Zašto je među Srbima u svetu toliko različitih organizacija i pokušaja da se Srbi ujedine. Procenjuje se vrlo pouzdano da danas u svetu postoji oko 1600 različitih srpskih organizacija, klubova i udruženja. Mnogo je ujedinitelja, a premalo širine, mudrosti i pameti da se prvo ujedinitelji – ujedine.
Jalov posao na sabiranju Srba ilustruje i ono što se dešava ovih dana. Srbi iz Švedske, okupljeni u jednoj od dve tamošnje etničke organizacije naših ljudi, otvorili su kancelariju u Beogradu sa namerom da pomognu dijaspori u rešavanju problema sa kopjima se susreću kad stignu u otadžbinu.
“Srpska veza“ okupila je na Uskršnjim susretima, opet u Beogradu, naše iz rasejanja da se vide, druže i možda pošalju neku gorku poruku , jer se o Uskrsu u matici dijaspori već godinama stalno govore iste stvari. Na drugoj strani grupa intelektualaca srpskog porekla iz Evrope najavljuje za kraj maja Osnivački kongres ujedinjene srpske dijaspore Evrope u Švajcarskoj, kao začetak stvaranja Svetskog kongresa Srba.
Kada se ovome doda lanjsko konstituisanje Srpsko – američkog kongresa u čikagu i dvogodišnji rad Saveta za dijasporu nekadašnje Vlade SRJ, što je posle početnog poleta potpuno posustalo, dobija se slika srpskog rasipanja snage, energije, pameti i – vremena.
Gde je izlaz?
Kad bismo se klonili eksperimenata tipa “pronalaženje tople vode“ i ugledali na ozbiljne i zrele narode poput Jermena, Poljaka, Grka, Jevreja ili Italijana, koji mnogo toga što su napravili kao država i narod duguju svojima u svetu, brzo bi se videli rezultati. Ako do sada nismo shvatili koliko smo kao celina naroda ugroženi, što spoljnim dešavanjima, što našim poslovičnim sujetama, liderskim ambicijama i protivljenjima autoritetima svake vrste, onda nam valjda mora biti jasno ono što smo na izvestan način već pretrpeli – bez obzira živimo li u Kaliforniji, Bavarskoj, na Aljasci, ili u Šumadiji, jednako će nas udarati po glavi ako se ne dozovemo pameti. Da je bilo i više majčinske ljubavi u Beogradu, virus srpske sloge i sabornosti širio bi se rasejanjem umesto onoga što nam se decenijama već događa. Nedostatak iskrenog nacionalnog i političkog stava u vrhovima aktuelne vlasti da se srpska dijaspora tretira kao resurs kojim raspolažu samo srećni narodi ne bi bio toliko tragičan da u sebi ne nosi opasnost koja se već vidi – da se u srpskim dogovorima matici okrenu leđa. Zašto se evropski Srbi ujedinjuju u nekom švajcarskom selu pored Ciriha, umesto da to čine u srpskoj prestonici?
Ujedinjenje Srba bez i van matice dovelo nas je u poziciju koja nije baš za ponos i hvalu. Možemo li iz toga makar nešto da naučimo?
