Pregrupisavanje snaga u vladajucoj koaliciji posle ubistva Zorana Djindjica vece je nego sto se vidi „golim okom“, jer svako zauzima poziciju za koju misli da ce mu se najvise isplatiti.
VLADA Srbije u poslednji cas odolela je iskusenju da podlegne pritiscima jednog svog i dela koalicije DOS da vanrednom stanju produzi rok trajanja. Bliska joj agencija „Stratedzik marketing“ izbacila je podatak prema kojem je 73 posto gradjana podrzavalo vanredno stanje, a Natasa Micic, v.d. predsednika Srbije, pre nekoliko dana izjavila je da je Vladi stiglo mnogo pisama u kojima su gradjani podrzavali takvo stanje – i trazili njegovo produzenje. S druge strane, kriticari, koji nisu osporavali vanredno stanje, ali ga nisu ni glorifikovali, upozoravali su kako je ono pokazalo da je nivo demokratske svesti i slobode na nasem prostoru veoma nizak i da je malo potrebno pa da gotovo sve tekovine borbe protiv Milosevicevog autoritarizma budu dovedene u pitanje.
Vanredno stanje je proslo, ali pocela je, kako navode upravo neki od tih kriticara, beskrupulozna borba u DOS-u – za Djindjicevo nasledje. Na jednoj strani su, kazu, Canak, Batic, Veselinov, Jovanovic, Korac, koji su u vanrednom stanju nastojali da se nametnu kao neka vrsta revolucionarnog komiteta, kao autoritarci, a na drugoj Micunovic, Covic, Isakov, kao frakcija umerenjaka. Koliko je takva klasifikacija realna i kakav bi mogao biti ishod njihove unutrasnje borbe?
„Overa“ na izborima
– Ne slazem se s takvim kvalifikacijama, s takvim grupisanjem, kaze Desimir Tosic, potpredsednik Demokratskog centra. – U prvoj grupi nalaze se raznoliki ljudi, koji ce mozda biti posebno, mozda zajedno – ali to nije neka kompaktna grupa. Sukob ocevidno postoji, ali ta borsba nije beskrupuloznona. Drugo, ja sam uvek mislio da je potrebno organizovati trecu snagu – izmedju konzervativnih i, da kazem, naprednih pragmaticara, reformista. Jer, nasa demokratija, takva kakva je, dosta je jadna i neophodne su tri snage koje ce se medjusobno boriti za vecinu na politickom trzistu.
Ni sociolog Dusan Janjic nije bas, kako rece, siguran da je podela takva, ali veruje da postoje unutrasnji politicki sukobi u Vladi, odnosno u koalicionom bloku koji je podrzava. On smatra da nijedna struja nije dovoljno jaka i ne ocekuje da ce se skorije dogoditi ozbiljnije promene. Jedino se moze desiti da Vlada bude blokirana i da se, zapravo, politicki zivot izvede izvan parlamenta – na ulice.
– Ne verujem da linija razdvajanja ide po osnovu autoritaraca i umerenjaka, vec ona proistice iz velikih razlika koje objektivno postoje medju clanicama DOS-a, kaze Rasim Ljajic, savezni ministar za nacionalne manjine i ljudska prava.
– Tacno je da je tokom vanrednog stanja bilo iskakanja u izjavama pojedinih politicara iz DOS-a, ali je to daleko od ocene da se moze nazvati revolucionarnom gardom. Nesumnjivo je i da ce se odnos snaga unutar DOS-a proveriti na nekim izborima i da koalicija u ovakvom obliku sigurno nece opstati. Drugim recima, neminovno je da dodje do raslojavanja unutar DOS-a i verujem da bi najbolje za Srbiju bilo da se iz izvornog DOS-a profilisu i buduca vlast i buduca opozicija.
Branko Pavlovic, poslanik SDU u republickom parlamentu, smatra da u vladajucoj koaliciji, nakon smrti premijera Djindjica, nastaje prirodna potreba da se pregrupisu snage – odnosno da se pronadje kolicina potrebnog autoriteta da bi se drzava vodila.
– Tacno je da su se pojedini ljudi isticali tokom vanrednog stanja – i to je normalan fenomen, tvrdi Milan Bozic, clan Politickog saveta SPO.
– Kako kaze cuvena africka poslovica, u jednom rukavcu nema mesta za dva krokodila, pa je prirodno da se i na malom politickom prostoru ljudi otimaju za vlast. Nije to nista neobicno. Cak i zauzimanje pozicija, bilo radikalnih ili umerenih, po pravilu ne mora da odgovara stvarnim politickim stavovima aktera, vec znaci da oni cesto zauzimaju mesto za koje misle da ce im se isplatiti. Na primer, imate koncept po kome ce narod jos dugo pamtiti atmosferu straha koja mu je nametnuta vanrednim stanjem, pa ce se, prema tome, prikloniti mocnijem. Ili, obratno, po drugom misljenju, procenat biraca bice nezadovoljan histericnim ponasanjem pojedinaca, pa ce verovatno ici ka umerenijima. Dakle, svako je zauzeo poziciju za koju misli da ce mu se isplatiti.
Na pitanje ko ce nadrljati, pravi odgovor se, po Bozicevim recima, ne moze dati. Njegov utisak je da ce „pobediti“ onaj ko je najvise po volji medjunarodnom faktoru. Tacnije, medjunarodni faktor ce odluciti kako ce izgledati Djindjicevo nasledje, a Bozic pretpostavlja da ce on biti skloniji da podrzi umerenu liniju.
Levo, desno i centar
– Problem je s malim partijama i sirokim koalicijama malih partija je u tome sto one nemaju kapacitet, dovoljno ljudi, infrastrukturu da efikasno organizuju vlast i onda, naravno, pribegavaju malo zescoj retorici. Ali, u sustini, ne mogu one da vode reformu. Dakle, da bi se uopste vodila reforma, mora se imati minimalna podrska od 51 odsto. To je pravilo. Naravno, uspesne su reforme koje podrzava dve trecine gradjana glasacki – i, sto je vaznije, svakodnevno, objasnjava Dusan Janjic.
On nagovestava da predstoje dve-tri teske godine u kojima ce doci do pregrupisavanja politicke scene. Ono se nece vrsiti po tome ko je za reforme, ko protiv – ko je autoritaran, ko nije. Polako se vec nazire sta je levi centar, sta desni, sta je prava desnica i u naredne dve-tri godine ce se pokazati da je vanredno stanje ubrzalo upravo takvo pregrupisavanje.
– Cela ta podela unutar DOS-a je bura u casi vode, tvrdi Branko Pavlovic. – Naime, stabilizacija ukupnih politickih odnosa moguca je samo kroz izbore. Gotovo da je potpuno svejedno sta se dogadja u toj grupaciji. Rec je o hvatanju startnih pozicija pred izbore koji nam neminovno slede i ne vidim da je sudbonosno pitanje za Srbiju kakav ce odnos snaga biti unutar njih.
– Sasvim je sigurno da bi za Srbiju bilo najbolje da pobedi umerena grupacija politickih stranaka koja bi nastavila s reformama i priblizila nas Evropi. Ko ce u toj grupaciji stranaka biti rano je da se pretpostavlja, ali je gotovo sigurno da dobar deo partija, koje sada postoje u DOS-u, vise nece egzistirati na politickoj sceni, tvrdi Rasim Ljajic.
Milan Bozic kaze da je od takozvane oktobarske revolucije proslo dve i po godine, a ne vide se neke supstitucionalne promene u drustvenom tkivu. Srbija je zbog deset godina ratova, zbog stravicno zaostalog sistema, mnogo zaostala. Otuda i promene u njoj direktno zavise od ekonomskog stanja, a mnogo manje od politickih prica u ravni uzajamnih obracuna aktera.
Kojim ce putem Srbija dalje ici, vratimo se opet kriticarima, ne zavisi samo od ovdasnjih politicara, njihovih javnih i tajnih dogovaranja i raznoraznih sesija – vec ce o tome odlucivati i gradjani. U tom kontekstu je i upozorenje Djordja Vukadinovica, urednika „Nove srpske politicke misli“, da „koliko su vlasti u Srbiji decenijama sklone zloupotrebi, korupciji i autoritarnom ponasanju, toliko su i javnost, mediji, pa i gradjani odgovorni sto imaju takvu vlast – jer je svojim neodgovornim i udvorickim stavom podsticu da se tako ponasa“.
