Prikazi kalendara u arhaičnim kulturama vezani su za priče o stvaranju sveta, Haosu i Kosmosu, Zemlji, nebu, zvezdama i ljudskom životu. Vreme se merilo prema ritmovima prirode, pa je njegovo računanje bilo određeno smenom godišnjih doba, poljoprivrednih poslova, obredima i običajima koji su pratili rad i svakodnevicu. Ti elementi zastupljeni su i u našem etnosu. Narodni kalendar ili godišnjak, kako se još naziva, predstavlja način uređivanja vremena kod Srba.
U narodnom kalendaru sadržan je sveukupni život naroda ‒ navike, običaji, predanja i znanja.
Godina se obično deli na vreme posta i vreme mrsa. Isto tako, u okviru narodne godine, vreme se deli na zimski i letnji period, ili muški i ženski, period rada i period odmora.
Kalendar je, uz izomorfne elemente, imao i etičku interpretaciju, utoliko što su se godišnjim dobima pripisivale ljudske osobine i određena simbolika. U starim knjigama koje su se zvale „Zvezdočatac“ ili „Zodijak“ zabeleženi su povoljni i nepovoljni dani u svakom mesecu, kao i upravljanje prema Zodijaku.
Gromovnici su tumačili značenje grmljavine prema zodijačkim znacima. Kolednici su proricali budućnost tokom godine prema tome kada padne koleda. U takozvanim „lunovnicima“ predviđalo se kakav će biti dan tokom meseca; vodilo se računa o povoljnim i nepovoljnim danima za zdravlje, ispunjenju snova i početku poslova.
Arhaični elementi duboko su utkani u kolektivnu svest naroda. Posebno ustrojstvo sveta, načini na koje se obavljaju poljoprivredni i domaći poslovi ‒ ustanovljeni su još na početku vremena, u „ono vreme“, kada je svet stvaran!
„Grom zagrmi na Svetoga Savu“
U pesmi „Početak bune protiv dahija“ prikazana je pretnja „smakom sveta“ uz „različne prilike“:
Nebom sveci staše vojevati
I prilike različne metati
Višʼ Srbije po nebu vedrome.
Od Tripuna do Svetoga Đurđa
Svaku noćcu mjesec se vataše
Da se Srblji na oružje dižu.
[…]
Grom zagrmi na Svetoga Savu,
usred zime, kad mu vreme nije,
Sinu munja na Časne verige,
Potrese se zemlja od istoka,
Da se Srblji na oružje dižu.
[…]
Tragovi priča o stvaranju uređenog kalendara uključuju se u kosmogonije i mitove o narodnim junacima koji oživljavaju prvobitno vreme stvaranja i kojima se pripisuju postupci božanstava.
Mitološka i eshatološka predanja govore o uređenju sveta, što podrazumeva i posebno vođenje vremena, odnosno kalendara.
Prema tom poretku, sve što teče i ponavlja se u pravilnom ritmu predstavlja dobro, pa i ponašanje prema utvrđenim tradicijskim obrascima ima moralnu snagu, dok je odstupanje od utvrđenog ritma normi – zlo i dovodi do kraja vremena, takozvanog „smaka sveta“.
Smena godišnjih doba kao borba
Neuobičajene nebeske i vremenske prilike i pojave pokazuju da je narušena mera, poremećen red stvari. Otuda je u mitologiji i usmenoj tradiciji smena godišnjih doba predstavljena bitkom, borbom, nadmetanjem junaka. Pobednik dobija život, vlast, neki predmet ili nešto što oličava određeno vreme godine.
Solarni ciklus, smena dana i noći, svetla i tame i agrarni ciklus – smena godišnjih doba, plodnosti i neplodnosti, neprekidno se prepliću i objedinjuju. Te kalendarske pojave obitavaju u našoj narodnoj književnosti. U lirskoj poeziji to su obredne pesme koje odražavaju arhaične, magijske i mitske predstave i verovanja spojene s poznijim hrišćanskim slojevima.
Kalendarske obredne pesme prate narodni kalendar. Izvodile su se koledarske, božićne, lazaričke, uskršnje, đurđevske, spasovske, kraljičke, ivanjske i mnoge druge pesme.
Postoje i one koje nisu striktno vezane za kalendar, nego za povremene obrede. To su svečarske, vučarske, dodolske i druge pesme.
U mitološkim pesmama, koje zapravo predstavljaju odlomke nekadašnjih mitova, takođe možemo govoriti (u uslovnom smislu reči) o kalendarskim elementima, zato što npr. ženidba sjajnoga Meseca, ili nebeska svadba (hieros gamos), takođe predstavlja nešto što uslovljava začetak kalendara i brojenje vremena kao takvog.
