Sterijin komad je 1986. godine u režiji Dejana Mijača izgledao kao kočnica spram zahuktalog srpstva, i nije bio dugog veka. „Rodoljupce“ danas, 17 godina kasnije, opet postavlja Mijač, opet na sceni JDP, opet s rizikom da budu prezreni i odbačeni, jer „Rodoljupci“ kažu: srpska istorija nije zbir fantastičnih pobeda i veličanstvenih poraza nego, kao svaka druga istorija, niz raznih oblika beščašća.
Iste godine (1986) kada je Dejan Mijač režirao Sterijine „Rodoljupce“, Slobodan Milošević je postao predsednik beogradskih komunista, a iz SANU je „ukraden“ Memorandum. Danas, 17 godina kasnije, kad Mijač ponovo režira „Rodoljupce“, Milošević je zatvorenik i sudi mu se, a SANU još živi u senci svog Memoranduma. Ranija režija komada o lažnom šovinističkom rodoljublju predstavljala je anticipaciju potonjih događaja, dok nova Mijačeva verzija predstavlja pokušaj rezimiranja tragičnog iskustva iz prethodne decenije.
Zaveštanje
Između dve Mijačeve režije, poslednje povodom otvaranja Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP) koje je najavljeno za 17. maj (igraju Vojislav Brajović, Mirjana Karanović, Miodrag Radovanović, Tanja Bošković, Boris Isaković, Tihomir Stanić, Janoš Tot, Nenad Jezdić, Sofija Juričan), „Rodoljupce“ je neposredno uoči bombardovanja SRJ režirao i Gorčin Stojanović u Beogradskom dramskom pozorištu. Istom predstavom, u režiji Mate Miloševića, otvorena je scena današnje zgrade JDP davne 1949. godine. Ta predstava nije ostavila nekakvog bitnog traga, osim što je „Rodoljupcima“ kontekst porušeni Beograd i igraju u pozorištu koje tada praktično tek nastaje.
Postavki „Rodoljubaca“ bilo je još, a svim režijama Sterijine petočinke zajedničko je jedno – nisu imale publiku. Jovan Sterija Popović (1806-1856), „otac srpske drame“, koji je kao ministar prosvete u Beogradu osnovao Društvo srpske slovesnosti, preteču SANU, zahtevao je da se njegova poslednja komedija „Rodoljupci“, savremenim jezikom rečeno „rodoljubi“ ili „patriote“, objavi pedeset godina nakon smrti, da mu Srbi grob ne prekopaju.
Tek će se videti kako će proći poslednja Mijačeva režija, ali sudeći prema dosadašnjim postavkama, Sterija kao da se prevario s onih 50 godina. Za razliku od smeha koji u publici izaziva tvrdičluk njegovog „Kir Janje“ ili pomodarstvo Feme u „Pokondirenoj tikvi“, broj izvođenja predstave o lažnim srpskim rodoljubima koji trguju zemljama i mukom izbeglica biće retko verodostojno ispitivanje javnog mnjenja. Da Srbi jednostavno ne vole da gledaju ono što im ne odgovara, smatra i Gorčin Stojanović, čija je postavka „Rodoljubaca“ uoči Nato bombardovanja takođe neslavno prošla kod publike.
„S“ predstave
Mijačeva režija u 1986. godini rađena je u specifičnoj atmosferi „buđenja nacionalne svesti“, odnosno mobilizacije brojnih „intelektualaca“ da dokažu neravnopravnost Srba i Srbije u SFRJ. Još pre svoje prve posete Kosovu (24. aprila 1987), Milošević je već uveliko pominjao Srbiju kao republiku „drugog reda“, a Kosovo je sve više tretirano mitološki („sveta srpska zemlja“), a sve manje geografski. „I posle Tita – Tito“ i dalje je bila imperativna politička parola, ali stvarnost je bila drugačija. Već tada su vidni znakovi rastakanja Jugoslavije. Predstava je rađena neposredno uoči Osme sednice CK SK Srbije kad Milošević definitivno postaje glavni politički činilac u Srbiji. Tokom 80-ih, u Srbiji je počelo da sazreva osećanje nezadovoljstva položajem nacije u tadašnjoj Jugoslaviji. Nasuprot tome, u ostalim delovima zemlje pojavilo se potpuno suprotno stanovište – da zemljom dominira velikosrpski hegemonizam. Sve se dešava godinu dana nakon objave perestrojke, koja je neminovno uticala na ono što se dešava u Srbiji.
Tih godina pozorišnim repertoarima dominirale su, kasnije pejorativno nazvane, „S“ predstave (S – srpski, srpsko…). Iako nisu ostavile gotovo nikakve estetske posledice na pozorišni život, njihova gledanost bila je obrnuto srazmerna toj činjenici. One čak i nisu činile dominantni ili najzastupljeniji deo repertoara. Teatrolozi i pozorišni istoričari ističu da nije redak slučaj bio da se u istom pozorištu, pored dela s tematikom iz srpske ratničke prošlosti, istovremeno nađe i predstava modernijeg senzibiliteta („Valjevska bolnica“ i „Dozivanje ptica“ u JDP), a sve u prilog tezi da nije bilo osmišljene repertoarske politike kojom je želeo da se izrazi nacionalni stav. Mijačeva radikalna verzija „Rodoljubaca“ u duhu oštre kritike lažnih patriota igrana je, recimo, između dve predstave s izrazito nacionalnom tematikom („Kolubarska bitka“ i „Valjevska bolnica“).
Kosovska tematika
Ipak, najveći broj predstava bio je s kosovskom tematikom – „Kosovska hronika“ Rajka đurđevića (1987), „Kosovo“ Miladina Ševarlića, u režiji Branislava Mićunovića (BDP 1988), „Boj na Kosovu“ Petra Zeca („Dvorište“ 1989), „San kosovske noći“ u adaptaciji i režiji Petra Božovića (Zvezdara teatar 1989)…
Predstave „Kolubarska bitka“ i „Valjevska bolnica“ rađene su prema ciklusu Dobrice ćosića „Vreme smrti“, a dramatizovao ih je Borislav Mihajlović Mihiz. Obe su režirali u tom trenutku uveliko afirmisani i zreli reditelji (Arsa Jovanović i Dejan Mijač). Autor romana je pisac i akademik Dobrica ćosić, koji će zatim i sam dati podršku Miloševiću ocenivši da je on autentični i iskreni zastupnik srpskih interesa. „Kolubarska bitka“ bazirana je na neposrednim ratnim dejstvima srpske vojske tokom Prvog svetskog rata, na istorijskom aspektu herojskog ratovanja, a u „Valjevskoj bolnici“ akcenat je na događajima koji su usledili nakon bitke, na onome što dolazi post festum i predstavlja drugu stranu rata (improvizovana bolnica u kojoj vlada epidemija tifusa, patnja i stradanje i civila i vojske). Tačno tamo gde završava „Kolubarsku bitku“, Mihiz počinje „Valjevsku bolnicu“.
Mijačevu prvu režiju „Rodoljubaca“ Gorčin Stojanović gleda kao student, drugu režira 1999. godine, neposredno uoči Nato bombardovanja, a danas, uoči premijere nove Mijačeve postavke, on je umetnički direktor JDP.
– „Rodoljupci“ 1986. godine dolaze posle „Kolubarske bitke“ u istom pozorištu, koja je bila znak za jednu određenu društvenu situaciju. Jedna određena srbijanska, kao državna, i srpska, kao nacionalna, frustracija, koja jeste postojala u nivou potiskivanja jednog važnog dela srpske istorije – kaže Stojanović. – To potiskivanje, bez obzira šta se o tome kasnije govorilo, postojalo je zbog jedne trange-frange pogodbe. Za sve teritorije koje su posle 1918. godine dobijene stvaranjem SHS Kraljevine za uzvrat je trebalo, politički svrsishodno, potisnuti jedan veliki deo srpske istorije – Prvi svetski rat, herojski čin koji se odigrao na nekoliko punktova od kojih je jedan Kolubarska bitka.
Ko su Srbi?
Stojanović kaže da je nevolja bila u tome što to nije bila predstava, nego feljton: glumci su stajali i recitovali, prizivali su nacionalna sećanja, a „solunci“ su još bili živi, čekali u redovima za karte ispred pozorišta.
– Naprosto, to je imalo draž zabranjenog voća – komentariše Stojanović. – Interesantno da je isti reditelj koji će režirati „Rodoljupce“ odbio da režira „Kolubarsku bitku“. Mislim da Mijača scenski taj komad nikada nije provocirao, ali nije odbio da radi posle toga „Valjevsku bolnicu“, koja je bila Kolubarska bitka 2. Predstava je koincidirala s mitinzima, pa je zato dobila još jedno ideološko punjenje, koje nužno ne bi imala. Tih godina svako srpsko pozorište imalo je šta da kaže na temu srpske istorije.
Stojanović kaže da su „Rodoljupci“, i u kontekstu već nabrojanih predstava na temu Kosova, delovali kao kočnica, sigurnosna poluga u jednoj već zahuktaloj atmosferi.
– Rodoljupci prosto kažu, aman ljudi, naša nacionalna istorija nije istorija fantastičnih pobeda niti veličanstvenih poraza nego istorija, kao i istorija svih drugih nacionalnih zajednica, niz raznih oblika beščašća – kaže Stojanović, po kome je „srpski imanentni problem“ pitanje, odnosno neznanje „ko su, dođavola, Srbi?!“: da li je to narod koji je imao neverovatnu imperiju pa ju je izgubio, da li je to narod koji se hrabro odupro Turcima, ili naprotiv, narod koji je bio veoma kukavički raspoložen pa ih trpeo i čekao 500 godina da se nešto završi.
– To je jedna velika debata koja još nema odgovore – kaže Stojanović.
Isti scenario
O pet dramskih činova – u prvom se dešava poziv na rat, u drugom se sumiraju posledice, u trećem sledi pljačka, u četvrtom uživanje u blagodetima života i u poslednjem – izbeglištvo, Stojanović kaže da je neverovatno koliko se ponavljaju u srpskoj istoriji.
– Verovatno se tako dešava i u drugim nacijama, ali nekako se Srbima dešava uvek u dlaku onako kako taj scenario predviđa. Uvek je ista igračka-plačka. Uvek postoji jedna bahata, preterana samosvest, koja se u jednom trenutku izrodi u grabež, pljačku, otimačinu, pa i u po koje ubistvo. Pravi cilj svih, s oproštenjem, a i bez oproštenja, pizdarija koje su napravljene ovim ratovima nije bio genocid nego pljačka i otimačina u kojoj neko uvek smeta, pa se taj neko ukloni. Pa sad, ponekad smeta ceo jedan narod, pa to bude mali problem. To na kraju uvek završi izbeglicama, bedom, jadom, Tribunalom, jer, prosto, beščašće se uvek završi nekakvom kaznom.
U postavci Gorčina Stojanovića iz 1999. godine, u jeku Rambujea, svi likovi samo zadovoljavaju svoje bazične instinkte, a pod firmom rodoljublja. Bar jednim svojim tokom, ona je bila struktuirana kao komedija, imala je potrebu da publiku nasmeje, ali gorko. U prvom činu imala je čak i promašeni penal Predraga Mijatovića na Svetskom prvenstvu, godinu dana ranije, sa svim tim ritualima ljubljenja krsta, dodirivanja belih kopački.
– Neko bi nešto da povali, neko bi da popije, a neko bi da nešto drpi, mazne. Ako govorimo o kontekstu, onda namerno ne govorim o tome da li su tih pet rodoljubaca bili Milošević, Milutinović (…) ili neko drugi. Ne, nisu bili oni – veli Stojanović, i dodaje da su to mogli biti ma koji opštinski funkcioneri, bez obzira kojoj stranci pripadali, mali rukovodioci kojima neka velika ideja, bio to patriotizam, demokratija, peti oktobar, operacija „Sablja“, služi kao pokriće u pokušaju da nešto ućare. „To je večita matrica, sve te maske rodoljublja, kako ih zove Sterija“, kaže Stojanović.
– Kad je reč o bazičnim instinktima, onda mislim na ono ko ima veći džip. Pod firmom rodoljublje nema težnje da se stvori država (što je jednako glupava vizija, ali jeste nekakva vizija), nego težnja da se ima džip veći od komšijinog. Takođe, vizija može biti i agrarna reforma u Srbiji koja se nikada nije desila. Ali ne, nema vizije, samo se velikim džipom gaze ljudi po trotoarima.
Stojanovićeva predstava završava se jednim simboličnim pozivom na izmirenje sa svetom. Postojao je veliki betonski zid iza kojeg se sve odvijalo, velika gvozdena vrata iza kojih su ti rodoljupci gvirili i virili. Komad se završava tako što Pal Nađ, jedini pravi stranac u komadu, i jedno srpsko dete mađarskog imena potpisuju primirje, nekakav mirovni ugovor.
– Poslednja scena, mirovni ugovor, nije ugovor pobednika i poraženih, već ugovor poražene strane koja nije svesna svog poraza, i druge strane koja je bahato pobednička – kaže Stojanović.
Tri meseca kasnije, u mestu koje se zove Blace (etimološki „blato“), u kafani koja se zove „Evropa“, biće potpisan Vojno-tehnički sporazum, a da je reč zapravo o kapitulaciji. Dakle, Sterija je bio u pravu.
