Rezultat prošlonedeljne posete delegacije Vlade Srbije Sjedinjenim Američkim Državama jeste da će u zemlju u nekoliko narednih meseci ući 200 miliona dolara. Taj novac će stići zahvaljujući tome što su odblokirana naša zamrznuta sredstva i dobijena finansijska podrška za nastavak ekonomskih reformi. Dogovoren je predugovor za zajam od 80 miliona, tako da ćemo u aprilu i u maju dobiti dve rate od po 40 miliona dolara, a biće realizovane i dve, ranije ugovorene, rate od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i dva zajma Svetske banke.
Ova finansijska injekcija, međutim, ima mnogo širi značaj jer je time u Vašingtonu, na prolećnom zasedanju MMF-a i Svetske banke, zapravo dat snažan signal podrške, pa je realno očekivati da će zastoj u prilivu stranih investicija biti kraći nego što se početkom godine očekivalo. S druge strane, ovaj nesumnjiv uspeh ne bi smeo da bude precenjen. Martin Šlezinger iz vašingtonskog instituta „Vudrou Vilson“ opominje da Srbija od SAD na ekonomskom planu ne treba previše da očekuje. On je za BBC rekao da ne treba zaboraviti da je administracija SAD sada usredsređena na druge svetske regione i da Balkan nikada nije spadao u njene prioritete iako su se u Vašingtonu pojavile izvesne simpatije za Srbiju posle tragičnog ubistva premijera Zorana đinđića. Prema njegovom mišljenju, najvažniji cilj posete delegacije Vlade Srbije Vašingtonu jeste dobijanje podrške u međunarodnim finansijskim institucijama, jer su značajnija američka pomoć ili direktne investicije malo verovatne. Šlezinger smatra da Srbija treba da se okrene Evropskoj uniji (EU), koja je mnogo velikodušnija i čija pomoć nije, kao američka, praćena strogim uslovima.
Prva hitna podrška
Gledano iz tog ugla, najviše bi trebalo da nas raduju zaključci šefova diplomatije Evropske unije u Luksemburgu prošlog ponedeljka, kada su u potpunosti podržani predlozi Evropske komisije i visokog predstavnika EU Havijera Solane da se Srbiji pruži sva moguća ekonomska i druga pomoć za reforme koje vode zbližavanju s Unijom. Ministri su zatražili od nadležnih tela EU da što pre razmotre te predloge da bi se donele, kako se navodi u saopštenju, odgovarajuće odluke. To je prva hitna podrška Srbiji, a predlaže se i izdvajanje dodatnih sredstava za podršku srpskim vlastima čim se dobiju procene MMF-a o gubicima u potencijalnim investicijama i privrednoj aktivnosti, izazvanim dramatičnom situacijom sredinom marta.
Računa se da je od oktobra 2000. godine u Srbiju ušlo oko 1,5 milijardi dolara. Najveći deo je uložen u prioritete – energetiku, saobraćajnu i socijalnu infrastrukturu, razvoj privatnog sektora i izgradnju građanskog društva. U toku prošle godine u našu zemlju uloženo je približno 500 miliona dolara, u Bugarsku milijarda, u Rumuniju milijarda i dvesta miliona, u Hrvatsku 1,5 milijardi dolara.
Osmatranje situacije
Krajem 80-ih i početkom 90-ih bili smo zemlja s gotovo najliberalnijom zakonskom regulativom za oblast ulaganja, imali smo relativno visok priliv stranog kapitala u poređenju s bivšim socijalističkim zemljama, ali posle se situacija bitno promenila. Dok su sve ostale zemlje u tranziciji maksimalno pojednostavile uslove za privlačenje stranih direktnih investicija, nama su nametnute sankcije, izolacija, i tranzicija je potpuno zaustavljena. Zemlja koja je imala relativno povoljnu startnu poziciju došla je u podređen položaj. Jedina strana investicija ozbiljnijih razmera koja je realizovana prethodne decenije jeste privatizacija PTT Srbije. Ona je pod velikim znakom pitanja, jer nije imala povoljan razvojni efekat, a novac od privatizacije je nenamenski potrošen. Po uspostavljanju nove vlasti, optimizam u vezi s privlačenjem privatnih investicija svuda se uočavao. Za to su delimično „krivi“ i stranci koji su u velikom broju došli u Srbiju, ali uglavnom da osmatraju situaciju.
Spisak problema
Glavno ograničenje za ozbiljniji priliv stranih investicija je visok nivo političkih i ekonomskih rizika u zemlji. Pored toga što je došlo do demokratizacije društva, čime su politički rizici bitno smanjeni, ostali su problemi vezani za budućnost sadašnje državne zajednice, status Kosova i Metohije… Ekonomski rizici su, takođe, izuzetno visoki, pre svega zato što tranzicija relativno slabo napreduje u odnosu na ono što je tek pred nama, pa su troškovi poslovanja i dalje visoki. Nedovoljna izgrađenost industrijske, energetske i saobraćajne infrastrukture predstavlja najskuplji problem s kojim se država suočava. Optimizam da će strani kapital, donacije i zajmovi ubrzati rešavanje ovog problema samo su delimično opravdani, jer je priliv stranog investicionog kapitala sporiji nego što smo očekivali. To će biti najduže zastupljen i ekonomski najteže rešiv problem za Srbiju i Crnu Goru.
I opet se, nažalost, pokazalo da je jednostavnije da nam drugi rešavaju vlastite probleme. Jula prošle godine, strane kompanije koje su već ušle na naše tržište osnovale su Savet stranih investitora s ciljem da poboljšaju poslovnu klimu i podstaknu komunikaciju stranih ulagača, Vlade Srbije i međunarodne zajednice. U Savetu je oko 40 kompanija, koje su u Srbiju uložile preko 150 miliona evra. Svi su, naravno, zainteresovani da posluju što sigurnije, sa što manje rizika, pa su objavili „Belu knjigu“ u kojoj su, između ostalog, detaljno nabrojane glavne prepreke za strana ulaganja. Pre svih, to je poreski sistem neusklađen sa EU, nefleksibilnost u bankarskom poslovanju, propisi o nekretninama, zatim zakoni o zapošljavanju, knjigovodstvu i računovodstvu. Novi zakon o koncesijama morao bi da reši problem nedorečene podele odgovornosti Vlade Srbije i lokalne samouprave jer sadašnje stanje često dovodi investitora u zabunu kome da se obrati. Tradicionalno visoka prepreka za investitore jeste birokratija, pa je tako proces izdavanja radnih i boravišnih dozvola nepotrebno dug, pri čemu se one izdaju samo na period od šest meseci do godinu dana – u zavisnosti od, kako se navodi u Beloj knjizi, „raspoloženja zvaničnih organa“.
Ipak, kao glavnu prepreku gotovo svi su naveli pravnu nesigurnost. Presude viših sudova, dakle i Vrhovnog suda, nisu obavezujuće u meri u kojoj treba da budu za presude nižih sudova, čime se stvara neizvesnost da li će pokrenuti sudski postupak dovesti do određenog rezultata. Tu su i razne prepreke kod registrovanja preduzeća, izdavanja građevinskih dozvola, urbanističkih planova…
Neizbežno je i pitanje novog ustava, jer, po važećem Ustavu Srbije, društvena svojina je dominantna. Proces privatizacije društvene i državne imovine je, doduše, odmakao, ali ni posle dve godine od usvajanja zakona o privatizaciji nisu razrešena mnoga krupna pitanja. Na primer: koliki deo imovine je do sada prodat, kako je raspoređen dobijeni novac, koliko nam je društvene imovine još preostalo, koliko se još novca očekuje do završetka privatizacije. Pitanje kao što je – da li smo na brzinu rasprodavali ili smo planski ušli u oporavak privrede – mora se obavezno postaviti u kontroverznim slučajevima kao što je, recimo, prodaja „Sartida“. Smederevska železara prodata je američkoj kompaniji „US steel“ za 23 miliona dolara, dok je dug od 1,8 milijardi dolara ostao da visi. Konzorcijum nemačkih i austrijskih banaka koje potražuju četvrtinu tog duga, podneo je žalbu Trgovinskom sudu u Beogradu, a postupak će povesti i kod nadležnih institucija u Evropi. „US steel“ čitavu zavrzlamu vidi sasvim drugačije. Džon Gudiš, izvršni predsednik za međunarodne aktivnosti ove američke kompanije, kaže da se stečajni postupak, ma gde u svetu, upravo i vodi da bi se kupac oslobodio tereta dugovanja i u novi posao ušao potpuno rasterećen obaveza. On dodaje da se „US steel“ opredelio za investiranje u Srbiju, jer kompanija veruje da ovde postoje odlične mogućnosti za razvoj poslovanja. Kako god da se završi „slučaj Sartid“, u evropskim bankarskim krugovima već upozoravaju da tako ne sme da postupa zemlja koja traži bliskost i podršku Evrope.
Ono što se često ističe kao naša glavna prednost – poljoprivreda – najsporije je ušlo u proces privatizacije. Stručnjaci kažu da je najveći problem za strana ulaganja u poljoprivredi to što je zemljište, prema Zakonu o poljoprivredi, opšte dobro i pripada državi, a stranci neće da kupe samo objekte već i zemljište.
Kako privući strance
Strana pomoć će se s vremenom smanjivati, bez obzira na to što smo od Svetske banke za naredne tri godine obezbedili 540 miliona dolara. To je novac do kojeg dolazimo jer nam je priznat status zemlje s relativno visokom stopom siromaštva. Prebroditi siromaštvo, otvarati nova radna mesta i povećavati produktivnost potpuno je nemoguće bez direktnih stranih investicija. Na pitanje kako to sve postići, direktor Svetske banke za jugoistočnu Evropu Kristijan Portman kaže: „Prvo morate poći od toga da privatne investitore niko ne može da natera da ulažu. Morate ih odgovarajućim okruženjem privući da plasiraju svoj novac kod vas. To znači da morate imati zakonske mehanizme koji su predvidljivi, precizni i pošteni, a to se ne postiže preko noći“.
Šta je do sada urađeno? Novi zakon o stranim ulaganjima je znatno kraći od prethodnog. Time je rešena jedna od osnovnih primedaba da je raniji zakon bio komplikovan jer je regulisao previše stvari. Povećan je broj delatnosti u kojima stranac može imati većinsko učešće, na primer: oblast javnog informisanja, sistemi veza (telekomunikacioni objekti međunarodnog i magistralnog značaja, satelitske telekomunikacije i slično). Po novom zakonu, manjinsko učešće strani ulagači moraju imati samo u oblasti proizvodnje oružja ili na području koje je određeno kao zabranjena zona. Dodatnu meru poverenja uspostavlja odredba koja garantuje da ni imovina ni ulog stranog ulagača ne mogu biti predmet eksproprijacije ili drugih mera države, osim kada je zakonom utvrđen javni interes, i uz obavezno plaćanje naknade. Izjednačavanje preduzeća u koje je uložen strani kapital s domaćim preduzećima je maksimum koji stranci mogu dobiti. Međutim, imajući u vidu da naša privreda nije na stepenu razvoja zemalja EU, davanje nacionalnog tretmana strancima nije privilegija. To je najmanje što im treba dati ako želimo da privučemo neophodna strana sredstva za naš razvoj. Ne zaboravimo da slika o Srbiji, u svesti mnogih na Zapadu, nije oslikana baš najvedrijim bojama. Doduše, i ta slika se menja, tako da su poslednjih nedelja objavljivani blagonakloni tekstovi u britanskim i američkim poslovnim listovima i časopisima. Time se dolazi do apsurda da se dugogodišnja izolacija Srbije polako preokreće u prednost! Naime, zapadne kompanije koje su usmerile poslovni interes ka istočnoj Evropi sa sve većim interesovanjem gledaju na našu privredu koja nudi veliki potencijal za profit, jer su druga tržišta ili zasićena ili više izložena globalnim rizicima.
Pozicija novootkrivenog „malog raja“ za investitore ne bi trebalo da bude ugrožena ni ulaskom okolnih zemalja u EU. Te zemlje su godinama imale podsticaje i razne pogodnosti za investitore, a ubuduće će morati da se povinuju strogim standardima EU. To znaju investitori i već markiraju potencijale komšijskih zemalja koje još izvesno vreme neće imati EU ograničenja. U Srbiju su već došle dve američke državne agencije koje treba da daju podršku i garancije malim i srednjim preduzećima iz SAD koja žele ovde da investiraju. To su: Korporacija za privatna i prekomorska ulaganja (OPIC) i Eks-Im banka. Direktorka Eks-Im banke za jugoistočnu Evropu Margaret Kostik kaže da je banka bila ovde sredinom osamdesetih godina, kada su Jugoslaviju smatrali najvažnijom istočnoevropskom državom, a otišli su kada su počeli ratovi u SFRJ. Sada je Eks-Im banka opet ovde i impresionira ih brzina ekonomskih reformi, kao i saznanje da će nove vlasti nastaviti putem demokratije i slobodnog tržišta.
Šta nudimo
Nedavno je završena studija „Strategija privrednog razvoja Srbije do 2010. godine“ čiju je izradu pokrenula i finansirala Vlada Srbije. Strategija je napravljena da pokaže gde bi trebalo da stigne privreda Srbije za desetak godina. Dakle, ne kakva će biti, nego kakva treba da bude i kakva može da bude. Pošlo se od toga da je privreda u celom svetu u velikoj rekonstrukciji; dolaze potpuno nove tehnologije, novi proizvodi, nova organizacija rada, pa čak i novo zapošljavanje na nekoliko godina, ili čak na samo nekoliko meseci. Jedan od osnovnih zaključaka je da treba da imamo specijalizovanu privredu koja ne proizvodi sve i svašta nego samo ono što je sposobna da kvalitetno i rentabilno proizvodi, a ono što ne može da proizvede valjano uvozi iz drugih zemalja. Neophodno je da uvodimo znanje kao činilac proizvodnje, smanjujući time oslanjanje naše privrede samo na prirodne resurse i jeftinu radnu snagu. Za početak, u proizvodnju hrane i pića, konfekcije i obuće možemo da unesemo mnogo više znanja nego sad. Možemo to i u farmaciji, zatim kod mašinogradnje metaloprerađivačkih proizvoda, nameštaja, industrije obojenih metala… Mi tu nemamo nikakvih ograničenja, osim investicija. Zato su bitni ideje, programi i potencijali, a onda će novac sam doći. Suština tih programa je da pokreću razvoj, da su izvozno orijentisani i, naravno, da stvaraju profit.
Dakle, ako želimo investicije, a želimo ih, treba da ih privučemo umesto da ih čekamo. Investiciona klima koja zavisi samo od nas još uvek je daleko od idealne, ali mnogo bolja nego što je bila. Strani investitori pokazuju želju da dođu, znajući da je prednost doći među prvima na tržište koje se otvara, što nagoveštava da sadašnji zastoj u privredi neće trajati dugo.
