srpskim etnickim prostorom, ne može se relativizovati autenticnost ovog obreda u srpskoj tradiciji. Naime, sporadicna prisutnost slave u tradiciji Rumuna i Bugara može se protumaciti nekadašnjim uticajem Srpske pravoslavne crkve, dok je prisutnost slave u obicajima Makedonaca, Albanaca, muslimana i Hrvata jedan od poslednjih znakova identiteta vec etnicki otudenih Srba i pretopljenih u druge narode.
Nezavisno od uticaja Srpske pravoslavne crkve na pripadnike drugih naroda na podrucju pod njenom jurisdikcijom u istocnom delu da prihvate slavu, po slavi se prvenstveno prepoznaju Srbi i njihova nacionalna sudbina u etnicki složenom prostoru Balkana. Slava je znak nacionalnog, ali i porodicnog i licnog identiteta. Po slavi se Srbi razlikuju od drugih naroda, a po slavama se razlikuju medusobno. Slava se kao porodicna tradicija prenosi sa kolena na koleno: od oca sinu, od sina unuku.
Ukoliko u izrazito nepovoljnim okolnostima, kakve su bile u vreme turskog ropstva ili ratnih perioda, nije bilo uslova za proslavljanje, onda su slave samo prigodno obeležavane. Iako su se u trenucima krize obracali i drugim svecima koje su uzimali za svoje nove zaštitnike, Srbi nisu zaboravljali ni svoje prethodne zaštitnike. Jedino se menjao njihov znacaj vezan za slavu i preslavu u sistemu proslavljanja.
Pravoslavna sabornost
Iako postoje i hramovne, manastirske, esnafske, seoske, školske, stranacke i druge, slave su, u znacenju krsnog imena, prvenstveno porodicne svecanosti verujucih ljudi koji tom prilikom iskazuju poštovanje prema odredenom svecu. Svetac se slavi tako što mu se služi, cime se uspostavlja duhovna vertikala obreda, dok prateca gozba i meduljudske komunikacije ukazuju na horizontalni aspekt ove svecanosti.
Slavskim okupljanjem se iskazuje pretpostavljeno duhovno jedinstvo pravoslavne sabornosti koje je u znaku najvišeg poštovanja sveca zaštitnika. Zato slava nije praznik u uobicajenom smislu te reci, poput praznovanja pocetka novog vremenskog ciklusa, jer podrazumeva duhovno okupljanje oko zaštitnika u svecanom ambijentu slavskog kolaca, žita, plamena svece, vina i ikone svetitelja ispred koje je zapaljeno kandilo. Trpeza i svecani obed daju ovom sakralnom ambijentu povišeni religijski i životni znacaj.
Iako postoje jasna pravila praktikovanja ovog obreda, evidentno je da se njih mnogi ne pridržavaju i da svojim improvizacijama, kao neposrednim izrazima svesnog i nesvesnog nepoštovanja i ignorisanja hrišcanske tradicije, nastoje da prenaglašavanjem gozbenog aspekta slave daju oduška svom paganskom bicu. Nepridržavanje pravila posnih slava u vreme njihovog održavanja tokom velikih postova pokazuje kako se održavanjem tradicije ona nastoji i da izneveri i promeni.
Primeri neumerenog proslavljanja, ciji su kriterijumi uspešnosti obilnost trpeze i brojnost gostiju, vec oblikuju obrazac ponašanja neprimeren slavi. U tom obrascu se pokazuje gubljenje mere zbog prenaglašavanja gozbenog i zapostavljanja duhovnog aspekta slave. Paganskim elementima zamucen hrišcanski obred ukazuje zapravo na duhovnu sliku naše tradicije koja nakon poluvekovnog diskontinuiteta postaje opet svesna sebe i svog znacaja za ocuvanje i potvrdivanje srpskog nacionalnog identiteta.
