I u eri potrošnih oznaka hiperoblikovanog dizajna, elektronskih slika i globalnih komunikacijskih mreža neki vecni arhetipski i prisno ljudski simboli još cuvaju svoj univerzalni potencijal.
Svakako najpoznatiji takvi simboli su vezani za najznacajniji hrišcanski verski praznik Vaskrs (Vaskrsenje Hristovo) – uskršnja jaja, predmeti – simboli koji su davno prevazišli verske, pa i ritualne funkcije i postali organski deo porodicnog miljea, simbolizujuci radost, radanje i novi pocetak. Duboko ukorenjen u drevno i pagansko drugo JA hrišcanskog coveka svih vremena, obicaj ukrašavanja jaja je tokom vekova postao sinonim za praznik i praznovanje, ali i lepotu obicaja poklanjanja, detinjstvo kao najlepše što covek u sebi nosi citavog života.
Znacaj i lepotu ovog praznika nije umanjila ni prinudna ateisticka faza kroz koju je naše društvo prolazilo na mukotrpnom putu traganja za identitetom. Ono što je precutno tolerisano starijim generacijama i tzv. nazadnoj buržoaziji – poštovanje tradicije i verskih obicaja – u noci Vaskrsenja je dobijalo drugi predznak. U maglovitim, po pravilu prohladnim, kišnim aprilskim nocima, po zatvaranju i poslednje kafane, i gradska i seoska mladež bi se slila u crkvene porte da prisustvuje ceremoniji Vaskrsenja. Imalo je to pomalo ukus zabranjenog voca, pa je zato i bilo beskrajno primamljivo. S druge strane, mladost ludost je davala uverljivo opravdanje za prisustvo ceremoniji koja nije bila u politickom trendu. Miris proleca, ponovnog budenja, tišina noci osvetljene svecama i lagana izmaglica nakon aprilskih kiša dodavali su svemu misticni ton. Slicno je i danas, samo što je mnogo više ljudi u crkvenim portama zbog nanovo probudenog duha pravoslavlja. Premda neizmerno poštujuci iskrene vernike svih religija, ne mogu se osloboditi nepoštovanja svakovrsnih konveritita, a TV izveštaji s današnjih proslava verskih praznika ne razlikuju se od reportaža o proslavi 1. maja i drugih „bivših“ praznika.
Tokom dugih godina obicaj klanja prasica za 29. novembar je postao nacionalni ritual. O snazi moci navike govore i stalni pokušaji da se taj praznik zameni drugim. Istina, ponovo smo dobili Božic, ali to nije ono pravo. Dobro se ne piše ni 5. oktobru. Prvo, poklapa se s Oktobarskom revolucijom, a i ko je još video svinjokolj pocetkom oktobra, kad se ni kupus još nije ukiselio. Ne može! Osim toga, kraj novembra je i jedini u „slavskom kalendaru“ slobodan i dovoljno udaljen od važnih pravoslavnih datuma, pa je tada moguce višednevno slavlje, tim pre što je kraj meseca, te sve štima. (Praznici koji padaju na pocetak meseca nisu zgodni, jer kao da slavlje odgrize deo meseca.) Srecom, živimo u eri (pozitivnih) promena, pa se i praznici menjaju kao i država. Nadajmo se da se njihov broj nece smanjivati brzinom kojom nam se granice domovine menjaju. Jer šta bismo i s cime spajali da se odmorimo od napornog rada?
Ostaje nam, dakle, jedino uskršnji datum. Nisu ga naružili ni vecita kombinatorika „spajanja dana“, ni poslovicna sklonost nacije da sve veliko i sveto pretvori u (nakaznu) suprotnost. Možda se uvek malo iznenadimo zbog datuma u koji pravoslavni Vaskrs pada, blizine ili udaljenosti od katolickog, ali iskonsku, misticnu lepotu tog dana smo sacuvali. Novi šeširic za vrbicu, noc bdenja u ocekivanju cuda, susret sa senima dragih pokojnika, na cije grobove spustimo po neko jaje – lica su obicaja cija lepota ne podrazumeva pokolje prasica i gurmanske svetkovine.
Sada, pošto je još jedan Vaskrs za nama, a kotarica sa šarenim jajima i dalje na svecanom mestu u kuci, zavirimo u nju. Pre svega, zapažamo obilje boja na koje i pada prvi decji pogled u nedeljno vaskršnje jutro. Najjasnije, crveno jaje, sacuvacemo da štiti kucu od zla. Najmanje pažnje privlace ona ukrašavana drevnim postupkom šaranja voskom i farbanja biljnim bojama – ljuskama obicnog i crvenog luka, šafranom, koprivom, mlecikom, kukurekom, smrekom, brezom, orahovinom, rujem, metvicom, brocem. Tako dobijene boje su meke i umerenog intenziteta, ali toplinom odaju utisak postojanosti i pravi su odraz viševekovne tradicije. Ipak, vremena se menjaju, pa ni obicaj farbanja uskršnjih jaja nije ostao imun na modu. Moc imaginacije uveliko prelazi primenu veštackih, kupovnih boja, pa nas svake godine ponovo zapanji cinjenica koliko mašta i vešte ruke mogu da doprinesu glorifikaciji drevnog obicaja. Decjim ocima namenjena su jaja – klovnovi s crvenim nosevima, zecevi dugih ušiju i povijenih brkova, simpaticne žabice, pcelice, jaganjci… koja su, osim što lice na igracke, i prave male skulpture nadogradene na krhku ljusku. I ponuda sve veceg broja nalepnica je podložna modnim hirovima. U sveopštoj kasandromaniji preživeli smo „Kasandrina jaja“, a svake sezone se pojavi novi junak koji na pijacnim tezgama sve zaseni. O šljokicama, pantljikama, sprejevima, tuševima, specijalnim papirima, bojama koje ostavljaju reljefni trag i pomagalima koja je donelo novo vreme, da i ne govorimo. Naravno, u to se umešala i laserska tehnika zahvaljujuci kojoj se ljuska pretvara u cipku najmaštovitijih šara, toliko tanka da se pitamo da li u toj krhkosti uistinu pociva snaga sposobna da podari novi život. Samo da neko uskršnje jaje dospe u svemir, pa da tamo obeleži novi pocetak, možda slican onom na kojem smo mi sada. Još jedno uskršnje jutro otkrilo nam je bogatstvo proleca i prvi put posle dugog vremena trebalo bi da budemo zadovoljni što živimo u Srbiji.
