Prava tranzicija, onako kako je taj društveno-ekonomski proces poznat u zemljama centralne i istocne Evrope, pocela je u Srbiji tek sa dolaskom reformske vlade koja je formirana pre dve godine. Do danas mnogo šta se promenilo u privrednom i socijalnom životu Srbije. Ima zadovoljnih, rezervisanih, ali i ogorcenih tranzicionim promenama. Kako dvogodišnji ucinak rada vlade Srbije ocenjuju ekonomisti?
Svoj sud o tome iznosi dr Boško Mijatovic, saradnik Ekonomskog instituta i predsednik Programskog saveta Centra za liberalno-demokratske studije, u intervjuu za naš list.
• Kako se može oceniti dvogodišnji tranzicioni put Srbije i ucinak Republicke vlade?
– Puno je radila, manje uradila, a pravih rezultata još nema. Da su ekonomski ministri posveceni reformama i da naporno rade – nema sumnje. I da rezultata ima – nema sumnje. Državna blagajna je, uglavnom, sredena, ali je poresko opterecenje preveliko. Privatizacija napreduje, ali po niskim cenama. I radno zakonodavstvo je bitno unapredeno. U socijalnoj sferi su reforme najbolje zapocete.
Mnogo rada
– Moram da pomenem i savezni nivo, koji je ucinio prvi i važan korak u liberalizaciji spoljne trgovine, radikalno reformisao bankarski sistem (doduše, nije mu povratio poverenje) i obezbedio relativnu finansijsku stabilnost.
Medutim, toliko željenih rezultata još nema. Ekonomski rast je skroman, nema znatnijeg priliva stranih direktnih investicija, preduzeca nisu restrukturirana, nezaposlenost je visoka, a i siva ekonomija, dug prema svetu je veliki, autohtoni privatni sektor sporo napreduje, spoljnotrgovinski deficit je enorman, a Srbija je i dalje siromašna zemlja bez posebno povoljnih perspektiva u srednjem roku. Lider Balkana, svakako, nece postati još nekoliko decenija.
Generalno posmatrano, ritam reformi se usporava sa protokom vremena. U 2001. godini bio je brz, da bi u 2002. bitno opao. Da li je rec o manjku ideja ili o rezultatu pogoršanja politickih prilika u Srbiji, stvar je procene. Verovatno deluju oba uzroka.
• Šta zaslužuje pohvale u dosadašnjem ekonomskom domenu vladinog rada?
– Niži nivo demagogije nego što bi se ocekivalo u ovakvim okolnostima. Naime, demagogija, to jest, potkupljivanje gradanstva državnim parama, gotovo da je neminovna posledica demokratije, posebno u politicki burnim vremenima. I ova vlada poseduje jasnu crtu sveopšte brige o siromašnima, o cemu svedoce visoka izdvajanja za socijalne transfere. Ali, ona pokazuje i jednu za mene neocekivanu tvrdocu prema neumerenim zahtevima pojedinih slojeva, što je vrlo pozitivno. Znam da ih na to podstice MMF, ali verujem da ima iskrenosti u vladinom delovanju.
Lukava taktika
– Naravno, vlada tu ima lukavu taktiku: popušta koliko mora zahtevima velikih firmi, gde je lako organizovati štrajk, a otporna je prema zahtevima pojedinih delatnosti koje, kako pokazuje iskustvo, teško da mogu da organizuju ozbiljan štrajk, i pored stalnih pretnji. Ne bih želeo da moje reci izgledaju surovije nego što jesu, ali kolac koji se deli je jako ogranicen i nema mesta za sve razumne aspiracije. A vlada je toga svesna.
• Koji su propusti u reformskim vladinim potezima u prošle dve godine?
– Prvo, potpuni neuspeh da se komercijalizuje kapital koji postoji, a leži neiskorišcen. Tu mislim na zemljište, poslovni i stambeni prostor i slicno, koji bi, u povoljnijim okolnostima, mogli da predstavljaju zalogu (kolateral) za kredite i da, tako, podstaknu ekonomski napredak. Do sada se jasno pokazalo da su siromašne zemlje siromašne prvenstveno zato što ne umeju da iskoriste kapital koji poseduju. Drugim recima, Srbija bi pod hitno morala da sacini valjane registre imovine i da reguliše zalogu, a posebno hipoteke, koje je sada gotovo nemoguce realizovati.
Drugo, vladi Srbije nedostaje, bojim se, strateška vizija o vrlinama slobodnog tržišta. Ona i dalje više shvata Srbiju kao jedno preduzece i pokušava da je menadžeriše kao korporaciju, dok se pravi koncept nalazi na drugoj strani – u samostalnoj i slobodnoj aktivnosti miliona ljudi u sopstvenom interesu. Za reformatora, kao što je bio Petar Veliki, teško da ima mesta u 21. veku. Naglasak danas mora biti na jacanju konkurencije.
• Koliku je podršku od odgovarajucih medunarodnih organizacija imala i da li se iz te saradnje dobilo moguce?
– Uloga medunarodnih finansijskih institucija u suštini je pozitivna. Prvo, i MMF i Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj dali su i daju povoljne kredite koji održavaju platni bilans i potpomažu strukturne promene u Srbiji, što sve podiže i životni standard stanovništva. Ipak, ne treba gubiti iz vida cinjenicu da je rec o kreditima, a ne o donacijama, tako da ce se oni morati vracati, i pored povoljnih uslova.
S druge strane, vrlo je nepovoljno to što Srbija mora da vraca dugove Kosova, iako ne poseduje nikakve mogucnosti naplate iz ove pokrajine. Osim toga, javnosti je manje poznato da su krediti MMF-a i Svetske banke uvek povezani sa uslovima koje je potrebno zadovoljiti kako bi oni bili odobreni i redovno uplacivani, a ticu se preciznog spiska reformi koje Srbija, odnosno Jugoslavija, mora da izvede. To uslovljavanje jeste nacelno pozitivno, jer podstice domace vlasti na reforme, mada je pitanje da li je uvek dobro odmereno, i pored konsultacija sa našim vladama.
Nema sumnje da medunarodne finansijske institucije daju dobrodošlu moralnu podršku zemlji, jer njihove pohvale reformama (posebno kada su preterane) emituju pozitivan signal stranom svetu. Ne verujem da je bilo moguce više izvuci od njih. Nisu one Deda-Mraz da nam pomažu koliko nam treba.
Usporavanje tempa
• Kako ce se, po Vašoj proceni, dalje odvijati reforme?
– Verujem da ce se sprovoditi usporeno. Delimicno zbog politickih razloga (politicke borbe, ustav i izbori), a delimicno zato što sada dolaze na dnevni red teže stvari, ne samo komplikovaniji zakoni, nego i valjano sprovodenje svih reformskih zakona.
• Šta bi srpska vlada na reformskom planu trebalo da uradi kratkorocno, a šta dugorocno?
– Posla je puno. Da se obezbedi vladavina prava. Da se stvori dobar finansijski sistem. Da se podstice konkurencija, a ne borba za rentu. Da se dalje liberalizuje spoljnotrgovinski sistem. Da se koriguje kurs dinara. Da poverilac dominira, a ne dužnik. Da neuspešan bankrotira. Da se reguliše dug Londonskom klubu i zemlja izade na svetsko tržište kapitala itd. Tranzicija je tek zapoceta i nije vreme za samohvalu.
Tri prepreke, dve prednosti
• Koje su prepreke, a koje prednosti tranzicije u Srbiji?
– Tri su osnovne prepreke. Prva je žestoka politicka borba izmedu zavadenih frakcija, a ona uvek deluje negativno na reformski elan. Druga je odsustvo protržišne orijentacije vlade. Treca su odnosi sa Crnom Gorom koji su teret na ledima Srbije.
Prednosti srpske tranzicije su dve. Prva je mogucnost da nešto naucimo na tudim greškama, što je uvek dobra strana kašnjenja za drugima. A druga je naviknutost naših ljudi na tržišne mehanizme odvajkada, za razliku od drugih bivših socijalistickih zemalja koje su iz centralnoplanskog sistema uletele u tržišni. I preživele. Za one naše privatnike koji su uspevali da odole uništavajucim politikama Miloševicevog režima, nema tajni u tome kako se bori i napreduje. To je vitalan sloj ljudi na kojem ce dobrim delom pocivati naša ekonomska buducnost.
