Krhotine stakla i gline, stotinama hiljadama godina stare, leže na stolovima radionice Centra za preventivnu zaštitu muzejskih predmeta „Diana“ u prizemlju Galerije fresaka. Devojke i po neki mladic pognuti i napregnuti, ciste sloj po sloj prljavštine sa sicušnih delica da bi posle dva-tri meseca detaljnog rada poceli da od krhotina sastavljaju predmet koji otkriva nešto novo o drevnim civilizacijama koje su naseljavale Balkan.
Materijalni tragovi prohujalih vremena su krhki. Oštecuju je i uništavaju katastrofe, zagadenje, insekti, mikroorganizmi, vandalizam, neinformisanost, zanemarivanje, loše rukovanje, neznanje…
– Posle 20 godina rada, uvidela sam da u našoj zemlji ne postoji efikasna služba zaštite. Na ideju sam došla pocetkom devedesetih, a Centar, kao deo Narodnog muzeja u Beogradu, zaživeo je tek 1997. godine, kada smo organizovali prvu letnju školu na đerdapu. Od tada je „Diana“ obucila više od 300 ljudi, uz pomoc donatora koji su nam obezbedili opremu, materijal i vrhunske predavace. Cak smo toliko napredovali da bi „Diana“ uskoro trebalo da postane i regionalni centar, pod patronatom UNESCO, koji je zadužen za zemlje bivše SFRJ, ali i susede poput Grcke i Madarske – pohvalila nam se Mila Popovic Živancevic, konzervator, muzejski savetnik i šef jedinog Centra ovakve namene u otadžbini.
I pored truda zaposlenih, u muzejima Srbije i Crne Gore mnogo je predmeta ugroženo.
U pripremi recnik
Biblioteka „Diane“ trenutno broji 1400 naslova, od kojih su mnogi sami volonteri Centra preveli na srpski jezik. Uskoro ce im se „pridružiti“ i prvi srpsko-engleski recnik konzervatorskih izraza sa detaljnim objašnjenjima.
Depoi su uglavnom podrumi ili tavani, puni vlage, sa lošom ventilacijom, postoji verovatnoca izbijanja požara, poplava, krada… S obzirom da nema obezbedenih uslova za cuvanje, bar se mogu obaviti preventivni tretmani koji sprecavaju ili zaustavljaju propadanje.
– Ovde je keramika iz svih arheoloških epoha, kao ovi delovi velikog suda sa nalazišta Bele vode na kojima ce polaznici uciti prve korake rada na predmetima. Naš najveci doprinos je rad na trošnoj keramici, poput urni, zdela i krcaga iz srednjeg i poznog bronzanog doba. Vidite kako imaju veoma bogatu dekoraciju – pokazuje Živancevic radionicu.
Ti predmeti su bili lepi, divno oblikovani, ali su služili za sahrane i rituale, za jednokratnu upotrebu. Nije dovoljno pecena i lako propada. Kada su izdvojeni iz sredine u kojoj su bili zašticeni, metrima ispod zemlje, podložni su oštecenjima. Posebno je opasna vlaga koju upija kao sunder. Jedna rimska urna bila je 40 godina u depou Narodnog muzeja, ispunjena zemljom i kostima, u kutiji. Sa nalazišta je donesena u savršenom stanju, ali kada su clanovi „Dijane“ poceli da je ciste ispostavilo se da je vlaga obod pretvorila u prah, glinu od koje je urna i nastala. Ali to nije veliki problem za konzervatore „Diane“. Ocuvan predmet za njih je, kako se ispostavilo, upravo ono što drugima deluje kao nepovratno uništeno.
Poslu nikad kraja
– Osnovno pravilo je da moramo da koristimo reverzibilne metode, jer nikada ne smete misliti da je ono što vi radite na predmetu konacno, vec uvek privremeno. Konzervacija napreduje i uvek morate ostaviti prostora za neku novu tehniku, za neke nove ljude koji ce je primeniti – kaže Mila.
– Kada vidite neke predmete koje smo konzervirali, ne bi verovali da su bili u tako lošem stanju. Nije važno ni što nekih delova nema.
Na osnovu proracuna, samo od ocuvane drške italijanskog krcaga sa gledosanom keramikom iz 14. veka koja je nadena u Crkvi svetog Tripuna u Kotoru uspeli smo da vratimo prvobitni oblik izliven u specijalnom gipsu. Pokazalo se da su naši clanovi veoma vešti, iako nemamo najsavremeniju opremu. Doduše, veoma retko, dogada se da nemamo dovoljno informacija pa da je tako nešto nemoguce.
Obnovljeni predmeti izgledaju celi, ali pravilo je da se iz blizine lako uoci šta je dodato – prica Živancevic.
Staklo je još teže za rukovanje. Naša sagovornica kaže da je 15 godina radila na keramici pre nego što se odlucila da se bavi staklom.
Neverovatno se cini da staklo može vremenom da gubi sloj po sloj, dok ne postane tako tanko da je nemoguce vratiti mu „mladost“. Problem kod rimskog stakla, koje se najcešce nalazi na ovim prostorima, je stalna dehidracija površine.
U dodiru sa kiseonikom, zbog metalnih oksida, korodira. Svaki novi sloj korozije uzima sloj stakla i na kraju se raspada. – Kroz predmete o kojima mesecima brinemo i ponovo ih sklapamo ucimo o drevnim civilizacijama, njihovom životu, nacinu rada. Na neki nacin, oživljavamo istoriju – prica Živancevic.
Organski materijali su najporozniji. Kost, tekstil koji je jako redak kod nas. Ali, osim za slikare – restauratore i one koji se bave zaštitom fresaka i „Dijane“ koja radi na keramici, kamenu i staklu, u Srbiji i Crnoj Gori ne postoje strucnjaci koji ce se baviti konzervacijom drugih materijala, poput drveta, metala, tekstila…
