Premijer Zoran đindic uputio je juce clanovima Saveta bezbednosti pismo kojim izražava zabrinutost povodom dogadaja na Kosovu i Metohiji, koji bi mogli da destabilizuju i Srbiju i Balkan. Clanove saveta bezbednosti upozorava da je poslednji trenzutak da se zaustavi zaokruživanje nezavisnog Kosova. Pismo u celini prenosimo: Clanovima Saveta Bezbednosti.
Poštovana gospodo,
Iskreno zabrinut razvojem dogadaja na Kosovu, a sa željom da zajednicki doprinesemo uspostavljanju trajne stabilnosti regiona, uz puno uvažavanje svih prava, i potpuno sprovodenje medunarodnih rezolucija i standarda, želim da Vas upoznam sa nekim dilemama i problemima koje se u vezi sa ovim pitanjem postavljaju pred demokratsku vladu u Beogradu.
1) Rezolucijom 1244 utvrdeno je da: – organi medunarodne zajednice preuzimaju sve nadležnosti na Kosovu dok se ne pronade finalno rešenje,
– naznaceno je da ce se to finalno rešenje sastojati u «suštinskoj autonomiji» Kosova,
– potvrden je suverenitet Srbije i Crne Gore na celoj svojoj teritoriji, ukljucujuci Kosovo,
– kao prioritet je postavljeno vracanje proteranih lica i – najavljen je povratak kontigenta bezbednosnih snaga Srbije i Crne Gore.
2) Ono što se na terenu dogada nije u skladu sa konceptom Saveta Bezbednosti i preti da svojim posledicama destabilizuje Srbiju i Balkan.
Medunarodne organizacije (KFOR i UNMIK), nadležnosti koje su rezolucijom 1244 oduzete Srbiji i Jugoslaviji i predate njima, postepeno prenose na lokalne strukture, sa krajnjim rezultatom da ce jednog trenutka organi Kosova imati sve nadležnosti jedne nezavisne države, osim medunarodnog priznanja. Tu više nema ni govora o bilo kakvoj autonomiji, nego samo o okolnostima pod kojima ce biti konstatovana nezavisnost. Ako se suverenitet jedne države izražava pre svega u strukturama bezbednosti (vojska, granica), onda ono što se sprovodi na Kosovu potpuno ukida suverenitet Srbije i Crne Gore. Vojne nadležnosti se prenose na Kosovski zaštitni korpus, policijske na lokalnu policiju, a nema ni pomena da bi organi Srbije i Crne Gore bili nadležni za državne granice Kosova prema susednim državama.
Nema ni namere, ni plana da se ispuni stav Rezolucije o povratku kontigenta bezbednosnih snaga Srbije i Crne Gore. Zbog svega toga, povratak proteranih Srba je onemogucen (za tri i po godine vratilo se manje od 2%), pošto ih Albanci ne žele u svojoj buducoj nezavisnoj državi, a i sami Srbi ne smatraju bezbednim povratak na teritoriju koja može postati nezavisna albanska država.
3) Posledica ovakvog razvoja dogadaja je najpre gubitak kredibiliteta kako demokratskog sveta, tako i demokratske vlasti u Beogradu. Ako se na terenu dogadaju stvari koje su direktno suprotne najvažnijim medunarodnim dokumentima, onda jacaju one snage koje tvrde da je medunarodna zajednica neprincipijelna i jednostrana. To slabi poziciju reformskih snaga u Srbiji, koje neprekidno insistiraju na poštovanju medunarodnih obaveza i integraciji naše zemlje u medunarodnu zajednicu.
Šta reci o autoritetu medunarodne zajednice ako ni jedan njen zahtev koji se tice prava države Srbije i Crne Gore nije ostvaren: ni rešavanje problema Kosova putem «autonomije», ni vracanje proteranih Srba, ni vracanje kontigenta vojske i policije, ni afirmacija suvereniteta Srbije i Crne Gore?
Opravdani prigovor koji se medu gradanima cuje jeste da demokratska Srbija nema bolji medunarodni tretman oko rešavanja kosovskog problema nego što ga je imala kada nije bila demokratska. Uz to, precutno klizanje Kosova ka nezavisnosti preti da destabilizuje ceo region. Situacija u BiH i Makedoniji može ozbiljno da bude poremecena u slucaju takvog scenarija, koji je danas, na žalost, jedini kome se pruža šansa.
4) Zbog toga, poslednji je trenutak da se ovo ozbiljno prejudiciranje krajnjeg rešenja zaustavi, da se vratimo konceptu Rezolucije 1244 i da iznova defmišemo put ka njenom autenticnom sprovodenju.
Prvi uslov za ovo jeste da odmah otpocnu ozbiljni razgovori o ukljucivanju Srbije i Srbije i Crne Gore u sve važne odluke koje se ticu buduceg statusa Kosova, a koje se donose vec sada. To se pre svega odnosi na pitanja bezbednosti (vojska i policija, kontrola granice), pravnog i ekonomskog poretka, odnosa centralne vlasti u Beogradu i vlasti u Prištini, odnosa Prištine prema srpskoj zajednici na Kosovu, odnosa Beograda prema srpskoj zajednici na Kosovu itd. Neophodno je utvrditi datum vracanja bezbednosnog kontigenta maticne države, predvidenog Rezolucijom 1244, jer to je gest na kome se u Srbiji i Jugoslaviji meri iskrenost medunarodne zajednice.
Osim toga, taj cin bi predstavljao psihološko ohrabrenje za malobrojne preostale Srbe na Kosovu, i bez sumnje, ubrzao povratak proteranih Srba.
Pošto postojeca prava Srba i ostalog ne-albanskog stanovništva sadržana u Privremenom ustavnom okviru, nisu dovela do povratka proteranih, a ni do veceg osecanja bezbednosti malobrojnih Srba koji nisu proterani, ocigledno je da ta prava treba pojacati i uciniti efikasnijima. Zbog toga, smatram neophodnim da se Srbima na Kosovu prizna status nacionalne zajednice, koja svoja prava ostvaruje preko svoje samouprave, uklopljene u pravno-politicki poredak Kosova, ali sa efikasnim kolektivnim pravima, a ne samo individualnim. Podsecam da su ovakva rešenja i inace implementirana na mestima gde postoje etnicki problemi (BiH, Makedonija, Južni Tirol, Olandska Ostrva…). Tacnije, na svim mestima osim na Kosovu i Metohiji. Uostalom i u mirovnom konceptu iz Rambujea je predvideno takvo rešenje, a na taj koncept se eksplicitno poziva Rezolucija 1244 kada govori o finalnom statusu Kosova. Znam da ce ovi predlozi biti docekani sa prigovorom da albanska strana nece na njih pristati.
Medutim, pitanje je da li se pri rešavanju teškog problema Kosova sme uvažavati volja samo jedne strane? I kakve to posledice po stabilnost regiona može da ima? Složicete se, stabilno i trajno ce biti samo ono rešenje koje uvažava interese obe strane.
Poštovana gospodo,
Veoma sam zabrinut onim što se dogada u vezi Kosova i Metohije, i još više, onim što vidim da ce se u neposrednoj buducnosti dogadati. Greše svi koji misle da to može proci bez dramaticnih posledica. Moj osnovni interes, kao i interes reformske Vlade u Beogradu, jeste da ocuvamo stabilnost regiona, efikasnu zaštitu ljudskih prava, da bismo mogli uspešno rešavati nagomilane ekonomske probleme, da bismo umanjili ogromno siromaštvo našeg stanovništva i da bismo što pre ispunili uslove za evropsku integraciju.
Svi ovi ambiciozni ciljevi mogu da budu poništeni ako se u pogledu rešavanja problema Kosova bez odlaganja ne krene u traženje zdravog kompromisa, koji ce uvažavati i legitimne interese Srbije i Srbije i Crne Gore, i srpske nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji.
Zbog velikog znacaja koje ovo pitanje ima za ceo Balkan i za medunarodnu zajednicu, ocekujem Vašu pažnju i podršku.
